Pre par nedelja okupilo se pet američkih predsednika: Džimi Karter, Džordž H.V. Buš, Bil Klinton, Džordž V. Buš i naravno, aktuelni predsednik Barak Obama. Okupili su se o nečemu korisnom i ujedinjujućem za njihovu političku zajednicu – otvaranje Predsedničke biblioteke Džordža V. Buša u Dalasu, Teksas. Pratile su ih gospođe, prve dame, od kojih je jedna i bivša državna sekretarka.
I gledajući to, palo mi je na pamet da istražim koji su od naših predsednika još u životu, te oko čega bi se oni mogli okupiti. Nekolicine sam se mogao setiti, ali onih ranijih ne, naročito kada se ima u vidu da smo imali i federacije u kojima je Srbija bila članica. Evo do čega sam došao: Srbija ima četiri živa predsednika, od kojih je jedan bio predsednik Predsedništva.
Njihova imena su Dušan Čkrebić (služio narodu 1984-1985), Milan Milutinović (1998-2002), Boris Tadić (2004-2012) i aktuelni Tomislav Nikolić (2012- ). Verovali ili ne, imamo čak šest živih VD predsednika, čija imena nisu toliko bitna, a u svakom slučaju najpoznatije je bilo predsednikovanje Nataše Mićić (2002-2004), jer je najduže trajalo i bilo je obeleženo traumatičnim dešavanjima u Srbiji.
Pored ove srpske četvorke, imamo i 7 živih jugoslovesnkih šefova država. Iz vremena Predsedništva SFR Jugoslavije to su Raif Dizdarević (služio narodu 1988-1989), Borisav Jović (1990-1991) i Stjepan Mesić (1991-1991), a iz vremena SR Jugoslavije to su Dobrica Ćosić (1992-1993), Zoran Lilić (1993-1997), Vojislav Koštunica (2000-2003) i tokom DZ Srbija i Crna Gora, one and only – Svetozar Marović (2003-2006). Na federalnom nivou, imamo i tri živa VD predsednika (odn. predsednika Predsedništva).
Da vidimo po čemu ih pamtimo.
SRPSKI PREDSEDNICI
Dušana Čkrebića, koliko sam se informisao, ostavićemo u sećanju zbog toga što je ukinuo administrativnu zabranu za nastavak izgradnje Hrama Svetog Save na Vračaru, zbog čega ga je 2007. u ime Sinoda SPC odlikovao pukovnik lično. No further comment.
Milana Milutinovića upamtićemo po tome što se nije mešao u svoj posao i što se zbog toga provukao kroz iglene uši u Haškom tribunalu, kao jedini pripadnik državnog vrha Srbije koji je tamo oslobođen svih optužbi za zločine.
Borisa Tadića pamtićemo po lepoti, i jedinoj upečatljivoj koju je uradio, a to je temeljno i sveobuhvatno srozavanje i uništavanje ideje evropske Srbije, koja se u njegovo vreme od transformativne sile modernizacije Srbije svela na puku i bljutavu frazu oslobođenu svakog sadržaja i smisla.
Predsednik Tomislav Nikolić je i pre predsednikovanja imao zavidnu karijeru i prošao put od četničkog vojvode i ratnika po okolnim susednim zemljama, te po zaslugama kupca državnog stana po bagatelnoj ceni, preko vatrenog mitingaša koji je priželjkivao skoru smrt najviših državnih funkcionera „zbog problema sa nogom“, do izdajnika svog političkog oca i kuma. Sada je predsednik koji najbolje vrši svoj posao kada ništa ne izjavljuje, naročito kada ode van granica zemlje. Ako budemo imali sreće to će biti njegova najznačajnija predsednička zaostavština.
JUGOSLAVIJA I NJENI DERIVATI
Za Raifa Dizdarevića vezuje se njegova lična sreća i radost koja je nastupila kada je u maju 1989. po principu rotiranja otišao sa mesta predsednika Predsedništva SFRJ, nakon turbulentne političke godine (maj 1988 – maj 1989) u kojoj je su nasilno ukinute autonomije Vojvodine i Kosova, a politička kriza SFRJ polako ulazila u zenit. Naravno, ništa nije uradio da nešto od toga spreči.
Famozni Borisav Jović, militantni politički pion Slobodana Miloševića, izvršio otmicu članova Predsedništva SFRJ i pokušao da na sednici u JNA kasarni progura odluku o uvođenju vanrednog stanja, vojne uprave, policijskog časa… Kad to već nije uspeo, uspeo je da izvede tenkove protiv građana Srbije 9. marta 1991. i postavi ih ispred Savezne skupštine, time poslavši sliku u svet da smo svojevrsna vojna hunta, i zloslutno najavljujući da se već istrošeni komunizam neće mirno transformisati u demokratiju.
Stjepan Mesić, zauvek poznat po tome što je poslednji predsednik Predsedništva SFRJ, koji je jubilantno u hrvatskom Saboru izjavio kako je njegov zadatak završen, te da Jugoslavije više nema (parafraziram). Kasnije predsednik Hrvatske u dva mandata, koji je vladavinu zasnovao na diskontinuitetu sa Tuđmanovom politikom i usmeravanju Hrvatske ka demokratiji i evropskim reformama.
Dobrica Ćosić, ostaće upamćen po tome što je njegov šovinizam bio previše i za Slobodana Miloševića, pa ga je posle samo godinu dana na funkciji pustio niz vodu. Poznat po izjavi „Nikola, Nikola, šta govoriš..“ i „ne smemo se predavati, već istrajati, pa kom opanci kom obojci“ tokom telefonskog razgovora sa Koljevićem u vremnima kada je Sarajevo već gorelo pod srpskim granatama.
Zoran Lilić, poznat što se još manje mešao u svoj posao od gorepomenutog Milana Milutinovića, toliko da ga čak ni Haški tribunal nije mogao optužiti iako je nominalno komandovao Vojskom Jugoslavije u ratu i miru. Poznat i kao kućni prijatelj najkrvavijih i najozloglašenijih svetskih diktatora.
Vojislav Koštunica, ostaće upamćen kao čovek koji je pobedio Slobodana Miloševića, a potom u punom kapacitetu, gotovo osam godina, sa najmoćnijih državnih funkcija dosledno nastavio njegovu politiku „drugim sredstvima“, jer ona prva su srećom bila onesposobljena. Sve to je krunisao oktroišući Ustav, koji je sa svojim pajtosima napisao tokom noći i podario ga narodu, a za čije „potvrđivanje“ je morao da organizuje prvu post-petooktobarsku masovnu prevaru i krađu na referendumu. U slobodno vreme držač kalašnjikova, sejač razdora, političkog mračnjaštva, neobaveštenosti i „legalizma“.
Konačno, Svetozar Marović, ostaće upamćen po korišćenju kancelarije u Palati federacije tokom tri godine o trošku srpskih poreskih obveznika, sa jedinim zadatkom da sa njegovim mandatom prestane i muka postojanja Državne Zajednice Srbija i Crna Gora. Poznat i po izjavi da je on „za zajedničku državu u zajednici država“.
SUMMA SUMMARUM
Sa sumiramo, od jedanaest živih, dvojica su bukvalno politički sahranili zemlje kojima su bili predsednici, dvojica se nikada nisu umešala u svoj posao, trojica su bili surovi ratni huškači, dvojica su uništitelji progresivnih političkih ideja, i dvojica su istorijski potpuno nebitni.
Nijedan nije sagradio biblioteku.