Rubrika | Marko Matić

Marko Matić: Ulazak u epohu postnacionalizma

Parafiranje Briselskog sporazuma i priznanje zvaničnog Beograda da Kosovo definitivno više nije deo ustavno-pravnog poretka Srbije, otvorilo je polemike u javnosti o tome da li taj čin označio početak nove epohe u kojoj nacionalizam više neće igrati dominantnu ulogu u političkom i društvenom životu zemlje.

Zatvaranjem kosovske teme koja je po nekim mišljenjima bila uzrok, a po drugima posledica velikosrpskog nacionalizma, čini se da je nacionalističkim snagama u Srbiji iz ruku izbijena jedna od dominantnih tema kojom je manipulisano političkim sentimentima u poslednjih nekoliko decenija.

Svojevrsna politička revolucija koju su poslednjih meseci, a naročito nakon parafiranja Briselskog dogovora izveli nekadašnji predvodnici nacionalističkih političkih snaga u Srbiji, izazvala je oprečna tumačenja glede budućnosti srpskog nacionalizma i velikodržavnog projekta koji je do skora predstavljao jednu od odlučujućih determinanti unutrašnjih političkih procesa.

S jedne strane, pozdravljajući istorijski zaokret aktuelnih srbijanskih vlasti, deo građanske javnosti je konstatovao da je taj čin označio istorijski poraz i definitivni silazak srbijanskog etnonacionalizma sa scene.

Panika i nepovjerenje

Da se zaista dogodio tektonski potres koji je iz temelja izmenio političku scenu Srbije svedoče i reakcije koje dolaze s drugog kraja političkog spektra, iz ultranacionalističkih krugova koji srbijanskog predsednika, premijera i vicepremijera kvalifikuju kao izdajnike nacionalnih i državnih interesa.

Ta osuda je išla čak toliko daleko da su na poslednjem protestnom skupu u centru Beograda velikodostojnici Srpske pravoslavne crkve javno prizivali Đinđićevu sudbinu za aktuelnog premijera Ivicu Dačića, članove njegove vlade i one poslanike Skupštine koji su podržali Briselski sporazum.

Za razliku od, panikom zahvaćenih, ultranacionalističkih krugova i onog dela građanske javnosti koji je proglasio kraj velikosrpskog nacionalizma, drugi deo javnosti sa mnogo više skepticizma i nepoverenja govori o ponašanju srbijanskog državnog vrha sastavljenog od bivših nacionalista.

Taj deo javnosti upozorava da, iako u defanzivi, nacionalizam nije istorijski poražen, da su ključni politički akteri neiskreni u zalaganju za nastavak evropskih integracija i procesa modernizacije zemlje.

Problem Vojvodine

Kao dokaz da se Vučić, Nikolić i Dačić nisu istinski promenili najčešće se navodi poslednja politička kriza u Vojvodini tokom koje su, kako se najčešće navodi, aktuelne vlasti pokazale sklonost ka praktikovanju starih Miloševićevih metoda.

Ključna tačka neslaganja između dve škole različitih mišljenja nastaje u odgovoru na pitanje da li će zatvaranje kosovskog pitanja težište političkih procesa u Srbiji usmeriti u pravcu nekih modernijih tema ili će srbijansko društvo biti zapljusnuto novim talasom frustracija i manifestacijama nacionalizma koji će, usled nepremostivih spoljnih barijera, ovoga puta biti usmeren isključivo obračunu sa svojim izmišljenim unutrašnjim neprijateljima.

Procesi koji su kulminirali poslednjih sedmica, najpre potpisivanjem istorijskog sporazuma o normalizaciji odnosa sa Kosovom, a potom i političkim razlazom dominantnih stranaka u Srbiji sa Srpskom pravoslavnom crkvom, dojučerašnjim nacionalističkim političkim saveznicima, režimom Milorada Dodika i predvodnicima paralelnih struktura na severu Kosova, započeli su znatno ranije.

Početak kraja velikosrpskog nacionalizma, koji se nakon Miloševićeve ere hranio frustracijama nastalim nepovratnim odvajanjem Kosova od Srbije, može se uočiti u trenutku proglašenja kosovske nezavisnosti i strateške nemoći Srbije koja se manifestovala paljenjem zapadnih ambasada u Beogradu.

Izborni poraz onih snaga koje su 2008. godine igrale na kartu kosovskog mita kao alternative perspektivi članstva u Evropskoj uniji, iz temelja je uzdrmao dotadašnja usmerenja ključnih aktera iz nacionalističkog dela političkog spektra.

Raspadom Šešeljeve Srpske radikalne stranke, nastankom nove Nikolićeve partije i ulaskom Dačićevih socijalista u koaliciju sa Demokratskom strankom, u potpunosti su nestale barijere koje su do tog trenutka postojale između građanske i nacionalističke Srbije.

Kako je vremenom kosovsko pitanje sve više izmicalo uticaju Srbije, evropska agenda je postajala sve dominantnija tema kojom su se domaći politički akteri bavili. Taj proces je doveo do toga da se, za razliku od 2008, na izborima 2012. godine Kosovo uopšte nije pojavilo kao iole značajnija tema kampanje.

Dekosovizacija politike

Proces dekosovizacije srbijanske politike nastavljen je stupanjem na scenu nove vladajuće koalicije koja je, iznenađujućom odlučnošću napravila istorijski iskorak u pravcu prihvatanja ralnosti zarad evropske budućnosti zemlje. To je u konačnici kulminiralo političkom revolucijom tokom koje je postalo jasno da su Vučić, Nikolić i Dačić nekada većinski nacionalistički deo građana Srbije preveli na potpuno suprotnu proevropsku stranu.

Ideje nacionalizma kojima se javnost u Srbiji hranila poslednjih decenija politički su poražene i marginalizovane do te mere da se čini da one više uopšte nisu u mogućnsoti da bitnije utiču na dominantne procese u zemlji. Nacionalizam danas u Srbiji nema više ni snagu, ni privlačnost koju je nekada imao o čemu najbolje svedoči iznenađujuće mali odziv građana na protestima protiv Briselskog dogovora nakon kojeg je zemlja, po svemu sudeći, izašla iz perioda u kome je nacionalizam odlučujuće određivao njenu politiku.

Uprkos nespornoj činjenici da mu je zadat odlučujući udarac od kojeg će se teško oporaviti i ponovo vratiti na scenu, politički poraz ideologije nacionalizma ne bi trebalo izjednačavati sa njegovim idejnim nestankom.

Sve dok kao ideologija bude postojao u nacionalnim institucijama poput univerziteta, Srpske pravoslavne crkve i Srpske akademije nauka i umetnosti, nacionalizam će predstavljati latentnu opasnost da se, u određenim kriznim situacijama, ponovo nametne kao relevantna tema.

Potisnute vatre

Da li će se taj potencijal pretvoriti i u političku erupciju zavisiće pre svega od sposobnosti postojećih političkih aktera i zvaničnih institucija da na adekvatan način odgovore na postpolitičke izazove sa kojima se srbijansko društvo suočava.

Odsustvo ekonomske perspektive, teška socijalna situacija, nacionalizmom zatrovano obrazovanje, latentna netrpeljivost prema Romima, LGBT populaciji i svim drugim društvenim manjinama, uvek će sobom nositi opasnost od razbuktavanja starih nacionalističkih vatri koje su, iako potisnute, ipak ostale deo dubinskih slojeva domaće političke kulture.

Posebnu opasnost za njihovo ponovno razbuktavanje predstavljaće rešavanje kontroverzi koje prate status Republike Srpske unutar Bosne i Hercegovine, ali i proces suočavanja s prošlošću koji se nalazi tek u začetku.

Pored toga, ključni izazov od čijeg će rešavanja zavisiti sudbina ideologije velikosrpskog nacionalizma biće način popunjavanja vrednosne praznine koja će nastati odstranjivanjem kosovskog mita iz političkog diskursa.

To će, pored svih opasnosti koju taj proces nosi, ujedno biti i istorijska prilika da se srbijansko društvo napokon strukturira na novim evropskim vrednostima budućnosti i da iz pretpolitičkog stanja zakorači u sferu modernih političkih zajednica usmerenih ka rešavanju bitnih razvojnih pitanja.

U ovom trenutku sa sigurnošću se jedino može konstatovati da će sudbina velikosrpskog nacionalizma u narednom periodu ponajmanje zavisiti od njega samog.

Izvor: Al Jazeera

1 odgovor ka “Marko Matić: Ulazak u epohu postnacionalizma”

Pristigli komentari

  1. […] [2]http://dvogled.rs/2013/05/marko-matic-ulazak-u-epohu-postnacionalizma/ […]


Pratite objave autora na FB

Po datumima

мај 2013.
П У С Ч П С Н
« апр   јун »
 12345
6789101112
13141516171819
20212223242526
2728293031