Rubrika | Preporuke

Svetislav Basara: Nestabilnost psihologija

Nisu se tako zemlje Zapadnog Balkana čestito bile uklopile ni u magistralne tokove Druge tehnološke (tehničke) revolucije, a  dominacija geopolitike je, maltene prekonoć, zamenjena supremacijom novog oblika organizovanja stvarnosti – hronopolitikom. Još krajem šezdesetih godina prošlog veka  francuski  teoretičari  Žan Žak Servan Sajber i Pol Virilio u svojim su radovima   ukazali  na zametke onoga što će se kasnije nazvati novim svetskim poretkom ili– nešto kasnije (i mnogo tačnije)– globalizacijom. Ključna odlika nove strategije velikih sila bila je potpuni gubitak interesovanja za teritorijalna osvajanja pokretana potrebom za sirovinama i proširivanjem tržišta. Iako se  uobičajilo reći da se iz istorije niko nikada ničemu nije naučio, rđava iskustva  iz dva razorna svetska rata i– možda još značajniji faktor – nagli uspon informatičkih tehnologija,  odigrale su presudnu ulogu  u   promeni  načina percepcije realnosti. U radikalnoj promeneni političke, vojne i ekonomske pshilogije pošlo se od  očiglednih, stolećima previđanih činjenica, pre svega od činjenice da su resursi teritorija takoreći nepromenjljivi i večni za razliku od resursa vremena  koji  su  ograničeni  i koji  se neprestano osipaju. Na početku devedesetih godina prošlog veka psihologija inženjera i trgovaca definitivno je porazila  psihologiju  ratnika. Od tada naovamo, bilo dobijeni bilo izgubljeni, ratovi  za trgovce i proizvođaće predstavljaju dvostruki gubitak – kako radne snage tako i potencijalnih potrošača, a– sa druge strane– kontrola zaposednutih teritorija je istovremeno i  skupa  i neefikasna. Uvidelo se –konačno– da je kontrola vremena putem teleemisionih vojnih, berzanskih i informativnih tehnologija u realnom vremenu, neuporedivo efikasnija od paleotehničke kontrole granica i teritorija.  Sveprisutnost i momentalnost novih tehnologija prevorile su celu  planetu  u jedinstveno  tržište, a poslovi  proizvodnje i osnovne  prerade jeftinih sirovina– kojima su se podjednako ponosili i kapitalistički zapad i socijalistički istok– prepušteni su zaostalim, trećerazrednim državama.

Ovde se mora postaviti jedno neugodno pitanje: zašto su se neki narodi bivše Jugoslavije– zemlje koja je pripadala gornjem sloju naprednih,  drugorazrednih država – u osvit nove epohe umesto za integracije u nove svetskoistorijske tokove odlučili na povratak u paleotehničko  i paleoistorijsko doba. Budući da čitavi narodi ne mogu biti krivci – ako ni zbog čega drugog, a ono zato što je   narod  ouki ideološki  konstrukt–  odgovornost za istorijsku regresiju pada na takozvane nacionalne elite, tragično zaostale  za intelektualnim  tokovima modernog sveta. Lokalne pseudoelite,  sastavljene uglavnom od inertnih duhova opsednutih vizijama kolektivnog rešavanja problema – bio taj kolektiv klasa ili nacija, svejedno – jednostavno nisu bile u stanju da pojme složenost nastupajićih  promena. Uplašene od (na prvi pogled)  zastrašujuće  budućnosti i procesa koje nisu mogle razumeti, ex jugoslovenske političke i kulturne elite (izuzimajući slovenačku) nisu se u panici dosetile ničeg boljeg od još jedne revizije prošlosti i još jedne avanture rešavanja u novonastalim okolnostima, kako već rekosmo, potpuno irelevantnog rešavanja teritorijalnih osvajanja i razgraničenja. U vremenu ubrzanog brisanja evropskih granica i do tada neviđene  slobode kretanja ljudi, robe i kapitala, na prostoru bivše Jugoslavije se krenulo u anahrone projekte nasilnog stvaranja  etnički čistih država.

Apsurdnost takvih projekata dodatno je pojačana apsolutnim odsustvom bilo kakve racionalne motivacije za rat, ekonomsku bolje i ne pominjati, osim navodne kolektivne želje da svi pripadnici srpskog ili hrvatskog naroda žive u jednoj državi,  zasnovane na  fikcionalnom “istorijskom pravu”. Dok se  veći deo sveta bavio redefinisanjem svog  položaja  u novom poretku stvari, srpska pseudoelita se zabavljaila prekrajanjem  srednjovekovne geografije Balkanskog poluostrva. Zoran Đinđić je tih godina u pojedinim  svojim napsima (uzaludno) upozoravao na potpunu promašenost takve politike u kojoj je “(…) za Srbiju najvažnije to da postoji” i koja – na osnovu činjenice  postojanja– očekuje da svi njeni problemi budu rešeni i da sve njene želje budu bezuslovno ispunjene. Razmere sumanutosti nacionalističkiog  projekta mogu  se odlično  ilustrovati činjenicom (koju je neko potkrepio i egzaktinim brojkama) da bi unutar  maksimalističkih  granica  takozvane Velike Srbije Srbi zapravo bili ubdeljiva manjina.  Dominantna struja srpske politike devedesetih – protiv kojih se opozicija (i sama većinski nacionalistička) manje-više neuspešno i neuverljivo borila – strogo uzev i nije bila politika ni u pravom,  devetnaestovekovnom smislu te reči, već sasvim površno  politizovana plemenska običajnost utemeljena na   najprimitivnijem shvatanju zajednice saglasno kome   pojedinac  u sebi objedinjuje   čitavo pleme, istovremeno potpuno  utapajući svoju individualnost u plemsku celinu. U Srbiji s početka devedesetih vrhunska (pa čak i jedina) vrednost bila je biti Srbin.

Samorazumljivo je da je  takvo  jedno naopako, predmoderno shvatanje  nacije i države dovelo do urušavanja svih vrednosti i otuda je logično da su u takvom jednom nefunkcionalnom  sistemu, ruku pod   ruku, u istom stroju i potpuno ravnopravno stajali visoki komunistički aparatčik Milošević i međunarodni krimanalac Željko Ražnatović-Arkan,  akademici Ćosić i Bećković  i ulični šverceri benzina i cigareta,  doktor pravnih nauka, Koštunice i kafanska pevačica Arkanova supruga, Ceca Ražnatović. Takva “sabornost” samo je vidljiva manifestacija suštinskog brisanja svih razlika između politike, kriminala i estrade. Srpski tribalizam – kao najorganizovaniji i najjači– preko sistema spojenih sudova  prelio se i na okolne države, takođe latentno sklone tribalizmu, što je za posledicu imalo paralizu čitavog jednog regiona i prekid međusobne komunikacije koji je beznadežno provincijalzovao novonastale državice.

Nezavisno od neminovnog (ali površnog) prihvatanja naprednih tehnologija, sve te državice su u tehnološkom i kulturološkom smislu udaljenije od aktuelnih tokova svetske istorije nego što su to bile kao nesuverene, federalne jedinice bivše Jugoslavije.

Sada je vreme da se postave ključna pitanje: Da li to tako mora ostatu za sva vremena i  da li je moguće uhvatiti korak sa ostatkom sveta?  Sa političkim elitama kakve dominiraju u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, to je  moguće iz prostog razloga što pomenute elite (bar dobrim delom) modernizaciju države  i  emancipaciju građanstva vide (i okolini je medijski predstavljaju)  kao opasnost od gubitka nacionalnih identiteta. Ako načas ostavimo po strani apsurdnost postojanja  nekakvih  kolektivnih identeteta– koje ne treba mešati sa realnostima  nacionalnih stilova i  nacionalnih  tradicija – ako provizorno prihvatimo njihovo postojanje, vrlo brzo ćemo uvideti da su svi ti takozvani kolektivni identiteti zasnovani na poricanju realnosti,  negacijama, isticanjima međusobnih razlika i  resantimanom za izgubljenim teritorijama  Lokalnim se elitama  te  stvari čine vrlo upotrebljivim za  masovne mobilizacije masa iako ta “mobilizacija” u stvari proizvodi isključivo svoju suprotnost–  sveopštu  inerciju i rasulo društvene kohezije.

Rekao bih  na kraju da se u svim državama nastalim iz raspada jugoslavije u ovom mometu– zahvaljujući pre svega otvorenosti informatičkih tehnologija koje onemogućavaju  samoizolaciju – postoji  kritična masa intelektualaca spremnih da suoče sa izazovima sve komplikovanije svetske realnosti i da u toj realnosti pronađu mesto  za sebe i– posledično – za svoje države. Ukoliko u tome dobiju podršku emancipovanijih delova loklanih političkih elita, veliki posao stabilizacije psihologija– jedine suštinske nestabilnosti ovog regiona– mogao bi biti obavljen i to za  srazmerno kratko vreme.

Institut za javnu politiku

Comments are closed.