Nisu se tako zemlje Zapadnog Balkana čestito bile uklopile ni u magistralne tokove Druge tehnološke (tehničke) revolucije, a dominacija geopolitike je, maltene prekonoć, zamenjena supremacijom novog oblika organizovanja stvarnosti – hronopolitikom. Još krajem šezdesetih godina prošlog veka francuski teoretičari Žan Žak Servan Sajber i Pol Virilio u svojim su radovima ukazali na zametke onoga što će se kasnije nazvati novim svetskim poretkom ili– nešto kasnije (i mnogo tačnije)– globalizacijom. Ključna odlika nove strategije velikih sila bila je potpuni gubitak interesovanja za teritorijalna osvajanja pokretana potrebom za sirovinama i proširivanjem tržišta. Iako se uobičajilo reći da se iz istorije niko nikada ničemu nije naučio, rđava iskustva iz dva razorna svetska rata i– možda još značajniji faktor – nagli uspon informatičkih tehnologija, odigrale su presudnu ulogu u promeni načina percepcije realnosti. U radikalnoj promeneni političke, vojne i ekonomske pshilogije pošlo se od očiglednih, stolećima previđanih činjenica, pre svega od činjenice da su resursi teritorija takoreći nepromenjljivi i večni za razliku od resursa vremena koji su ograničeni i koji se neprestano osipaju. Na početku devedesetih godina prošlog veka psihologija inženjera i trgovaca definitivno je porazila psihologiju ratnika. Od tada naovamo, bilo dobijeni bilo izgubljeni, ratovi za trgovce i proizvođaće predstavljaju dvostruki gubitak – kako radne snage tako i potencijalnih potrošača, a– sa druge strane– kontrola zaposednutih teritorija je istovremeno i skupa i neefikasna. Uvidelo se –konačno– da je kontrola vremena putem teleemisionih vojnih, berzanskih i informativnih tehnologija u realnom vremenu, neuporedivo efikasnija od paleotehničke kontrole granica i teritorija. Sveprisutnost i momentalnost novih tehnologija prevorile su celu planetu u jedinstveno tržište, a poslovi proizvodnje i osnovne prerade jeftinih sirovina– kojima su se podjednako ponosili i kapitalistički zapad i socijalistički istok– prepušteni su zaostalim, trećerazrednim državama.
Ovde se mora postaviti jedno neugodno pitanje: zašto su se neki narodi bivše Jugoslavije– zemlje koja je pripadala gornjem sloju naprednih, drugorazrednih država – u osvit nove epohe umesto za integracije u nove svetskoistorijske tokove odlučili na povratak u paleotehničko i paleoistorijsko doba. Budući da čitavi narodi ne mogu biti krivci – ako ni zbog čega drugog, a ono zato što je narod ouki ideološki konstrukt– odgovornost za istorijsku regresiju pada na takozvane nacionalne elite, tragično zaostale za intelektualnim tokovima modernog sveta. Lokalne pseudoelite, sastavljene uglavnom od inertnih duhova opsednutih vizijama kolektivnog rešavanja problema – bio taj kolektiv klasa ili nacija, svejedno – jednostavno nisu bile u stanju da pojme složenost nastupajićih promena. Uplašene od (na prvi pogled) zastrašujuće budućnosti i procesa koje nisu mogle razumeti, ex jugoslovenske političke i kulturne elite (izuzimajući slovenačku) nisu se u panici dosetile ničeg boljeg od još jedne revizije prošlosti i još jedne avanture rešavanja u novonastalim okolnostima, kako već rekosmo, potpuno irelevantnog rešavanja teritorijalnih osvajanja i razgraničenja. U vremenu ubrzanog brisanja evropskih granica i do tada neviđene slobode kretanja ljudi, robe i kapitala, na prostoru bivše Jugoslavije se krenulo u anahrone projekte nasilnog stvaranja etnički čistih država.
Apsurdnost takvih projekata dodatno je pojačana apsolutnim odsustvom bilo kakve racionalne motivacije za rat, ekonomsku bolje i ne pominjati, osim navodne kolektivne želje da svi pripadnici srpskog ili hrvatskog naroda žive u jednoj državi, zasnovane na fikcionalnom “istorijskom pravu”. Dok se veći deo sveta bavio redefinisanjem svog položaja u novom poretku stvari, srpska pseudoelita se zabavljaila prekrajanjem srednjovekovne geografije Balkanskog poluostrva. Zoran Đinđić je tih godina u pojedinim svojim napsima (uzaludno) upozoravao na potpunu promašenost takve politike u kojoj je “(…) za Srbiju najvažnije to da postoji” i koja – na osnovu činjenice postojanja– očekuje da svi njeni problemi budu rešeni i da sve njene želje budu bezuslovno ispunjene. Razmere sumanutosti nacionalističkiog projekta mogu se odlično ilustrovati činjenicom (koju je neko potkrepio i egzaktinim brojkama) da bi unutar maksimalističkih granica takozvane Velike Srbije Srbi zapravo bili ubdeljiva manjina. Dominantna struja srpske politike devedesetih – protiv kojih se opozicija (i sama većinski nacionalistička) manje-više neuspešno i neuverljivo borila – strogo uzev i nije bila politika ni u pravom, devetnaestovekovnom smislu te reči, već sasvim površno politizovana plemenska običajnost utemeljena na najprimitivnijem shvatanju zajednice saglasno kome pojedinac u sebi objedinjuje čitavo pleme, istovremeno potpuno utapajući svoju individualnost u plemsku celinu. U Srbiji s početka devedesetih vrhunska (pa čak i jedina) vrednost bila je biti Srbin.
Samorazumljivo je da je takvo jedno naopako, predmoderno shvatanje nacije i države dovelo do urušavanja svih vrednosti i otuda je logično da su u takvom jednom nefunkcionalnom sistemu, ruku pod ruku, u istom stroju i potpuno ravnopravno stajali visoki komunistički aparatčik Milošević i međunarodni krimanalac Željko Ražnatović-Arkan, akademici Ćosić i Bećković i ulični šverceri benzina i cigareta, doktor pravnih nauka, Koštunice i kafanska pevačica Arkanova supruga, Ceca Ražnatović. Takva “sabornost” samo je vidljiva manifestacija suštinskog brisanja svih razlika između politike, kriminala i estrade. Srpski tribalizam – kao najorganizovaniji i najjači– preko sistema spojenih sudova prelio se i na okolne države, takođe latentno sklone tribalizmu, što je za posledicu imalo paralizu čitavog jednog regiona i prekid međusobne komunikacije koji je beznadežno provincijalzovao novonastale državice.
Nezavisno od neminovnog (ali površnog) prihvatanja naprednih tehnologija, sve te državice su u tehnološkom i kulturološkom smislu udaljenije od aktuelnih tokova svetske istorije nego što su to bile kao nesuverene, federalne jedinice bivše Jugoslavije.
Sada je vreme da se postave ključna pitanje: Da li to tako mora ostatu za sva vremena i da li je moguće uhvatiti korak sa ostatkom sveta? Sa političkim elitama kakve dominiraju u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, to je moguće iz prostog razloga što pomenute elite (bar dobrim delom) modernizaciju države i emancipaciju građanstva vide (i okolini je medijski predstavljaju) kao opasnost od gubitka nacionalnih identiteta. Ako načas ostavimo po strani apsurdnost postojanja nekakvih kolektivnih identeteta– koje ne treba mešati sa realnostima nacionalnih stilova i nacionalnih tradicija – ako provizorno prihvatimo njihovo postojanje, vrlo brzo ćemo uvideti da su svi ti takozvani kolektivni identiteti zasnovani na poricanju realnosti, negacijama, isticanjima međusobnih razlika i resantimanom za izgubljenim teritorijama Lokalnim se elitama te stvari čine vrlo upotrebljivim za masovne mobilizacije masa iako ta “mobilizacija” u stvari proizvodi isključivo svoju suprotnost– sveopštu inerciju i rasulo društvene kohezije.
Rekao bih na kraju da se u svim državama nastalim iz raspada jugoslavije u ovom mometu– zahvaljujući pre svega otvorenosti informatičkih tehnologija koje onemogućavaju samoizolaciju – postoji kritična masa intelektualaca spremnih da suoče sa izazovima sve komplikovanije svetske realnosti i da u toj realnosti pronađu mesto za sebe i– posledično – za svoje države. Ukoliko u tome dobiju podršku emancipovanijih delova loklanih političkih elita, veliki posao stabilizacije psihologija– jedine suštinske nestabilnosti ovog regiona– mogao bi biti obavljen i to za srazmerno kratko vreme.
