Srđan M. Jovanović: Banalni nacionalizam

Rasprava traje već neko vreme: započela ju je Vesna Pešić, nastavio ju je Vladimir Milutinović, nedavno je i Vesna Rakić-Vodinelić na Peščaniku obrazložila svoje viđenje problema. Pitanje da li je nacionalizam oslabio uspelo je, ipak, da ponovo podeli „Drugu“ Srbiju. Dok neki smatraju da je nacionalizam ipak oslabio, drugi misle kako se prva grupa vara (baviću se u ovom članku svojom, prvom grupom). Vesna Pešić je sa pravom primetila da je zvanični, državni nacionalizam oslabio. Tome nema sumnje (pazite: napominjem da govorimo o zvaničnom/državnom nacionalizmu samo!), imajući u vidu i konačno rešavanje kosovskog „problema“. Vladimir Milutinović se tu nadovezao, napisavši kako je „napuštanje nacionalizma kao dominantne ideološke i političke matrice … najveća šansa za Srbiju“.[1] I Marko Matić je pisao: ulazimo u epohu postnacionalizma.[2]

Kritičari ideje da je nacionalizam oslabio, kako mi se čini, ne vide da se u suštini ovde govori o upravo državnom nacionalizmu, nacionalizmu koji je zvanično vodio politiku države Srbije i time je upropastio. Vesna Rakić-Vodinelić je ovde lepo podvukla crtu: „Ako dobro razumem, na osnovu osnovnih navedenih teza, kraj nacionalizma se obrazlaže kao kraj jedne do sada dominantne političke metodologije.”[3] Tu se i složila, u suštini, sa idejama autora Dvogleda, pa i mojom poentom u ovom tekstu: „Verujem da autori Nove epohe pojam nacionalizma shvataju kao politički princip, a ne mentalno stanje. I ja ga tako poimam, tj. prihvatam onako kako ga definiše E. Gelner.”

Kada smo ipak raščistili problem – suzivši nacionalizam na politički princip, na državni nacionalizam – možemo nastaviti dalje. Jer nacionalizam koji svakako nije otišao, nije nas  napustio (niti je napustio bilo koju državu u kojoj se razvio), niti smo ga ”prevazišli” – to je takozvani banalni nacionalizam Majkla Biliga.

Kako piše Bilig, „uvodi se izraz banalni nacionalizam da bi se njime obuhvatile intelektualne navike koje ustaljenim nacijama Zapada omogućavaju da se reprodukuju … Nacionalizam je daleko od toga da bude samo povremeno raspoloženje pripadnika ustaljenih nacija – on je endemsko stanje“. Bilig je ovde pisao o zemljama Zapada; imajmo u vidu da isto važi i za ostatak Evrope. Šta je, međutim, banalni nacionalizam? To je „neprekidno označavanje ili isticanje pojma nacije“, isticanje tog pojma i kada uopšte nije potreban. „Metonimijska slika banalnog nacionalizma nije zastava kojom se svesno maše u trenucima raspaljenih strasti; to je zastava koja visi nezapaženo na zgradi“. Banalni nacionalizam je neprestano pozivanje na „naciju“, „narod“, „državu“ (the nation, the people, the state) kao nešto što se podrazumeva samo po sebi, Ding an sich, nešto što je u bazi svega ostalog, nešto što je neizbrisivo. Gde postoji pojam nacije i nacionalna država, tu ima i banalnog nacionalizma.

Njega se, pak, nismo rešili. Praktično niti jedna država nije. I neće skoro. Dakle, dok je državni, politički nacionalizam svakako stvar prošlosti (i moramo se potruditi da ostane takav!), banalni nacionalizam je, nažalost, tu, sveprisutan poput naivne ideje hrišćanskog Boga.

Budući da je 1) državni nacionalizam gotov, te da 2) banalni, svakodnevni nacionalizam sveprisutan, pravi se u društvu i politici plodno tle za razvoj ekstremnog nacionalizma, i to će možda biti sve ozbiljniji problem države Srbije i srbijanskog društva. Nikle su mase klerofašističkih, ultranacionalističkih pokreta širom Srbije, te dok posle nestanka državnog nacionalizma ne pređemo na državni antinacionalizam, te stoga i aktivnu borbu protiv ultranacionalizma i njegovih lidera, neće biti, plašim se, mnogo boljitka. Nadam se da nisam u pravu.

A o tom neonacionalizmu (pa i novom autoritarizmu Ivana Krasteva) ću tek pisati u detalje.

 

——————————————————————————–

[1] http://www.filozofijainfo.com/index.php?option=com_content&view=article&id=973:nevolje-sa-nacionalizmom&catid=90:nacionalizam&Itemid=115

[2]http://dvogled.rs/2013/05/marko-matic-ulazak-u-epohu-postnacionalizma/

[3]http://pescanik.net/2013/05/komecemu-je-doista-odzvonilo/

13 odgovora ka “Srđan M. Jovanović: Banalni nacionalizam”

  1. Zoran Ergarac каже:

    Tekst Vesne Rakić-Vodinelić koji se ovdje pominje, a koji se pojavio na Peščaniku, ima jedan „easter egg“ u sebi, da se poslužim informatičkim rječnikom, a to je onih par rečenica o tome da je Kosovo sporazumom iz Brisela i pravno priznato od strane ove vlasti u Srbije. Zašto „od ove vlasti“? Zato što je upravo to poruka koja proizilazi iz ovog teksta, a nadovezuje se na Đilasov neuspjeli manevar u Skupštini kad je na priču o sporazumu htio da nadogradi momenat „izdaje“, pa da se onda pokaže kao neko ko je bolji u odnosu na to. Ovo je jasno u tekstu, a to da je Kosovo „de fakto“ priznato je samo iskorišteno da se na osnovu stavki iz teksta sporazuma tome doda da je i „de jure“ priznato. Ali ne u svrhu da se ovo samo konstatuje, istine radi, već da se saopšti ono što iz ovoga „proizilazi“ – da je stvar izgleda trebala da ide nekim drugim tokom. Kojim? Ovaj neodređeni tok te neostvarene budućnosti je sličan i razmišljanju autorke o EU. Zašto smatrati da ako neko ima kritički stav prema EU, da je odmah protiv nje, pitanje je koje autorka postavlja u teksu. Ali ona odmah daje i dodatnu informaciju, tj. još jedno „uskršnje jaje“, a to je razmišljanje o EU kao o nečemu što je stvoreno kao odgovor na fašizam i na hladni rat. Zavisi kako se posmatra. Zavisi od toga volimo li čitati Habermasa ili ne. EU je nastala prvenstveno kao jedinstveno tržište, i to iz Evropske zajednice za ugalj i čelik. Zajednice za vrlo prizemne (u ovom slučaju i podzemne) stvari. Jačanjem ljevice jačala je socijalna država. Jačanjem desnice, socijalna država slabi. Evropa koju zamišlja autorka je očigledno Evropa ljevice i to je sasvim u redu. To je u neku ruku poželjnije nego Evropa desnice, u smislu socijalne pravde i sl. Ali problem je što autorka, a nije jedina u Srbiji, vidi jedino tu Evropu kao moguću, a u Evropi se i neke „druge“ Evrope vide kao moguće. Ako je to podloga za kritiku, onda je vrlo lako zaključiti da se, u stvari, radi o nekoj „jugoslovenskoj“ perspektivi – pogledu iz društva koje je bilo naprednije u smislu socijalne pravde, a koje je u međuvremenu pretrpilo neku „okupaciju“ iz koje ju je trebalo da izbavi neko jednako pravedno ili pravednije izmaštano društvo sa zapada. Kada je Amerika postala previše teška za probavu, onda je jedino ostala Evropa. Sad i ona postaje teška za probavu, kad se vidi da socijalna država pada na mnogim frontovima u Evropi i da se to više jednostavno ne može finansirati. Ova „jugoslovenska“ perspektiva je čak zanimljivija na primjeru Kosova nego na primjeru EU. Taj neodređeni tok neostvarene budućnosti kojim je trebala da se kreće Srbija sa Tadićem na čelu je očigledno trebala da napravi nešto drugačije sa Kosovom, koliko se sad može shvatiti iz tekstova i izjava u medijima. Šta je to moglo da bude drugačije? Je li to „drugačije“ trebalo da ide u okviru nekog „regiona“ koji je trebalo da bude formiran po liniji avnojevskih granica? Da li se Azem Vlasi zbog toga smatrao kao mjerodavan sagovornik za procjenu buduće saradnje? Je li to bila svrha medijskih priloga o sadašnjem životu Albanaca na Kosovu u kojem se poredio sa nekadašnjim „boljim“? Je li Briselskim sporazumom oštećena samo „nebeska Srbija“ ili je možda oštećena i neka „nebeska Jugoslavija“? To je očigledno neko nebesko razmišljanje u kojem je Boris Tadić u svojoj mudrosti svojevremeno zaključio da nakon saopštavanja oslobađajuće presude Gotovini i Markaču u Hagu ON treba da pozove građane Hrvatske na „suzdržanost“kao neki „skoro regionalni“ bivši predsjednik (regionalniji od bivšeg predsjednika Stipe Mesića).

    A pored ovih „uskršnjih jaja“ u tekstu, Vesna Rakić-Vodinelić se nije osvrnula na ono što je, po meni, najvažnije u Dvogledovoj „Novoj epohi“, a to je stvaranje prostora za profilisanje prave političke ljevice i desnice u Srbiji. Zato je i ovaj Jovanovićev odgovor više na liniji nekog direktnog odgovora na pitanja koja potežu autori iz kruga „Druge Srbije“, nego na liniji koja proizilazi iz teksta „Nova epoha“. Ovo je sad svojvrsna zamka diskursa gdje sad svako ko počne da o ovome piše i govori mora da odgovora na pitanja slična onima koje je Omer Karabeg na Radiju Slobodna Evropa postavljao Vladmiru Milutinoviću. To su pitanja u kojima se traži neka definicija nacionalizma koji dolazi poslije ovog nacionalizma jer, Bože moj, šta ćemo da radimo ako u Srbiji ne bude jasno definisanog nacionalizma? Najbolji je bio onaj državni, pošto ga nismo morali tražiti. Sad će se morati tražiti „pod kamenom“. Zato i ovaj Jovanovićev odgovor ima nešto od tog traženja „pod kamenom“, pa makar to bio i kamen institucija ili kamen spomenika. Pod tim kamenjem svejedno ima i zmija i svakakvih akrapa, tako ne vidim potrebe da se to kamenje podiže. Ta se bića svejedno kreću podalje od mase ljudi i ne napadaju ako ih se ne dira. Pod to spadaju i klerofašistički i ultranacionalistički pokreti koje pominje Jovanović. I pored toga što oni predstavljaju nešto što je neprihvatljivo u političkoj areni, oni i u Evropi žive „pod kamenom“, ali imaju pravo na okupljanje i izražavanje nekih stavova. Skupovi se prijave i bude tu i neko policijsko obezbjeđenje i sl. Samo, ja mislim da autori iz kruga „Druge Srbije“ ovo dobro znaju i da je problem sa prihvatanjem profilisanja ljevice i desnice u nekom modernijem smislu to da će se morati prihvatiti i neki desničari koji ne žive pod kamenom, a neće se moći nazvati ni nacionalistima, jer i oni imaju neku „planetarnu svijest“ i neko „okeansko osjećanje“ s kojim razmišljaju o gradu i svijetu.

    • Ištvan Kaić каже:

      I ja sam zapanjen šta sam pročitao da je eu nastala kao odgovor na fašizam. Ja to sad prvi put čujem. Na faksu smo učili da su sve te zajednice bile vezane najpre za tržište uglja i čelika, zatim uopšte za trgovinu, i tek onda za nadnacionalnu političku uniju. Dakle, kriterijum je bio ekonomski, tj. jedinstveno tržište, bez carina i sl.

      Ova potreba da se na eu gleda kao na antifašističku tvorevinu u tekstu VRV je potrebna da bi se reklo kako Srbija zapravo nikako nema uslova da uđe u eu i da se nacionalizam u Srbiji još više uveliča.

      Takođe, vaše zapažanje je tačno. Ja ne znam, ali u Srbiji čim kažete levica, oni viču antifašizam. Pa jel to ima smisla? Kakve veze to ima jedno s drugim? A kad kažete desnica, oni viču fašizam. Dalje izjednačavaju kapitalizam sa fašizmom, a komunizam valjda sa anti-fašizmom. ti mladi „levičari“ koji se hvale da izbacuju druge studente sa fakulteta jer se zalažu za kapitalizam. Isti oni koje su pokušavali da izbace za vreme blokada, sada oni izbacuju druge. I njih Peščanik podržava, jednu ekstremističku grupaciju. Totalno ludilo i poremećen orijentir vrednosti.

      Prava levica nema nikakve veze sa antifašizmom, niti desnica sa fašizmom. Oni ne znaju ni značenje reči levo i desno. Autori Peščanika, a sa njima i VRV boluju od ovog previda. Ali kamo sreće da je to jedini problem u njenom tekstu.

      Najjača je ona podmetačina i pokušaj manipulacije sa paralelama između dve prošlosti, bliže i dalje, što su i ideološko pristrasne urednice izvukle. Kao, ako se zalažete za prevladavanje devedesetih, zašto se ne biste zalagali i za prevladavanje kompletne prošlosti, pa i one prošlih vlasti, i zaboravite i borbu protiv korupcije? Neverovatno, zaista neverovatno, ali ovaj nivo podmetačine i gubljenja svakog razuma od ove osobe nisam očekivao.

      Nažalost, naši odgovori biće ignorisani, neshvaćeni, baš kao što je VRV demonstrirala, kako smo svi, svako na svoj način, proterani sa peščanika jer se urednicama nije dopala ideja da na jednom mestu suočimo sva mišljenja. Tako smo marginalizovani i od same margine koja sada može da uživa u svom dogmatizmu. Na sreću ipak ne neometano. I na sreću ne samo zbog ovog sajta.

      • citalac каже:

        Vi Istvane pisete zanimljive tekstove ali Vase diskvalifikacije sagovornika su vrlo lose. To ide na stetu i Vasih tekstova.

        Recimo, u ovom Vasem odgovoru o ‘manipulaciji’ raznim proslostima osim vikanja bilo bi bolje da ste dali obrazlozenje zasto je to ‘manipulacija’ i zasto nije u redu porediti dve vrste proslosti.

        • Ištvan Kaić каже:

          Žao mi je, ali nisam obrazovan da bih potiskivao ono što je u meni. Ja sam ovde napao stavove jer sam već uradio nacrt kritike. Zato vas molim da suspendujete malo svoju uvređenost i iskalite je na mom budućem tekstu. Srešćemo se tamo. Ali ako vama treba objašnjenje zašto poređenje borbe protiv korupcije i ratova nije manipulacija, onda se plašim da imate ozbiljan problem. Na kraju krajeva, vi niste u obavezi da čitate moje tekstove, niti da se brinete šta ja činim od sebe, ako verujete u to što govorite. Ja ne pišem sterilno i akademski. Ako volite sterilno, idite na Peščanik i čitajte uglačane tekstove sa dozom digniteta i podsmeha.

          Ali hajmo ovako. Peščanik nije preneo naš tekst na svom sajtu na koji referira VRV, a objavljuje njen tekst. Pa jel to fer? Znači, mi ne možemo da šaljemo svoje tekstove na Peščanik jer smo proterani i diskreditovani od samih urednica (ne znam koliko ste upućeni), a oni pišu o nama. O meni su pisali i kao o đavolu, Belzebubu na tom sajtu i to su puštali bez problema, a ja sam ćutao i smejao se. Sprdali su se sa Milutinovićem. Potcenjuju nas ustaljenom sintagmom „dečurlija sa bloga“. Čak su linkovi u tekstu VRV naknadno promenjeni i vode samo ka drugim sajtovima, čak i ako su neki od tekstova bili primarno objavljeni na Peščaniku i pisani za taj sajt. Pa izvinite, na šta to liči? Ako već nisu preneli Novu epohu, VRV je tekst trebalo da pošalje nama, a ne tako. I sad vi mene kritikujete jer ja nekog „diskvalifikujem“ zato što sam napisao da je nivo manipulacije skaradan?

          • citalac каже:

            Bespotrebno spustanje na licni nivo.
            Nisam ja uvredjen jer nisam autor ni jednog od tekstova koji ste Vi komentarisali. Nemam ni nikakve veze sa Pescanikom osim sto sam povremeni citalaca, kao i u slucaju Dvogleda i drugih sajtova. Ovo teranje sa sajta je neprilicno a uz to nema nikakvog efekta jer ja kao citalac sam odredjujem koje cu stivo konzumirati. To je neki forumski nacin komunikacije koji svaku temu svede na besmislenu polemiku i licno prepucavanje.
            Problem oko prenosenja tekstova i vas odnos sa Pescanikom necu komentarisati jer nemam veze sa njihovom uredjivackom politikom. Mogu samo izraziti misljenje da su trebali preneti Novu epohu.
            Vezano za pitanje dve proslosti, naravno da imam problem (mada ne tako ozbiljan kao sto kazete), inace ne bih pitao za obrazlozenje. Ali, nije bitno.

          • Zoran Ergarac каже:

            MikeLDN je dolje u komentaru napisao da ne treba trošiti previše energije na diskusije sa autorima sa Peščanika, jer se stvara nekakav bespotreban i vještački antipod, kao što on reče. To je vjerovatno najpametnije, jer to što Vi, Ištvane, pominjete vezano za naknadno mijenjanje linkova i slično, je dokaz nečega što je odavno jasno i samim autorima Peščanika, a to je da je njihov domen isključivo u virtuelnom prostoru, tako da ako se koriste tim tehnikama, onda su oni ta „dječurlija sa bloga“. To oni, u stvari, i jesu, samo što su umislili da će glas svakog od njih na izborima vrijediti kao hiljadu glasova nekih običnih ljudi. A čudi me samo kako je Teofil Pančić mogao to da umisli, pa da se onda, kao, nešto razočara. Da mu onda Vesna Pešić bude kriva. Je li Peščanik trebao da ima neko magijsko dejstvo na realnost sa kompjuterskog monitora koje je Koštuničin „Vidovdanski ustav“ trebao da ima sa A4 papira (onog od 60 grama).

            Problem je opet u ovome što se ovo o čemu se piše na Dvogledu događa, a ono o čemu se piše na Peščaniku se ne događa. Tu je ta osnovna razlika između teorije i prakse, i oni jednostavno ne mogu da odmaknu od svojih ideja kao što ni Nova srpska politička misao ne može da odmakne od svojih, jer to je neki posebna idealistička transcendencija i neshvatanje toga odakle dolazi suverenitet koji je potreban za tu praksu. A u oba slučaja ideja nema to potrebno „događanje“ u praksi ili barem naznake. Glas autora sa Peščanika i njihovih posvećenika ne vrijedi hiljadu glasova na izborima ponaosob, a Koštunici i Vukadinoviću na kraju dođe nekih tri hiljade ljudi na miting u Beogradu.

  2. Zoran Ergarac каже:

    To razmišljanje o EU mi je prvo privuklo pažnju u tekstu Vesne Rakić-Vodinelić na Peščaniku. To je jednostavno nekakva slika Evrope stvorena preko slika i likova poput razbarušenog Andrea Malroa u njegovom poetsko-posprdnom zanosu čovjeka koji je od „tomb raidera“ po Kambodži dogurao da bude francuski ministar kulture; filmskih scena kao što je ona kada Mišel Pikoli u Godarovom „Preziru“ ‘vata golu Brižit Bardo po stanu i iz sakoa vadi člansku knjižicu „Partito comunista italiano“; intervjua sa Rudijem Dučkeom i Danijelom Kon-Benditom gdje su svi nekako zavaljeni na kauču i gdje voditelj postavlja pitanja kroz dim cigarete – gdje se misao koluta zajedno sa dimom; snimljenih filozofskih razgovora tipa onoga gdje Mišel Fuko, Moris Klavel, Andre Gluksman i ostatak ekipe sjede u staroj kuhinji u kući koja je u nekom starom, romantičnom dijelu Pariza, puše i piju kavurinu i razgovaraju o socijalizmu…

    I šta onda savremeni antifašista zaključi? Da bi te nebeske trenutke evropske misli trebalo nekako oponašati – ići stazama revolucije, tj. ići po seminarima koje, npr, Fondacija Hajnrih Bel organizuje na Visu, jer to je nešto slično Praxisovoj ljetnoj školi na Korčuli. Pa kad se ode na par seminara i konferencija, onda treba to rezimirati i rekapitulirati u društvu, u Beogradu ili u Sarajevu ili u Zagrebu, nije bitno, pa onda putem „socijalnog kapitala“ stečenog u tim kontaktima ostvariti drevni san hipsterske socijalne mobilnosti – teleportovati se u Pariz, Njujork, London, Amsterdam… U kuhinju u kojoj sjede Mišel Fuko i Andre Gluksman ili, ako ne može baš to, onda u nešto što liči na tu kuhinju misli, a to su obično neke kafanice koje podsjećaju na te kuhinjice, ali u kojima su cijene nisu cijenice, nego CJENETINE!

    Pa kako onda da se snađe mladi revolucionar i antifašista u tome ako nema bar neku podršku države iz koje dolazi? Nazadna zemljica zato treba da u svom budžetu napravi mjesta i za to, a to je u stvari suština zahtjeva o tom „besplatnom“ visokom obrazovanju koje sad treba da uključi i ovu evropsku komponentu mobilnosti studenata i istraživača – što iziskuje ogromne troškove. Pa kako onda očekivati neku ekonomsku logiku i shvatanje EU u njenim realnim okvirima, kad je imperativ nešto što se pročitalo ili je viđeno u filmu i na ostrvima. Ili je to možda neko ljevičarsko shvatanje „strukturnog oplovljenja“ Žan-Kloda Milnera, gdje se sa pučine stvari bolje vide, tj. gledaš šta rade plemena na kontinentu, a ti samo ploviš kao Disident na „Galebu“, od ostrva do ostrva. Zato protivnika treba izbaciti sa fakulteta, protjerati sa nekog internet portala gdje se okupljaju posvećenici ideje i sl. Nema tu ekonomske logike osim individualne ekonomske logike, jer cilj je biti u klasi privilegovanih, unutar koje se onda mogu ostvariti faze 3 i 4 kretanja stazama revolucije – spavati sa Brižit Bardo, kao Mišel Pikoli, a u fazi 4 – instalirati se u strukture EU kao Danijel Kon-Bendit ili Doris Pak. A usput se neće tražiti neki posebno velik novac – da se Vlasi ne dosjete, da se ne poremeti „klasna svijest“, već polako, poneka stipendijica, neko mjesto u NVO sektoru ili na univerzitetu, eventualno neki „prosvijećeni“ stranački angažman, gdje čovjek neće morati da se prlja po nekim selendrama, već da bude kao Boris Tadić – šarmantni političar i predsjednik koji čak nema svoj stan (ali kojem zato stranka plaća smještaj u vili). Pa dok se Vlasi ne dosjete, troškova za ove i slične privilegije se nabere toliko da onda jedino neko kao Aleksandar Vučić smogne snage da kaže da je budžet totalno propao i da bez para iz EU neće biti ni sljedeće plate ni penzije, a kamoli nekih dugoročnih projekata za privilegovane „klasno svjesne“.

    Zato će se i dalje koristiti napadi na taj „fašizam“, a zapravo se putem tabu tema pokušavaju začepiti usta onima koji vide da nešto nije u redu. Bože, pa ko smije da kaže našoj DJECI da ne mogu da studiraju dvadeset godina o državnom trošku? Ko smije da im kaže da za njih sa tim zvanjima možda neće biti posla u Srbiji kad završe fakultet? Pa to su naša DJECA! Ko smije da kaže našoj DJECI da ne mogu da budu kao Mišel Pikoli u Godarovom „Preziru“? U stvari, ko smije da kaže našoj DJECI da zbog njih trpe neka druga djeca (koja su duboko na kontintentu i ne vide se s Galeba)?

    Vesna Rakić-Vodinelić u svom tekstu nije pomenula profilisanje ljevice i desnice o kojem se govori u Dvogledovom tekstu, a to vjerovatno neće htjeti pomenuti niko drugi na Peščaniku i u krugu „Druge Srbije“. Polako postaje očigledno da u Evropi postoje stranke koje se ne mogu optužiti za fašizam, jer su neka „nenacionalistička desnica“. Primjer je UKIP (United Kingdom Independence Party) Najdžela Faraža, koji je i poslanik u EU parlamentu. Primjer je i Bepe Griljo u Italiji. Ne moram da se slažem sa njihovim stavovima da bih vidio da nisu fašisti. Fašisti u Velikoj Britaniji su EDL (English Defence League) a ne UKIP. Fašisti u Italiji su Berluskonijeve falange povezane sa Karabinjerima, a ne Bepe Griljo i njegov „Pokret pet zvjezdica“. Onog trenutka kad u Srbiji bude jasna ovakva distinkcija, a stvar definitivno ide ka tome, neće se više moći koristiti „tabu“ kao odbrana svojih pozicija i to krug „Druge Srbije“ dobro zna.

  3. MikeLDN каже:

    Sto rece Borka Pavicevic jutros, otprilike da su u DS-u radili kako treba: „Do OVOGA ne bi ni doslo!“
    🙂 Na zalost, u neidealnom svetu dolazi i do „ovoga“ i onda postoji problem kako objasniti sebi i drugima, pa na kraju i EU postane kiselo grozdje ljudima za koje to nikada nisam ocekivao.
    Ne treba trositi previse energije na diskusije sa autorima sa Pescanika, stvara se nekakav bespotreban i vestacki antipod. Ljudi imaju razlicite motive, neko se iskreno uzasava nazionalizma i njegovog povratka, nekome se dogadjaji prebrzo desavaju pa polako priznaje jednu po jednu realnost, neko mozda ima licne amozitete prema sadasnjoj vlasti, neko je godinama navikao na garantovane prilive love… Nacionalizam je danas namerno nametnuta (da ne napisem podmetnuta) tema, stvarnost sve to sama demantuje.

    • Zoran Ergarac каже:

      MikeLDN, upravo su „garantovani prilivi love“, kao što kažete, bili okosnica onoga što je Slavoj Žižek govorio o Occupy pokretu i protestima budžetskih korisnika u Sloveniji. Žižek je vjerovatno prvi iz tih intelektualnih krugova koji su malo aktivnije učestvovali i u Occupy aktivnostima koji je otvoreno rekao da on zbog svojih uvjerenja sve te proteste podržava, ali da se mora znati da tu protestuje „salaried bourgeoisie“ ili u nekom slobodnijem prevodu – „budžetska buržoazija“ koja je nosilac te ideje o nekom „garantovanom“ prilivu novca. Prava radnička klasa, kako reče Žižek, više nema mogućnost ni da protestuje, već je sretna da ima bilo kakav posao. Zato je koncept tog garantovanog priliva novca nešto što je počelo da razgrađuje tu projektovanu „klasnu svijest“ kojom ljevica pokušava da i budžetsku buržoaziju ugradi u radničku klasu, naročito putem protesta, a stvarnost to uspješno onemogućava. Žižek komentariše i studentske proteste kao proteste onih koji su zabrinuti da neće moći da zauzmu ulogu za koju se pripremaju, a to je opet neka uloga u okviru budžetske buržoazije, bar u slučaju fakulteta koji te proteste organizuju. Zato je zanimljivo ovo gdje Kaić komentariše ulogu akademske zajednice u kontekstu stvari kao što su izbacivanja studenata od strane kolega koje vode proteste i sl…

  4. milica каже:

    Ištvan Kaić каже:
    23/05/2013 у 09:50

    … O meni su pisali i kao o đavolu, Belzebubu na tom sajtu i to su puštali bez problema, a ja sam ćutao i smejao se.

    ———-

    može link za ovaj navod?

Pristigli komentari


Pratite objave autora na FB

Po datumima

мај 2013.
П У С Ч П С Н
« апр   јун »
 12345
6789101112
13141516171819
20212223242526
2728293031