Na raznim mestima gde se oglašava takozvana građanska Srbija, od medija do nekih kultnih institucija i novih internet portala, vode se žestoke polemike oko toga gde se danas nalazi Srbija na čelu sa liderima, nekadašnjim šešeljevcima i miloševićevcima. Da li smo ušlu u novu, postnacionalističku epohu i da li ostavljamo za sobom period državnog nacionalizma? Da li je prevladana prošlost, da li se Srbija okrenula budućnosti kao što tvrde jedni, ili se nekritički podržava nova vlast, zaboravlja na njenu prošlost koja malo-malo pa izroni u vidu grandioznih državnih projekata kakvi su proslava godišnjice Konstantina ili sahrana davno preminulih kraljeva, kraljevića i kraljica? Da li jedni nameću temu lustracije kada je za to već kasno i nesvrsishodno a drugi proturaju razne rehabilitacije koje retuširaju prošlost kroz novu ideološku optiku?
Sociološkinja Vesna Pešić koja od prošlih izbora, kada se zalagala za promenu vlasti a potom i otvoreno podržala naprednjake i socijaliste, pa sve do danas, svakim svojim istupom izaziva nove polemike.
„Ulazimo u jednu novu fazu u kojoj pokušavamo da malo marginalizujemo ta nacionalna pitanja, a naročito nacionalističku politiku. I da se okrenemo drugim temama. I, ono što je moja glavna teza, da, umesto svesrpstva, stavimo u glavni centar državu Srbiju. Umesto plemenskog osećanja pripadanja nekakvom svesrpstvu, Srbima kao takvima, kao narodu, a ne državi Srbiji koja je sve vreme bila zanemarena. Dakle, ja to vidim kao nešto što se sada dešava“, objašnjava Vesna Pešić kako vidi današnju Srbiju i zašto tako zdušno podržava sadašnju vlast.
Profesorka Vesna Rakić Vodinelić polemiše sa tezom da je Srbija ušla u novu postnacinalističku epohu, kada je reč o državnoj politici, mada priznaje da su se na retoričkom nivou oni koji donose najvažnije odluke, Dačić i Vučić, odrekli te nacionalističke retorike.
„Međutim, to ne važi za celokupnu državnu politiku, niti za sve koji je zastupaju“ dodaje profesorka Rakić Vodinelić. „Mislim da ne treba da podsećam koliko je puta predsednik Nikolić skliznuo upravo u takvu retoriku, a neki resori Vlade, kao što je Ministarstvo kulture, i dalje su otvoreno nacionalistički. Na primer, promovisanje te takozvane ’patriotske kulture’ iza koje se krije nacionalizam. Na tom području možemo govoriti i dalje o državnoj politici koja je nacionalistička na državnom nivou.“
Vesna Pešić ističe da se potpredsednik Vlade i lider naprednjaka Aleksandar Vučić i direktno odrekao ratnih ciljeva iz 90-ih, kao što su granice Karlobag, Karlovac, Virovitica i ne vidi razloga zašto mu se ne bi verovalo. Sa druge strane, dve glavne agende sadašnje Vlade su rešavanje Kosova i evropski put Srbije. I oni to rešavaju.
„Ja ne znam zašto neko ne vidi šta se događa od 2008. godine pa sve do danas. Jedina nacionalistička stranka sa ekstremnim stavovima u Parlamentu je DSS, mala partija, a Srpska radikalna stranka nije ni prošla cenzus, koja je postala marginalna stranka na čije mitinge niko ne dolazi. Da li se sećate kako je to nekada bilo, još onda kada sam ja bila u Skupštini, kada je uhapšen Karadžić, na čelu sa Crkvom, na čelu sa Dodikom….“
Državna politika igranja nacionalizmom
Profesorka Srbijanka Turajlić međutim dovodi u pitanje ocenu da je Srbija zakoračila u novu postnacionalističku epohu.
„Ovo šetanje kostiju Karađorđevića me je neodoljivo podsetilo na šetanje kostiju Dučića kada je Koštunica preuzeo vlast i na šetanje svih onih drugih raznih kostiju kad je Milošević učvršćivao vlast. Dakle, imam utisak da se državna politika i dalje igra sa nacionalizmom i drži ga tu negde u rezervi, ako treba da ga potegne.“
„Sporazum sa Briselom pokazuje da se odustalo, pre bih rekla, od imperijalne nego nacionalističke politike„, kaže Vesna Rakić Vodinelić, polemišući sa tezom da je dogovor sa Prištinom dokaz ideološkog zaokreta sadašnje vlasti.
„Meni se čini da je zaključak da je državna politika prestala da bude nacioonalistička, na žalost, preuranjen zaključak, jer neki delovi državnog aparata nastavljaju sa tom vrstom politike. U tom pogledu smo dosta daleko od nove epohe.“
Polemika unutar takozvane Druge Srbije koja se u 90-im godinama pozicionirala kao antiratna i antimiloševićevska, nastavlja se otvaranjem još jedne teme – da li deo intelektualne elite odbija da prihvati mogućnost da se neko promeni, da promeni stavove kao što su to učinili Nikolićevi odnosno Vučićevi naprednjaci i Dačićevi socijalisti insistiranjem na lustraciji, odnosno da li se traži odustajanje od suočavanja sa prošlošću , zaboravljanje šta je nekada bilo? Da li je u Srbiji na delu rehabilitacija onih koji su smenjeni petog oktobra? Srbijanka Turajlić ovako ocenjuje današnju vlast:
„Ljudi trenutno rade jedan posao. Nešto od toga rade dobro, nešto katastrofalno loše. Neko hoće od njih, iz nekog razloga, da napravi svece, a ja ne vidim baš pravi povod za to. Oni su pragmatično promenili mišljenje, to je dobro, ali što se mene tiče, oni će doživotno imati one mrlje koje imaju.“
Vesna Pešić tvrdi da niko ne želi da zaboravi prošlost ali da proces suočavanja može biti uspešniji u nekim drugim okolnostima.
„Ne možeš sirotinju, kad mi žena na ulici traži pet banki da podigne lekove na recept, da sad od nje tražim da se suočava sa nečim. Ne dešavaju se neke stvari hronološki. Dok se ne suočimo sa prošlošću, nema ništa. Ne! Ako stavimo težište na otvaranje drugih tema, na ekonomiju, napredovanje, ohrabrivanje… vratićemo se pre na tu prošlost, nego da je na silu pokušavaš isterati, jer u tome smo uglavnom bili neuspešni.“
RSE, 29.05.2013.
