Žan Žene, Bogorodica od cveća, Službeni glasnik 2012, preveo Jovica Aćin; Čudo ruže, Službeni glasnik 2013, prevela Aleksandra Mančić.    –

Uz Dnevnik lopova, koji je ranije više puta prevođen i na srpskohrvatski i srpski i hrvatski jezik, ove i prošle godine pojavila su se i druga dva najpoznatija romana Žana Ženea, markiza De Sada 20. veka: Jovica Aćin je prvi put na srpski preveo Bogorodicu od cveća (prethodno izdanje objavljeno je u Zagrebu 1989. pred raspad zajedničkog jezika pod naslovom Gospa od cvijeća), a Aleksandra Mančić Čudo ruže (hrvatski prevod se desio 2010. godine). I moglo bi se odmah paradoksalno reći da iako prevodi stižu 70-tak godina posle originalnih izdanja (prva knjiga je napisana u zatvoru u Frenu 1942, a druga u zatvoru u Turelu 1943. godine) – da su došli u pravom trenutku. Ne radi se tu o kolokvijalnoj maksimi da nikad nije kasno (u bivšoj Jugoslaviji Žene je imao status prilično nepoželjnog ‘kvaritelja’ tadašnje vere u moralni i književni progres, ali slično je bilo i u Americi do sredine 50-tih godina). Ovde je reč o tome da je za Ženea – kao protivrečnog proroka, koji uništava konzervirane moralne i književne obzire – uvek rano, a kad dođe – to nešto znači, jer ovaj “Sveti Žene”, kako ga je još Sartr nazvao, svojim delom neprestano i u svim sredinama izaziva male poetičko-etičke zemljotrese.

A to delo, njegova biografija, ili, ako prihvatimo Sartrovu svetovnu beatifikaciju, njegova hagiografija, ispisano je skoro bez ostatka u ova dva romana, u njegovim autohagiografijama, kako bi se mogao nazvati ovaj (ne)postojeći žanr. (Pri čemu bi se on odlično preklapao sa žanrom autofikcije, koji je u teorijsku raspravu uveo Serž Dubrovski 1977. godine, mapirajući granično žanrovsko područje između autobiografije i romana u prvom licu.) U njima su svi primerni elementi jedne neprimerne svetačke biografije: život (ipak sitnog) kradljivca (uglavnom knjiga, ako je verovati biografima), štićenika popravnih domova, kasnije redovnog stanovnika pravih zatvora, probisveta, makroa, muške prostitutke, krivotvoritelja dokumenata, legionara, begunca od francuskog zakona (pri čemu je neko vreme boravio i po zatvorima Kraljevine Jugoslavije, poglavito u Požegi, o čemu najviše piše u Dnevniku lopova). Ti prostori i akcije bili su njegovi alternativni univerziteti, da bi kasnije, kad se kako-tako etablirao kao pisac (književnost je i bukvalno spasla Ženea doživotne robije: Sartr, Kokto, Pikaso i ostala ‘napredna’ inteligencija izdejstvovala mu je pomilovanje), postao podjednako bizarni politički aktivista koji je podržavao razne nasilne metode borbe radikalnih pokreta i sa levog i sa desnog ideološkog spektra.

Ženeova književnost počiva na tradiciji prepoznatljivih uzora. Najuočljivija je veza s Bodlerom: kao radikalizovani pesnik cveća zla, Bogorodicu od cveća piše “u čast zločina”, tih zločinaca koji su za njega “lepi i mračni cvetovi”. Tako Žene ispisuje svojevrsnu estetiku zla, uz poetizaciju skatoloških i svih ostalih hipernaturalističkih radnji. Evo jednog takvog nespojivog spoja; jedan od junaka: “Nesumnjivo se rodio u jednoj od četvrti ispunjenim vonjem izmeta zamotanog u novinski list i koji pada sa svih prozora, a na kojima, baš sa svakog, vise bokori cveća”. Naravno, u svemu se oseća rableovska razuzdanost u poigravanju religioznim diskursom i imenima koja imaju poslužiti travestiranju duhovnosti, kao i džojsovska potreba za obilnom upotrebom figure blasfemije. Ima tu i odjeka Fransoa Vijona, Pjera de Ronsara i Prusta (ako je opet verovati mistifikovanim biografijama, pre pisanja Bogorodice od cveća Ženea je u zatvor odvela krađa upravo Prustove knjige U seni devojaka u cvetu). A zatim i Dostojevskog i Kamija. Bogorodica od cveća je lik u istoimenom romanu, mladi ubica, čak se i oksimoronski naziva “nevini ubica”. Kao parafraza čuvene babe iz Zločina i kazne, ovde je ubičina žrtva ‘bezvredni’ deda. A motiv za ubistvo je maestralno uveden, koliko u tradiciji Dostojevskog toliko i (anticipirajući) Kamijevog Stranca (koji je objavljen iste godine kad nastaje Bogorodica od cveća). Naime, na suđenju Bogorodica od cveća iznosi svoj nihilističko-revolucionarni, porno-egzistencijalistički ili radikalno autsajderski motiv (bio je došao kod dede kao muška prostitutka i transvestit, sa ciljem da ga i opljačka, da bi ga potom ‘bez razloga’ ubio): “Dekutaner je bio sjeban. Sav kljoknut, ni da mu se digne.”

Uprkos ovim književnim referencama, Ženeovo pismo se ne može lako svrstati u poznate i priznate poetičke tradicije, jer je pre svega reč – o čemu je prva pisala feministička teoretičarka Elen Siksu – o blistavim primerima ženskog pisma. Zato čitalac i ne mora mnogo da se trudi oko fabule i sižea, već da uživa u tekstu, njegovoj skoro opipljivoj materijalnosti, da zapravo vodi ljubav s njim, sa Ženeovim u isto vreme i strogim i razbokorenim rečenicama. Zanimljivo je i to kako Žene problematizuje naratološka pitanja karakteristična za mušku (diskurzivnu) prozu. Priču o transvestitima prati i, ako bi se tako moglo reći, transdžender pripovedanje: “Govoriću vam o Božanstvenoj prepušten raspoloženju, mešajući muški sa ženskim rodom i, ako se dogodi da tokom priče moram da navedem reči neke žene, snaći ću se, smisliti neku dosetku, neki zgodan obrt, tako da ne dođe do pometnje”.

Osim rodnih pervertovanja, glavna stvar kod Ženea je pervertovanje tradicionalnih moralnih predstava. Razvrat i blud se pojavljuju kao posledica duhovne nemoći da se do vrline dođe, i utoliko moralna akcija koja svedoči duhovnu otmenost greha za razliku od licemerne (popovske) kreposti zasnovane na sakralnim institucijama moći. Iako je njegova duboka težnja da bude “nečovečan”, i u ničeanskom i u društveno sankcionisanom smislu, Žan Žene ne slavi zlo, piše Aleksandra Mančić, iako zlo zaslužuje kaznu, to ne znači da u njemu nema izvesne lepote i zavodljivosti, a ovo prihvatanje zla u izvanmoralnom smislu vodi zaključku da Žene “piše hrišćansku legendu bez Boga, u kojoj ka svetosti vodi zapravo tradicionalan put prihvatanja svih poniženja i svih patnji”.

Takav grešnik sasvim se uklapa u tradiciju prehomoseksualnosti, kao još-ne-političkog oblika identiteta koji se sastojao u uživanju u sopstvenoj izmeštenosti, na-stranosti. (I zato na-stranost kao motiv Bogorodičinog ubistva.) Iako je Žene jedna od ikona gej istorije kulture, njegov odnos prema homoseksualnosti nije sasvim u skladu sa savremenim konceptima queer studija. Iz njegovih romana može se iščitati svojevrsna poetika protivrečne mačo homoseksualnosti, kao kazne za represivno društvo, gde nema ni primisli o strategijama tolerencije već samo maskulinog etosa borbe, što je i dokumentarni izveštaj o stanju gej stvari sredinom veka. Uz to, u savremenom smislu politički nekoretno i kolonijalno, crnci su uglavnom samo niži oblik predmeta seksualne fantazije, a u realnosti uvek – da li je pristojno ovo napisati danas – “smrde”. Tu je i stereotipno tematizovanje prostora zatvora kao tipičnog prostora (uz hronotop manastira) prehomoseksualne tradicije, one tradicije koja je pristajala na sopstvenu patologizaciju. Ipak, za razliku od uobičajene reprezentacije u ‘mačo žanru’ zatvorskog filma ili zatvorske književnosti, gde je odbrana od homoseksualnog čina etički imperativ i zalog budućeg iskupljenja, ovde je upravo to bolno mesto patrijarhata učinjeno izvorom najvećih uživanja, čime se i tradicija mejnstrim predstavljanja homoseksualnosti ipak dovodi u pitanje.

Već je primećeno da se Bogorodica i Čudo ruže, uz Dnevnik lopova, mogu čitati kao delovi Ženeove hagiografske trilogije, skoro, poput Prustovog U traganju za iščezlim vremenom, kao jedan veliki roman. Ipak, postoje i izvesne razlike. Prvi je uglavnom ‘crnopoetizovan’ zatvorski život sa reminiscencijama (u kojima pripovedač “miluje” svoje narativno evocirane ljubavnike, varirajući još jednom Šeherezadinu taktiku prekraćivanja, ovoga puta, zatvorskih dana), dok u drugom ima više ‘realističkih’ pripovedačkih postupaka, a akcenat je pre na temi smrti no temi homoseksualnosti, tj. u njemu ima i homoerotizma i platonske (duhovne) ljubavi, a ne samo proliferacije eksplicitno opisanih seksualnih činova. (Pri čemu, naravno, ne važi da porno opisi ne mogu da budu poezija, kao na primer kada pripovedač Bogorodice kaže da mu je jedan od zatvorskih ‘kolega’, u kojeg je bio i zaljubljen, u jednoj sceni “u usta svršio sve do srca”).

Sasvim, sasvim uslovno rečeno, dakle, razlika Bogorodice od cveća i Čuda ruže je kao razlika Prustovih Sodome i Gomore i U seni devojaka u cvetu, ili još uslovnije, ali možda za prosečnog čitaoca razumljivije, kao razlika idealnog štiva za kemp fanove likova i delâ episkopâ SPC-a: porno Kačavende i homoerotskog Pahomija. U svakom slučaju, u intertekstualnom dozivanju sa stihom riječkih alternativnih rablezijanskih rokera i skandal-performera iz benda LET3 (“Svršit ću s vrha katedrale”, iz hita “999”), posle uvođenja ovih Ženeovih romana u srpsku kulturu, i to posredstvom velike državne izdavačke kuće, biće skroz ‘mejnstrimoliko’ kad neki srBski pesnik napiše stih: “Svršiću s hrama Svetog Save”.