Epoha post-nacionalizma u svetlu semiotike

Piše: Vladimir Milutinović    –

Nedavno je sarajevski kolumnista Muharem Bazdulj napravio preciznu razliku u načinu kako nacionalisti percipiraju stvarnost: naši zločini su delo poremećenih pojedinaca sa kojima zajednica nema ništa, dok su njihovi posledica državne politike iza koje stoji većina naroda ili ceo narod. Na ovaj način “mi” kao grupa smo potpuno neuprljani, dok su “oni” sasvim obratno, potpuno uprljani. Tako po svoj prilici potpuno identične situacije rezultiraju potpuno drugačijim posledicama. I pored faktičkog zločina posledice su potpuno različite u zavisnosti od toga o kome se radi.

Ova poenta govori dosta o “suočavanju sa prošlošću”. Kao što gornja šema pokazuje, za suočavanje sa prošlošću nije dovoljno samo priznati da se zločin dogodio – mada se nacionalisti najpre tome žestoko opiru, za svaki slučaj – nego je potrebno savladati iskušenje da se zločin kasnije neutrališe ovim postupcima. Nije dovoljno suočiti se sa prošlošću u smislu priznavanja konkretnog zločina, potrebno je osim toga uspostaviti jednak odnos prema kontekstu u kojem je zločin nastao.

Gornja šema odgovara nacionalističkoj matrici mišljenja: u njoj naša zajednica, i pored zločina, ne dobija bilo kakve negativne oznake, dok je suprotna zbog zločina potpuno negativno određena. U ovom kontekstu zločin je samo način da se opravdaju univerzalni sudovi: “Oni su zločinci” – “Mi smo nevini” koji zločinu prethode i koji su tipični neempirijski sudovi koji odgovaraju apriornoj šemi u koju se stvarnost mora uklopiti. Ljudi mogu naivno da veruju da je ovakva podela odraz stvarnosti – sećam se da je spisateljica iz Hrvatske Ivana Simić Bodrožić u jednom intervjuu baš ovako opisala razliku koja po njenom mišljenju postoji između “hrvatskih” i “srpskih” zločina. Verujem da danas više ne misli tako, jer je u vreme davanja ovog prvog intervjua bila veoma mlada i po vlastitim rečima bez ikakvih kontakata sa “drugom stranom”.

No, kakve to veze ima sa kontroverzama oko “epohe postnacionalizma”? Nataša Kandić je na ovom sajtu citirala Danila Kiša koji kaže kako su nacionalisti uvek u odnosu prema drugima: “Mi smo nacionalisti, ali oni su još više”. Drugim rečima, “Oni su (veliki) nacionalisti”, blaža je verzija nacionalističke generalizacije “Oni su zločinci” koja se može pojaviti i kao “Zločini su činjeni u njihovo ime”. Ako nisu već svi činili zločine, svi su ih podržavali ili ih danas podržavaju.

Zanimljivo je da se ljudi koji govore o tome da je nacionalizam još uvek sveprisutan u Srbiji, a i da teško uopšte može biti drugačije, nikada ne obaziru na to da u okvirima u kojima je nacionalizam toliko prisutan, mora biti i ove opasnosti da se u skladu sa matricama nacionalizma oni “drugi” proglašavaju još većim nacionalistima od nas, ili još preciznije rečeno, jedinim pravim i nepopravljivim nacionalistima. Za ove autore, ova ocena o nepopravljivosti nacionalizma drugih naravno je samo empirijska, aposteriorna tvrdnja, a moja je teza da se zapravo radi o apriornoj tvrdnji koja ponavlja stigmatizaciju drugih koja se već uobičajila, u ovom slučaju stigmatizaciju nacionalizma koji se vezuje za “srpsku” stranu.

Tu očigledno postoji spor, koji će mnogi percipirati kao nerešiv. Međutim, moguće je argumentisati čak i u ovom kontekstu. Nekoliko je argumenata u prilog teze da se radi o apriornoj tvrdnji. Najpre, autori koji izriču tvdnju o sveprisutnom nacionalizmu, po pravilu ne reflektuju činjenicu da je ista tvrdnja mogla nastati na aprioran (ideološki) način. Uvek imaju naivan stav da je to samo opis stvarnosti. S druge strane, ovi autori po pravilu smatraju da nije uputno baviti se okolnim nacionalizmima, što na nivou govora takođe odgovara šemi po kojoj postoji samo jedan nacionalizam. Treće, na apriorno poreklo stava ukazuje i teza o fatalizmu, odnosno sumnja da će nacionalizam ikada biti potisnut sa mesta dominantne matrice.

Sve tri ove osobine govora o permanetnom nacionalizmu imaju karakteristike apriornih sudova. U sva tri slučaja uverenje počiva ne neutralizaciji mogućih činjenica koje govore suprotno. Ideološka naivnost neutrališe generalnu mogućnost da smo stvorili apriorne sudove, neutralizacija okolnih nacionalizama briše deo činjenica, dok fatalizam odbija i buduće činjenice. Te osobine smeštaju ovaj način mišljenja u apriornu sferu: to nisu ni pojedinačni sudovi, ni generalni sudovi, već univerzalni sudovi, koji naprosto jedan znak, u ovom slučaju “srpsko društvo”, povezuju sa jednom oznakom “nacionalizam” na aprioran način.

U ovom svetlu, “epoha postnacionalizma” dobija značenje koje se sada može sasvim precizirati. Epoha postnacionalizma nije samo epoha u kojoj se praktična politika odriče sporova oko nacionalno-kolektivnih prava, već epoha u kojoj bi trebalo da se ukida ovo nadmetanje u pripisivanju većeg nacionalizma, “sveprožimajućeg” nacionalizma, o kojem govori Kiš. Kako se kaže u poslednjem Peščaniku: “to nije postnacionalizam, nego jedan konsolidovani, čvrsto utemeljeni nacionalistički okvir”. Problem je samo u tome što je “čvrsto utemeljeni, konsolidovani, sveprožimajući nacionalizam”, zbog svoje čvrstine i “sve-prožimanja”, apriorni stav protegnut na čitavu zajednicu  (“mi imamo jedino to”) što je upravo karakteristika nacionalističkog načina mišljenja. Jedino što se ovaj stepen nacionalizma pripisuje samo drugima, dok se “naš” nacionalizam pokazuje upravo u tome kako percipiramo druge.

Kada smo i na ovom sajtu govorili o izlasku iz nacionalizma, budući da su govorili i filozofi, u tome je bilo i nešto praktične crte. Naravno, izlaska iz nacionalizma će biti onoliko koliko sami izađemo iz njega. Kritičari teze o “epohi postnacionalizma”, izgleda da baš ne žele da se pomere ka toj epohi.

Zagovornici te teze, opet, ne mogu tu ništa da urade. Ovo je slobodna zemlja.

3 odgovora ka “Epoha post-nacionalizma u svetlu semiotike”

  1. Ištvan Kaić каже:

    Kaže Svetlana Lukić u najavi emisije: „Ovih dana protiv Hrvata vodimo sa 2:0. Em su njihovi optuženi na 111 godina, em su naši oslobođeni po 111 tačaka.“ E sad ja mogu da kažem ovako: čekaj malo, pa koga ti teraš da razmišlja da je 2:0 za nas protiv Hrvata? Jel ti to meni predlažeš da tako razmišljam, kao takmičarski, ili anticipiraš sama, onako kako si navikla, da tamo postoje neki ljudi koji to tako tumače, pa ti to kao prenosiš? Šta?

    Izreći ovako nešto i na ovakav način, pa zar to nije huškanje? Huškanje protiv nekih tamo, kako se u ovom tekstu kaže „gorih od nas“? Zašto je dakle neophodan jedan ovakav rečnik pun cinizma? Jel tu cinizam opisuje stvarnost, ili je cinizam zapravo postao odbrana od stvarnosti? To je to, cinizam je ovde potpuno aprioran, a ne aposterioran, tj. nije vezan ni za kakav iskustveni sud koji bi pratio sadašnje događaje – empiriju.

    Treba poslušati reakciju ministrice vanjskih poslova Hrvatske Vesne Pusić pa shvatiti koliko je njena interpretativna izjava daleko od huškačkog govora na Peščaniku. Ima li Lukić u vidu neki drugi način da interpretira oslobađajuće presude jednog međunarodnog suda? Nema. Samo 2:0, jedni protiv drugih. Pa i da je 1:1, opet je sve pogrešno i opet je na delu raspirivanje. Da li ovaj naoštreni govor može jednom da se zaustavi? Možemo li uopšte da zamislimo Peščanik bez zveckanja mržnjom prema onima koji su „veći nacionalisti od nas“? Jesu li i dalje veći? Pa već imamo pojedince u vlasti koji manje štete nanose nego oni.

    Dakle, nemam nameru da shvatim događaje u Hagu kao 2:0, odbijam to tako da razumem, ali odbijam i da mi Svetlana Lukić servira da treba da razumem da tamo neka gomila, ili svi osim mene i ostalih marginalaca to tako vide. Baš zato će verni čitaoci Peščanika biti uvereni da svi sem njih u stvari tako misle, i da su tako bolji od drugih. Trebalo im je samo malo podgrevanje, što su od urednice i dobili. I tako funkcioniše čitav motor Peščanika. Svakog petka nova porcija, nova doza opijuma. A gorivo je zapravo mržnja. Sve je kul i lajkovi pljušte.

    To je ono na šta misli Milutinović kada kaže da se ništa neće promeniti dok ovo „drugi su gori od nas“ ne prestane. Ovo je samo praktičan primer huškanja u mirnodopskom vremenu. Ako zaista neki drugi tamo huškaju, zašto to mora da radi i Peščanik? Da bi održao ravnotežu? Pa to nije nikakva ravnoteža nego samo sabiranje mentalnih nacionalizama. Slaganje sila u paralelogramu sila. Čija će metla onda jednom uopšte biti u stanju da počisti ove reziduume, pozitivne i negativne, svesrpstva? Samo metla onog društva koje se više neće obazirati ni na jedne ni na druge.

  2. MikeLDN каже:

    Kao fina ilustracija ovih teza, gorepomenuta hrvatska spisateljica je napisala jedan banalni MI ONI clanak koji je objavljen ekskluzivno u beogradskom knjizevnom casopisu (!?) a prenesen u hrvatskim medijima.
    Viktor Ivancic se bavio time, upotrebio je izraz „petparacki nacionalizam“:
    http://tacno.net/kolumna/viktor-ivancic-pod-zastavom-patnistva/
    Originalni clanak:
    http://www.vecernji.hr/vijesti/a-vas-problem-ma-znate-moj-otac-je-nestao-ovcari-clanak-272354

Pristigli komentari