Nisam bio na subotnjem protestu umetničkih udruženja. Svakako bih bio došao, ali imao sam nešto ranije zakazano. I to podaleko od Beograda. Nisam tih dana ni medije pratio baš pomno, ali čini mi se da se gora zatresla da bi se rodio još jedan miš. Koga je onaj moj vuk odmah u slast smazao. Takođe mi se čini da se srpski vladari nimalo nisu potresli.

Zašto bi? Dobro oni znaju da su umetnici nenasilan svet. Štaviše, imam utisak da bi državnici – samo da kasa nije tako tragično prazna – rado odrešili kesu i smanjili žestoku nervozu u stvaralačkim krugovima. Mada držim da nervoze ne bi ni bilo da je na mesto kulturpopečitelja postavljen neki čovek manje prilježan u sprovođenju politike koje su se i njegovi poslodavci – bar u javnosti – odrekli.

Da li sam ja zabrinut za budućnost srpske umetnosti? Ne! Ne može se ona zatrti. Žilavo je to. Progovori to – i to možda najbolje – i u najoskudnijim vremenima. Ali za sudbinu srpske kulture jesam zabrinut. Pa zar to nije isto? Nije, moje dame i gospodo. Džaba vam dobri slikari, muzikanti, pisci, glumci, režiseri i ostala menažerija ako ti svati govore u vetar. Ili ako uopšte ne mogu da govore. Ili ako govore isključivo jedni drugima. Da li se ja ovo zalažem za oživljavanje socijalističke parole „umetnost u narod“, da li žalim za vremenima kada se recitovalo i glumilo po fabričkim halama? Ma, jok, more. Daleko od toga. Naprotiv. Umetnost treba držati što dalje od naroda. Eto narodu Guče i Exita i kojekakvih „jada“ (kupusijade i te stvari). Umetnost, ljudi moji, treba da se obraća eliti, pa kad (i ako se) elita kultiviše, kultivisanost se spontano širi i u široke narodne mase.

Ali ako je elita jednog naroda – kao što je sa našom slučaj – glavni promoter i konzument supkulture i kiča, onda se rđavo piše, najpre narodu, a potom i eliti. Sad će neki sveznadar početi da zakera. Šta ovaj priča? Narodu kupusijada, eliti ono najbolje. Zna li on da naši političari ne žele da se odvajaju od naroda? Ima tu jedan koji je – uprkos tome što nikada ne izlazi iz mutlaka – „uvek sa narodom“. Ja čak i tom dilberu verujem na reč, ali narod je nemoguće kultivisati, moguće je kultivisati samo konkretne ličnosti. Što više, to bolje. Narod je preveliki zalogaj. Sećate li se kad sam ono Jego bivšem Sijatelstvu nabio na nos što se pojavio na snimanju sela koje je gorelo dok se baba češljala. Nisam to učinio iz niskih pobuda. Niti zato što imam nešto protiv sela i babe. Spočitnuo sam mu da tom posetom odašilje loš signal. Mogao je seriju gledati u privatnosti – a duboko sam uveren da to nije činio – ali se u javnosti morao pojavljivati na koncertima Filharmonije, na pozorišnim premijerama i – recimo – na dodeli NIN-ove nagrade. Isto bi to trebalo da rade i aktuelna sijatelstva. Jeste muka duhu, ali narod bi shvatio poruku.

преко Dnevni list Danas | Basara | Kultura i umešnost.