piše: Vladimir Milutinović      –         Svestan da i ovakav naslov i nastavljanje ove teme može biti kontroverzno, ne mogu da odolim ovoj prilici pošto je Dejan ilić napisao tekst koji bi, ako bude pameti, mogao da razreši jedan od glavnih sporova u javnosti. Naime, u poslednjem tekstu „Kamenovanje“, Dejan se suprotstavlja prestrogim ocenama protesta kulturnjaka koji su došli od strane nekolicine kulturnih radnika, koje on poimence navodi. Po njemu, moralno diskvalifikovati ljude, pripisivati im negativne „kolektivne moralne karakteristike“, bilo bi previše „isključivo“ i „ne bi ostavljalo prostor za alternativu postojećem stanju“.

Eto smisla lustracije, oko koje postoje tolike kontroverze. Dejan kao da shvata da je proširivanje moralne odgovornosti i na ljude koji nisu protestvovali na vreme preoštro. On kaže da je argument: „pošto se niste nijednom masovno i odlučno založili za zabranu stranaka i lustraciju, to jest za odstranjivanje iz politike onih stranaka i osoba koje su podstakle, podržale, poricale i pravdale masovne ratne zločine iz devedesetih, izgubili ste svako pravo da protestujete“. Tu kao da jedna privilegovana grupa onih koji jesu protestvovali osuđuje drugu „masovniju“ grupu, koja se nije odlučno založila za odstranjivanje stranaka koje su imale veze sa zločinima, na to da više nema politička prava, pošto je onim neprotestvovanjem izgubila moralni legitimitet. Zar to nije precizna definicija lustracije? Ilić misli da je ova definicija „koherentna“, verovatno sa moralnim principima, ali mu se ne sviđa što ona istovremeno i „parališe“.

Naravno, kod Ilića tu postoji mala nedoslednost. Kada je potrebno lustrirati veliku grupu koja po pretpostavci nije „masovno i odlučno“ bila protiv zločina onda je to dobro ako se odnosi na Dačića i Vučića i njihovu okolinu, pošto vodi zameni vlasti poželjnijom. Ali, kada se isti zahtev postavi malo oštrije, pa obuhvati i kulturne radnike koji nisu masovno i odlučno protestvovali kada su Vučić i Dačić dolazili na vlast, i Petković kao ministar kulture sa njima, onda je taj zahtev „isuviše isključiv“. Kako kaže Ilić „niko od nas ne može ni više ni bolje“, i ako smo „moralno slabi“ niko ne može da nas osuđuje zbog nečega što je bilo izvan naših moći. Što opet ne važi za građane, to što nisu kada je trebalo „masovno i odlučno“ sprečili zločine iz devedesetih, kolektivno im pripisuje moralnu odgovornost i to svima bez razlike.

Pomalo misteriozni naslov teksta „Kamenovanje“ odnosi se na „novozavetnu pouku o bacanju prvog kamena.” koja se opet odnosi na poznati Isusov poziv da kamen baci onaj koji je bez greha, koji jeste pouka o prestrogom suđenju i kažnjavanju. Ili, u našem slučaju, strogosti u suđenju i kažnjavanju koja se proizvoljno menja kada se pređe sa grupe na grupu, sa jednog interesa autora suđenja na drugi.

Dakle, Ilić bi mogao iz svog teksta da nauči dosta o porivu za lustracijom. Što ne znači da je te pouke već izvukao. On još uvek „koherentnim“ smatra dokazivanje vlastite superiornosti i moralne legitimnosti preko oštrine osude drugih. Jedino mu ne odgovara kada je ta osuda prestroga ukoliko je on sam na osuđenoj strani.