Pismo gospođi Merkel

piše: Čedomir Petrović     –      

Mala Srbija piše velikoj Nemačkoj. I mi smo hteli da budemo veliki pa smo mnogo zabrljali. Samo nemojte da se vraćamo u istoriju. Mnogo ste više brljali Vi nego mi. Stalno ste gubili a dobijali a mi suprotno. Imali smo i nešto zajedničko. Vi jednog velikog zločinca sa društvom a mi nekoliko manjih. Vi nam se ne svetite, ne mrzite nas, jer za to su potrebna osećanja a vi ih baš nemate nešto mnogo. Mi Srbi smo satkani od osećanja. Vi ste racionalni, vredni, radni, poslušni… Mi Srbi sve suprotno.

Posle 16. godina od II Svetskog rata, onako razoreni i poniženi, dali ste svoj prvi kredit inostranstvu. Zid se srušio. Prihvatili ste svoj narod koji je živeo u siromaštvu i izolaciji. Trpeli godinama i uspeli. Promenili ste marku za evro. Jedna marka jedan evro i tu ste sve zeznuli i maznuli veliku lovu. I mi smo prihvatili naš narod i još uvek ga prihvatamo, jedino što kod nas sirotinja prima sirotinju.

Boljitak života ulaskom Srbije u Evropsku Uniju osetiće tek generacije koje dolaze i one nerođene.  Nemojte njih kažnjavati za nešto u čemu nisu učestvovali niti bili rođeni. Mi Srbi ne možemo da pevamo „Danke Dojčland“. Možemo da naučimo i note i reči ali ne očekujte to od nas. Ima ko može, pa neka peva i neka uđe 1. jula u EU. Srećno im bilo. Mi pevamo samo onda kada nam se ne peva. Pevamo iz inata ili kada se usviramo. Zoran Đinđić vas je poštovao i govorio da će nam biti dobro ako smo uz vas.

Vi znate da Srbin može biti najbolji radnik, samo kada radi u inostranstvu. Ima ih mnogo u Nemačkoj, još davno su krenuli kod vas i po celom svetu da traže nešto bolje. Mnogi su našli. Mnogi se izgubili. Mnogi se vratili pa se zeznuli.

Srpski narod je težak da ga razumete, pa i mi sami sebe ne razumemo. Svaki Srbin je država za sebe. Svaki Srbin ima svoja ministarstva, Vladu, rešenja, predloge, kritike, pohvale… Razume se u sve i svašta. Hvali se istorijom koju nijedan narod nije imao, sadašnjošću, koja nije baš nešto naročita ali kada bi ja, ti, on, mi, vi, oni, došao na vlast, onda bi i budućnost bila sjajna.

Svi pametni su otišli od nas, pa čak i pola tela i duše, Crnogorci su nas ostavili i još priznali Kosovo, a viđu vraga!

Ostali smo bez igde ikoga, pa nam dosadno i počesmo da se odvajamo sami od sebe. U krvi nam je da više kudimo nego da hvalimo. Ništa nam ne valja ako nije naše. Ono što je dobro u svetu mora da ima neko poreklo u Srbiji. Samo kod nas možeš da pomogneš nekome i da očekuješ posledice. Kao niko znamo da uzdignemo nekoga pa da ga onda tresnemo o zemlju.

I ko su ovi sada na vlasti pa da nas uvode u Evropsku zajednicu. Nećemo njih hoćemo neke druge. Teško je Srbinu udovoljiti.

Morali ste ovo znati o srpskom narodu ili nije trebalo da uopšte ulazite u razgovore i pregovore sa nama … A mi smo tražili. Dobro nisam znao. Onda mora da nam je mnogo zagustilo kad od vas tražimo pomoć. Samo i mi imamo uslove. Ne volimo da nas neko cinculira. Mi volimo đa ili bu. Sad il nikad. Ne volimo sredinu. Daj datum, ili se teraj …  

Gospođo Merkel, veoma me podsećate na jednu moju profesorku iz gimnazije. Bio sam loš đak, nisam voleo školu. Voleo sam da pikam fudbal po ceo dan. Da sedimo u kafani. Onda bi profesorka krenula ka dnevniku da mi zaključi jedinicu i da odem na popravni. I evo sada ustajem i obraćam se Vama gospođo Merkel, kao što sam se obraćao profesorki rečima – „Gospođo, nemojte molim vas da me šaljete na popravni. Izgubiću celo leto. Neću ići na more sa društvom. Neću vas više toliko voleti. Budite drug. Ako mi date prolaznu ocenu dajem vam svoju reč da ću iduće godine biti mnogo bolji i da ću više učiti…“ Drži penkalo nad mojim ocenama u dnevniku. Gleda dugo dole, pa onda gleda dugo u mene, ja se prepodobio „kao mlada na venčanju“… „E Srbijo, Srbijo, šta da radim sa tobom?“ Gospođo Merkel, dajte mi 28. Dajte celoj Srbiji 28-og prelaznu ocenu, kukam. Pustite još nas u EU, pa posle zavrćite slavinu.

Mi smo ionako navikli još od malena da se provlačimo kroz tarabu.

 

2 odgovora ka “Pismo gospođi Merkel”

  1. Gabrijela Jovanović каже:

    Danke Deutschland što ste znali da se izvinete za počinjena zla,
    Danke Deutschland što ste iz pepela WWII uspeli da se denacifikujete, modernizujete i postanete predvodnik EU,
    Danke Deutschland što nam čuvate mir na Kosovu,
    Danke Deutschland što nas uvodite u svet koji možda i ne zaslužujemo,
    Danke Deutschland jer imamo mnogo toga da naučimo od vas,
    Danke Deutschland što nas čuvate od nas samih,
    Danke Deutschland još od Getea.

    Gospođo Merkel prinuđeni smo da molimo za datum, jer će nam u suprotom ili fašisti ili kojekakvi lopovi uništiti državu. Gospođo Merkel, hvala što nas čuvate, iako to nismo zaslužili.

    p.s. Stvarno smo kao deca koja pokušavaju da nabubaju gradivo pred kraj godine.

    ************************
    Lep tekst. Divno oslikava sjaj i bedu Srbije.

  2. Ivan M. каже:

    Ako postoji obostrana volja (a za sada postoji) proces pridruzivanja je prilicno birokratski posao. Postoji 35 poglavalja koja treba otvoriti, prilagoditi se i zatvoriti. Kad se ispune – sledi prijem. Ima dosta prevoda na hrvatski po internetu, vredi potraziti, konkretni problemi i dileme vezane za detalje.
    Svaki uputni uspeh u tom procesu je dragocen, to nisu merdevine pa da se nista usput ne racuna dok se ne stigne do kraja.
    Cak i ovi preduslovi za otvaranje pregovora su korisni i sasvim zdravorazumski, ne vidim kakva bi bila steta od resavanja otvorenih pitanja sa susedima i trajnog resenja sa Kosovom. Svako poglavlje koje se zatvori je trenutna i buduca korist, ako budemo za dve godine ziveli u pravnoj drzavi koja kaznjava korupciju umesto sto je sistemski tolerise – odlicno.
    Ako dovedemo sistem obrazovanja na nivo kvaliteta EU tako da bude komplementaran (a ne provaljeni maturski ili „Srpska Bolonja“) – odlicno, to ce biti prva Evropa mog deteta. Ako zatvorimo poglavlje u kome se nalaze standardi u poljoprivredi a ako se vise nikada u zivotu ne budem zamarao aflatoksinom jer znam da postoji neka laboratorija ciji je to posao i postoji neko ko je kontrolise – odlicno.
    Upliv politike je da objasni zemlji koja zeli da se pridruzi zasto je to vazno, sta se dobija a sta gubi. Takodje i zemlje clanice treba da su raspolozene za prijem. Ocigledno su prijemi Rumunije i Bugarske koji su isli delimicno van procedure i Grcka kriza zaljulali to poverenje ali dugorocno to nije bitno – ozbiljne zemlje su se obavezale. Postoji i jos jedna teska stvar koju cemo nauciti usput a to je konsenzus, nema preglasavanja, odluka treba da odgovara svima. Nemackoj ocigledno ne odgovara davanje datuma odmah ali nijednog trenutka nije dovela u pitanje svoju podrsku procesu (i novcanu pomoc?), to se vidi jasno iz nastupa ambasadora, ministra spoljnih poslova i famozne Angele. S obzirom na Daciceve autogol pretnje od pre mesec dana da ce se ponasati drugacije ako ne bude datuma, mozda je oprez razumljiv. Ako je zaista razlog za taj oprez da se ne iskrivi implementacija sporazuma – tim bolje, pomazu nam jer je i moj interes da se sporazum sprovede a nisam siguran da gradjani imaju mehanizme da na tome insistiraju, o „opoziciji“ da ni ne govorim.

    Dakle, ako zakljucimo da smo prosli kroz prvu kapiju pridruzivanja (sada ili za par meseci, svejedno) prava tema nije vise kako objasniti to onima koji ne zele da shvate vec se treba baviti onim sto je sadasnjost i sto donose promene koje idu ka tom prilagodjavanju. Sto vise budemo postajali „kompatibilni“ evropljani to cemo se osecati bolje i normalnije pa Nemci nece biti antipod nego sugradjani velike zajednice koji imaju samo svoje specificnosti – isto kao i Danci, Francuzi, Italijani, Hrvati … mi?

Pristigli komentari