piše: Vladimir Milutinović   –

Politika je pre nekoliko meseci objavila tekst sa naslovom „Privatnici hrane kompletnu državu“. Naslov je parafraza izjave Mlađana Dinkića, sada već bivšeg ministra, koji nije sa sobom u opoziciju odneo pomenutu parolu. Ona je ostala na vlasti, pošto skoro celokupna političko-ekonomska javnost barata predstavom o privatnom sektoru koji realno zarađuje i javnom sektoru koji se od ove realne zarade, nekorektno, finansira. Očigledno je da pomenuta predstava uobičajena u medijima i akademskom životu. Zanimljivo je ispitati u kojoj meri ta predstava odgovara stvarnosti: Da li privatnici zaista hrane celu državu?

Ova predstava o privatnicima od kojih sve zavisi deo je zdravorazumske slike ekonomije u kojoj „realni sektor“, koji je uz to i privatan, nešto proizvodi, zarađuje na tržištu, uplaćuje poreze i onda se odatle finansira javni sektor, svi koji dobijaju plate od države, profesori i lekari itd. Dakle, od privatnog sektora se „uzima“, kako se to kaže, i „daje“ se javnom sektoru, koji sam ne zarađuje ništa. Iako ova priča zvuči logično, u stvari je ona deo jedne bajke, neoliberalne bajke.

Da pokušamo to da pokažemo što egzaktnije možemo. Tvrdnju da nas sve privatnici hrane shvatićemo tako da isključivo privatnici pune državni budžet iz koga se onda finansiraju funkcije države i isplaćuju plate u javnom sektoru. Koliki deo budžeta zaista pune privatnici? Naša bajka implicira da se radi o 100% budžeta, ali, da li je baš tako?

Prvo što mi pada na pamet je činjenica da još uvek postoje državna preduzeća. Na primer, PDV koji nastaje u prometu Telekoma Srbije, doprinosi na plate zaposlenih, profit, sve ide u budžet, a da proizvodnja nove vrednosti i novca povezanog sa njom nema nikakve veze sa privatnim sektorom. Telekom tu u stvari nije usamljen, tu su i EPS, Infostan, deo Fiata, naplata putarine – da navedemo samo delatnosti koje nisu na glasu kao „gubitaši“, mada i gubitaši doprinose budžetu (i koriste ga sa druge strane). Ovaj deo javnog sektora su preduzeća u državnom vlasništvu, koja mogu biti u monopolskom položaju (Infostan) ili deo tržišta (Telekom), ali koja nisu na državnom budžetu, već imaju svoje prihode i sigurno nešto doprinose budžetu. Tako da možemo zaključiti da privatni sektor ne puni 100% budžeta, nego nešto manje.

Najveći deo budžeta, međutim, puni se preko PDV-a i akciza. Da li ovi prihodi imaju bilo kakve veze sa privatnim sektorom? Naravno, PDV se plaća na svu robu, bilo da je proizvedena u privatnom sektoru, uvezena ili ima poreklo u državnim preduzećima. Međutim, ovde je glavna poenta da ovi porezi nemaju nikakve veze sa samom robom. Vrednost PDV nije suma koju neko najpre daje, a potom oduzima privatnom vlasniku, već je to porez koji je društvo odredilo da se plaća uz kupovinu robe i koji nikada nije ni pripadao proizvođaču. To bi bilo još jasnije kada bi prodavci odmah uplaćivali taj iznos u budžet. PDV i akcize čine oko70% budžeta, što znači da sami građani finansiraju, samo preko ova dva osnova, približan procenat budžeta (deo otpada na PDV na robu koju su platila preduzeća u procesu proizvodnje i na PDV koji je plaćen na repromaterijal za proizvode za izvoz). Međutim, njihove zasluge u našoj neoliberalnoj bajci nisu priznate. U toj bajci jedini heroji su „poslodavci“ i sve zasluge idu njima.

Ako na ovaj procenat dodamo doprinose koje plaćaju radnici u privatnim i državnim preduzećima od svojih bruto plata, pošto se barem sa jednakom uverljivošću može tvrditi da su svoje bruto plate zaradili oni sami svojim radom, a ne da im ih je poklonio poslodavac, dolazimo do toga da nas privatnici hrane uglavnom preko dve stvari: doprinosa na svoje plate, koje mogu biti veće od prosečnih, i poreza na dobit. Pa koliko je to? Koliki je ukupan porez na dobit i porez na plate koji su platili privatnici? Porez na dobit preduzeća čini oko 7% budžeta, ali u okviru tog procenta su kako državna tako i privatna preduzeća. Ako je verovati neoliberalima da smo još u socijalizmu, onda bi i taj doprinos privatnika mogli da procenimo na 4%. Pošto je ukupan doprinos poreza na plate budžetu oko 5.5%, a privatnika ima mnogo manje nego zaposlenih uopšte, onda na onih 4% možemo dodati još 1% i dobiti 5% budžeta koji finansiraju privatnici.To je važan novac, ali je daleko od 100% budžeta. A približno je jednak procentu privatnih preduzetnika u ukupnoj populaciji. Drugim rečima, po svoj prilici, ovde niko ne hrani nikog drugog do sebe.

Međutim, priča ovde nije gotova. Jer, ne samo da privatnici u relativno malom procentu pune budžet i tako finansiraju građane i javni sektor, nego ima mnogo osnova da se tvrdi i obrnuto: da javni sektor finansira privatni. Javni prevoz u Beogradu je tu dobar primer za početak. Poznato je da gradski prevoz u Beogradu ima tri celine: GSP, privatne prevoznike i BusPlus naplatu, koju vrši privatna firma. Mogli bi da pretpostavite da je uključivanjem privatnih prevoznika i privatne naplate gradski budžet rasterećen, ali stvari stoje sasvim drugačije. Kako je objavio CINS izdvajanja za GSP su povećana od uvođenja BusPlusa, a privatni prevoznici svake godine dobijaju dotaciju grada u iznosu od 2-4 milijarde dinara. Ako ovakvim slučajevima dodamo 1 milijardu evra procenjene korupcije u poslovanju sa javnim novcem, subvencije, bespovratnu pomoć, start-up kredite koje finansira država, stimulacije po radnom mestu itd, ima osnova za tvrdnju da veliki deo sredstava koje pozajmljujemo od stranih kreditora odlazi privatnom sektoru, dok se knjiži kao dug javnog sektora, države i svih građana. Veliki deo dobiti privatnog sektora ima poreklo u javnom dugu i javnom novcu.

Ako je to tako, sva je prilika da je u pogledu pitanja „Ko koga hrani?“ pravi odgovor da svi svojim radom hranimo sami sebe. Priča o poslodavcima koji nas hrane nema nikakve veze sa realnošću, ali ima sa ideološkom formacijom u kojoj živimo. Bajkom o tome da finansiraju javni sektor i hrane građane, političko-menadžerska klasa se u odnosu na njih stavlja u položaj roditelja u odnosu na decu i onda zahteva i sva prava iz tog odnosa, slobodno raspolaganje društvenim bogatstvom i autoritarni položaj: „ Dok te ja hranim ima da me slušaš!“

I, u praksi tako i biva. Mediji su preplavljeni pričom o predimenzioniranom javnom sektoru, koji „privreda“ više ne može da izdrži.

Ako mislimo da budemo demokratsko društvo, ova priča ne sme biti „jedina priča u gradu“.