„Za Vučića je stručnost jedini princip prilikom izbora kandidata za ministre, dok se Dačić oslanja isključivo na saradnike iz partije“, Kurir, 24.08.2013.

“Drugi deo programa, kaže, jeste depolitizacija države, jer to jednom mora da se uradi. „Ja ću se boriti protiv toga, hoću stručnjake, kao i razvoj slobodnog društva“, rekao je Đilas.”RTS, 23.01.2013.

Nema te stvari oko koje bi se naša javnost radije složila nego oko toga da su „stručnjaci“ rešenje za sve naše probleme. Samo kada bi vlast dobili eksperti, stručnjaci, a kleta politika ispustila vlast iz ruku, sve bi se sredilo. Nije da u ovom mišljenju nema istine, stručno znanje je zaista važno, ali čini se da „struka“ za kojom vapi skoro celokupna javnost nema baš puno veze sa pravom strukom i znanjem. Tačnije, „struka“ je u stvari samo maska za sasvim određene interese, i to dosta nedemokratske.

Kome je ovaj obrt već previše – da „struka“ nema veze sa strukom – može ovde da napusti dalje bavljenje ovim tekstom koji je u tolikoj suprotnosti sa jednim raširenim mišljenjem. Ostali mogu da mi se pridruže u logičkoj analizi ovog govora o struci i politici.

Naime, kad pogledamo u kojim sklopovima se javljaju „stručnjaci“ i „struka“ vidimo da se tu uvek polazi od dve premise koje se nikad ne tematizuju, niti obrazlažu, a kamoli dokazuju, a ipak se uzimaju kao neupitne istine:

Svi stručnjaci misle isto. Kad umesto političara izaberemo eksperta, nije potrebno da ga dalje pitamo koji su njegovi stavovi i program.

Svi stručnjaci su visoko moralne ličnosti. Oni nikad ne bi zastupali bilo čije partikularne interese, već ih sama činjenica stručnosti apsolutno zakiva na oltar opšteg interesa.

 Ko se razume u bilo kakvo znanje, zna da u stvarnoj struci ne važi nijedan od ova dva stava. U bilo kojoj oblasti, a pogotovo u oblastima koje su upotrebljive u politici, među stručnjacima postoje razlike, tako da je uvek uz činjenicu da je neko stručnjak, potrebno pitati i za njegove stavove. Tačnije rečeno, pravi stručnjak bi se zadržao na tim stavovima, ostavljajući drugima da procene njihov stručni nivo. U svetu naše „struke“, sve je obrnuto, važno je da je neko označen kao „ekspert“, dok se tada njegovi stavovi podrazumevaju. U nedavnom članku, list Blic ovaj stav rezimira ovako: „Dolazak nestranačkih ličnosti na čelo najvažnijih ekonomskih resora u Vladi Srbije ukazuje na opredeljenje da se konačno sprovedu mere neophodne za rešavanje najvažnijih ekonomskih problema zemlje, ocenili su ekonomisti u izjavama Tanjugu.“ Pitanje koje se postavlja je jednostavno: Kako ekonomisti znaju koje će mere preduzeti „nestranačke ličnosti“, „stručnjaci“?

Iako, dakle, svi stručnjaci misle isto, i to baš ono što se od njih očekuje, oni ipak uspevaju da budu ličnosti koje odolevaju svim pritiscima. Opet Blic, kome se neobično svidela ideja o angažovanju eksperata: „Vučić u vladi želi stručnjake koji nisu vezani za interesne grupe – SNS daje eksperte, a SPS političare”. Logika iza naslova je ova: političari su eksponenti interesnih grupa – svojih partija, ili recimo, tajkuna, ali „stručnjaci“ to nisu. Dovoljno je biti stručnjak, pa da to bude garancija da nemate veze ni sa jednom interesnom grupom.

Zašto novinari Blica misle da je činjenica da je neko završio neki fakultet dovoljna da se zaključi da nema veze ni sa jednom interesnom grupom, sam Bog zna. Mi živimo u svetu u kome je lični i grupni interes postao zakon i verujem da bi analiza javnog života pokazala da diploma nije nikakva garancija nepristrasnosti, niti bi to ikako mogla biti.

Dakle, naša iskrivljena predstava o struci ne nastaje tamo gde nastaje sama struka, nego u jednoj sasvim drugačijoj sferi. „Struka“ i „stručnost“ su samo maska za sasvim određenu politiku, u našem slučaju za politiku zagovaranja neoliberalnih mera. Da ne ulazimo ponovo u njihovu analizu: njihova suština je dalja promena sistema u interesu „poslodavaca“. Pošto je ova politika u suštini nedemokratska – poslodavaca je mnogo manje nego ostalih – ona mora da se zamaskira ispod nečega što se može prikazati kao nevino i nepristrasno, nešto što se najbolje pojavljuje u obliku „stručnjaka“, najbolje „mladog stručnjaka“. Da bi se ono što ova struka ima da predloži činilo kao bolja opcija sa druge strane mora biti neka omražena grupa, a tu ulogu odlično igraju „političari“. U ovako postavljenoj slici, potrebno je samo založiti se protiv političara i njihovog uticaja, a za struku i stručnjake.

Ova strategija pali kod ogromnog dela javnosti. Slabost prema obrazovanju i kivnost na političare toliko su jaki, da neobične elemente u ovom odnosu više niko ne primećuje. Kako je moguće da političari predaju vlast ovim „stručnjacima“? Šta ćemo sa činjenicom da za program stručnjaka niko nije glasao? Zar „stručnjaci“ neće biti zavisni makar od političkih grupa koje su ih podržale? O svim ovim pitanjima niko ne razmišlja. Kada se jednom krene ovim nelogičnim putem, ništa nije čudno. Tako poznati ekonomista, ponovo u Blicu, situaciju „stručnjaka“ opisuje ovako: „Kada za ministre dođu nepartijski ljudi, slobodni intelektualci, to bi trebalo da znači da oni mogu da misle svojom glavom, odnosno da vode relativno samostalniju poltiku, ali i ne mora“. Ne mora, ali bi trebalo da znači.

Tako, po našem ekonomisti, mi živimo u sistemu koji izgleda, ili bi trebalo da izgleda, ovako: „slobodni intelektualci“ su na vlasti – ništa moć, novac, političari i tajkuni, kao što ste možda mislili – a izabrani političari i građani koji su ih izabrali su „promenili odnos prema njima“ i rešili da ih puste da vode „samostalniju politiku“. Ovi intelektualci su slobodni, ali svi ekonomisti znaju koje će mere preduzimati, one mere koje već dugo čekamo i koje će „konačno“ moći da budu preduzete. A te mere, samo zahvaljujući savesti naših visoko moralnih „stručnjaka“, neće biti u interesu male političko-menadžerske klase, nego u opštem interesu.

Do opšteg interesa smo došli tako što smo uklonili političare i, preko njih, i građane. Nije li to malo čudno? Ili bi moglo da bude slučaj da je struka samo paravan za politiku koja se može voditi jedino iza neke maske iz prostog razloga što je, s razlogom, „nepopularna“?

Do opšteg interesa ne dolazi se ni preko „stručnjaka“ koji samozatajno čuvaju svoje ideje (kao ni preko diktatora ili avangarde radničke klase), već, ko bi rekao, preko demokratske diskusije o politikama, diskusije u kojoj su stručnjaci svuda, i u javnosti i na vlasti i u opoziciji, u kojoj se političari i građani ne sklanjaju da naprave prostor za stručnjake, već stoje iza svog izbora politike i stručnjaka koji je sprovode.

Ali, u demokratiji se ne zna koja će politika pobediti. Mi preferiramo da kroz igru loš policajac (političari) dobar policajac (stručnjaci) uvek izaberemo ono što nude „stručnjaci“, a što je uvek jedno te isto. Razlog zašto se stručnjaci preferiraju u odnosu na političare je taj što političari još imaju neke veze sa građanima kojima odgovaraju na izborima, dok su stručnjaci sasvim slobodni od obzira prema građanima. „Stručnjaci“ su mnogo pogodniji kao agenti  nedemokratske politike.

Uostalom, postoji li „stručnjak“ koji ne nudi neoliberalne mere?