Iako bi mnogi rekli da politika nema nikakve veze sa logikom, to nije baš sasvim tako. Možda i nema sa ispravnom logikom, ali sa logikom svakako ima, pošto se logika bavi i protivrečnostima, paradoksima, logičkim greškama. Kao što svojevremno reče G.V. Lajbnic, logika važi u svim mogućim svetovima, pa joj je svejedno da li je u nekoj državi politika dobra ili nije. Obrnuto, kada bi popravili stanje logike u politici, ne bi nam odmah procvetale ruže, ali bi mogli da se nadamo nekom posrednom efektu: pošto protivrečnost ne sledi ni iz čega, ako bi uklonili nju, možda bi umesto umesto ničeg najzad dobili nešto.

Ovih dana političari uporno igraju igru skrivalice, pokušavajući da na neki magijski način učine da tema neoliberalizma ne postoji. Najpre je Čedomir Jovanović, u emisiji OKO na RTS, na pitanje o „neoliberalizmu“ odgovarao kao da je u pitanju „liberalizam“. Razjašnjavanje ove distinkcije odbacio je kao nevažno. Onda je došao i predlog LDP o objedinjavanju opozicije koji je DS odbila zbog „ideoloških razlika“, koje postoje između „izrazito socijaldemokratske“ DS i „izrazito liberalne“ LDP. Na stranu sad što je relevantna razlika zapravo zamaskirano-neoliberalno – čisto-neoliberalno, LDP je na ovo odgovorio „da je argumentacija vrha DS o nepremostivim razlikama između dve stranke „neuverljiva“ i da će se LDP „praviti da je nije čuo„.“ Opet ista igra kao malopre. Kao da će ta tema nestati, ako se dovoljno budemo trudili da je ne vidimo.

Čak i kada neko primeti da „neoliberlizam“ postoji, kao autor teksta „GSS“, i doda da većina naših stranaka deli „neoliberalni svetonazor“, taj njihov svetonazor – koga oni sami nisu ni sasvim svesni – nekako ne uzima za ozbiljno. Predlog je da LDP, DS, SDU i Nova stranka, naprave koaliciju čiji bi zadatak bio da se “odupre neoliberalnim nasrtajima na socijalnu državu”. Odličan predlog. Međutim, LDP i Nova stranka imaju eskplicitno neoliberalni program, što je verovatno posledica uverenja njihovog vođstva i članstva. Bilo bi odlično kada bi oni mogli da preispitaju to opredeljenje, ali, da li se može očekivati da će oni to uraditi iz ovog stanja u kome su uvereni da kriza “nije nigde” dovela u pitanje neoliberalnu ideologiju? Oni ne samo da su uvereni da ta ideologija sadrži jedinu istinu (odatle slogan LDP “Istina” na prošlim izborima) već smatraju da je i do sada njihov zaštitni znak bilo “ispravno komentarisanje”: “Nas vreme nije demantovalo, i baš zato danas hoćemo da krenemo dalje, da iz faze ispravnog komentarisanja događaja postanemo sposobni da zemlju vodimo i menjamo.”, kaže lider LDP.

 Kako će oni iz uverenja da su potpuno u pravu preći u fazu gde bi nešto trebalo da menjaju, na žalost, uopšte nije jasno. Stvar dodatno komplikuje činjenica da je SNS odnedavno krenuo u jasnu kampanju po neoliberalnoj agendi. Čedomir Jovanović kaže: “Hoćemo efikasnu alternativu sadašnjoj vlasti.” Dobro. Ako Vučić pre dva dana kaže “Slede bolni i teški rezovi” (Blic), šta je sada efikasna alternativa ovoj vlasti? Još bolnih rezova ili još brže kretanje prema bolnim rezovima? Drugim rečima, trenutno LDP i SNS imaju istu ekonomsku politiku. Što opet znači da je između njih potrebno napraviti razliku na ličnom nivou, pa je to verovatno glavni razlog zašto su još uvek žilave diskvalifikacije SNS i SPS kao stranaka devedesetih. Doduše, kao i u nekim prošlim slučajevima, stranke, zbog njihove pragmatične prirode, pokazuju manje gorljivosti u toj diskvalifikaciji: “LDP smatra da je nakon rekonstrukcije vlade jasno da vlast razume neke greške iz prošlosti”.

I tako prolaze poslednji letnji dani u neobično mirnoj Srbiji.  Fiat je u prošloj godini počeo da izvozi, a i nema suše od prošle godine, tako da su mnogi ekonomski pokazatelji dobri. S druge strane, dugovi koji su dospeli iz prethodnih godina, gomilaju se i sve više pritiskaju. Naša politika, koja se uspešno “pravi da realni problemi ne postoje”, polako kaska za neoliberalnom agendom, što je možda i dobro, budući da taj put treba preispitivati.

Jedini budni su naši ekonomisti aktivni u Uniji poslodavaca. Jedan profesor u Politici piše: “220.000 preduzetnika i 107.000 malih i srednjih firmi finansira 1,7 miliona penzionera, milion nezaposlenih”. Ne zna se kako se došlo do ovog podatka i zbog čega profesor misli da preduzetnici finansiraju samo penzionere i nezaposlene, a ne i zaposlene, odnosno sve građane. Problem je i u tome što ne finansiraju: 70% budžeta finansiraju građani preko PDV i akciza, a barem po mojoj računici preduzetnici, 3% stanovništva, finansiraju 5% budžeta. Svejedno, profesor misli da kad nas poslodavci već sve finansiraju, onda je prvi zadatak nove vlade “maksimalna sistemska podrška domaćim preduzetnicima i globalnim investitorima”, drugim rečima, da malo i mi finansiramo njih, odnosno da damo “široku i konkretnu sistemsku podršku privatnim poslodavcima”.

I dok politička klasa pravi pripreme za ovu “široku podršku”, njen deo koji pripada opoziciji čudi se što građani ne pokazuju neko interesovanje za “alternativu”.