piše: Vladimir Milutinović   –

Nedavna afera oko ćiriličnih tabli u Vukovaru na videlo je iznela jednu jednostavnu pravilnost: protestanti naprosto nisu želeli da na hrvatskoj teritoriji bude nešto što je identifikovano kao srpsko.  U logici ili teoriji skupova postoji pojam interferiranja, mogućnosti da dva skupa ili pojma imaju neki zajednički element, nešto zajedničko. Prosvednici nisu želeli da ih table podsećaju na to da ono što je „hrvatsko“ i ono što je „srpsko“ mogu interferirati.

Slučaj ćirilice na tablama opština u Hrvatskoj, samo je detalj u moru slične logike. Tako skoro sve postjugoslovenske nacije insistiraju da imaju svoj jezik iako većina njih govore istim jezikom i razumeju se odlično. Pa ipak je nezamisliv greh, poput greha Snežane Kordić u Hrvatskoj, tvrditi da se radi o istom jeziku u različitim varijantama. Sama Jugoslavija i njen tretman „tamnice naroda“ u značajnom delu javnog mnjenja u Srbiji i u barem isto tolikom delu u Hrvatskoj, takođe prati istu šemu: ono što je bilo zajedničko Srbima i Hrvatima, život u Jugoslaviji, mora se prikazati u što negativnijim bojama. U taj koš spada i insistiranje na isključivo ćiriličnom pismu u Srbiji i sva ona priča o ugroženom identitetu koja je bila i zaštitini znak politike Borisa Tadića, kao ublažena verzija nacionalističkog straha od interferiranja sa drugima.

Svi ovi fenomeni slede isti šablon: onde gde u realnosti postoji puno zajedničkog, ideologija tvrdi da ga nema ili da to predstavlja nešto loše što treba ukinuti. Ideal je potpuno suvereni subjekt koji za sebe zadržava apsolutnu slobodu. Nedavno je kolumnista T-portala Vuk Perišić ovako opisao san koji je pratio nastajanje „hrvatske države“, htela se: „idilična i samodovoljna zajednica koja će materinski brinuti za odabrane i lojalne podanike, a na svijet i stvarnost pristajat će samo onoliko koliko to bude odgovaralo njezinoj (suverenoj) volji. (moji italici)“ Oni koji još uvek sanjaju taj san sada imaju problem, ne samo sa Jugoslavijom, nego i sa EU, koja je neka šira zajednica u kojoj važe zajednička pravila koja obavezuju i ograničavaju suverenost.

Ali, naš problem bi bio mnogo manji, kad bi samo nacionalizam bio taj koji zabranjuje interferiranje. Zar nije odličan opis subjekta u neoliberalnom kapitalizmu „idilična i samozadovoljna osoba koja brine samo o sebi i pristaje samo na ono što odgovara njezinoj suverenoj volji“? Ovde je ponovo ideal subjekt koji ima što manje zajedničkog sa drugima. I u okviru neoliberalizma na „zajedničko“ se gleda sa istim neprijateljstvom. Država treba da bude što manja zbog toga što ona podrazumeva da su se građani kao slobodni subjekti mogli složiti oko zajedničkih institucija, prioriteta, budžeta itd. Neoliberal misli da je ovo utopija, on hoće da zadrži svoje pravo da ne učestvuje ni u čemu zajedničkom, u čemu bi svoju volju morao da prilagođava drugima. Zbog toga je rešenje privatizacija – privatno vlasništvo je otelotvorenje suverene volje, koja ne mora interferirati sa voljama drugih, jer sam vlasnik odlučuje o svom vlasništvu.

Ovu sličnost između nacionalizma i neoliberalizma komentatori po pravilu ne primećuju. Neoliberali su često antinacionalisti, jer smatraju da ih i nacionalna zajednica ograničava, ali to ne znači da se zalažu za drugačije zajedničke vrednosti. Formula neoliberalizma je jednostavna „opšte vrednosti ne postoje“.

Zabrana interferiranja u korenu je i problema koji još uvek, mada sa sve manjim žarom, oblikuje političku scenu u Srbiji. Politički život godinama je počivao na zabrani interferiranja Prve i Druge Srbije. Prva je Drugu tretirala kao „izdajnike“, a Druga Prvu kao „zločince“. Skandalizovanje koje je tokom prošlih izbora izazvala Vesna Pešić imalo je jednostavan razlog u tome što je ona prešla ovu granicu i ostavila mogućnost da se glasa i za one druge. Još i danas, mada ne kažem da na to iko još obraća pažnju, lustraciona podela je živa. Teofil Pančić reći će da „Vučića nema šta da pita“ (nema interferiranja), dok će Đilas ili Mićunović još uvek smatrati da se politički poeni mogu dobiti na temi Vučićeve „diktature“, kao da se politički život još uvek vrti oko tema sa kraja osamdesetih.

Do juče, ova „demokratska“ strana smatrala je da skupovi „mi“ i „oni koji treba da se menjaju“ ne interferiraju nimalo. Sada u saopštenjima povodom dogovora o zajedničkoj strategiji ističu da „danas nije ni 2000. ni 2008 godina“, što ukazuje da možda shvataju u čemu je problem. Mada je dodatni problem i to što do „zajedničke platforme“ pokušavaju da dođu neoliberalne stranke, koje su protiv svega zajedničkog.

Interferencija je dakle bauk savremenog društva. „Multikulturalnost“ je zapravo zabrana interferiranja kultura uz međusobnu građansku toleranciju. Čak i porast nasilja koji se može primetiti među mladima, može se objasniti ovim fenomenom. Ako je potreba za interakcijom i interferiranjem nasušna ljudska potreba, nasilno nametanje stava „ne želim da imam ništa sa tobom“ proizvešće nasilnu reakciju.

A, sa druge strane, savremeni svet pruža do juče nezamislive tehnološke mogućnosti za interferenciju – tu je internet, mobilni telefoni i programi koji su informacije i mogućnost komunikacije proširili na ceo svet. I danas imamo izbor između to dvoje: ili ćemo mogućnosti i logiku interferencije prigrliti kao nešto dobro za sve, ili ćemo pustiti da nas ideološke zabrane interferencije prevare kao sredstva da se „sačuva identitet“ ili ostvari veća individualna sloboda.