„Zahtevanje rente“ ili „uživanje rente“ može se definisati kao prihod koji se ostvaruje na osnovu imovine, a ne rada. Rentu naplaćuje neko ko ima imovinu koja se koristi za sticanje profita i obično se u tradicionalnim analizama vezuje za zemlju ili poslovni prostor. Međutim, ovaj pojam kao da ima drugačije značenje u neoliberalnoj „ekonomskoj nauci“. U tekstu Miše Brkića, od pre neki dan, kao glavni rentijeri označeni su radnici. U kom smislu radnik može biti rentijer? On ne poseduje nikakvu imovinu koju može rentirati, a nije smisleno reći da on rentira svoj rad, pošto je definicija rente prihod u kome ne učestvuje rad. Ostaje samo mogućnost da radnik rentira neka svoja prava. On uživa neka prava i zbog njih ostvaruje prihode koji bi mogli da budu shvaćeni kao da ne proizilaze direktno iz rada.

Ali, postoji još jedno pomeranje značenje rente u neoliberalizmu. Ova prava moguća su zbog toga što postoji zarada koja proizlazi iz budžeta države, odnosno koja nastaje „preraspodelom dobiti“. Odnos je ovakav: neko zarađuje na tržištu, a neko platu dobija iz bužeta – to je preraspodela dobiti i uživanje rente (zarade bez rada). Na ovaj način, rentijeri postaju svi koji zarade dobijaju preko budžeta, odnosno, svi čiji poslovi postoje zato što postoje neka prava koja se ostvaruju preko budžeta (pravo na obrazovanje, zdravstvenu zaštitu, sudsku i policijsku zaštitu itd.). I kada pogledamo ko je u tekstu koji nam je povod za ovu analizu označen kao rentijer, tamo su pobrojani svi koji imaju veze sa budžetom: radnici u javnim preduzećima i administraciji, školama itd, političari (uprava), sindikati, policajci itd. Pošto, u nekim državama preko 50% BDP  odlazi na javnu potrošnju, to znači da neoliberalna ekonomska teorija zamišlja da skoro polovina neke države živi na račun one druge polovine, odnosno rentira činjenicu da postoji država. Kad samo država ne bi postojala – svega toga ne bi bilo. Ne bi bilo svih tih „neradnika“, „parazita“, „populista“.

Pa kad već imamo priliku, hajde da vidimo kako bi izgledalo stanje ostvarene neoliberalne utopije. Šta bi se dogodilo kada bi svi odnosi bili regulisani pristankom dve strane koje bi bilo praćeno direktnim plaćanjem za usluge, odnosno kad ne bi postojali budžeti? Neoliberalno mišljenje naslanja se na kvazi filozofiju koja zahteva da se nikom ništa ne „nameće“. Za svakoga treba da važi samo ono na šta je sam pristao, a svi subjekti nose samo partikularne vrednosti (zbog toga im se ništa ne duguje). Posledica ovog načina mišljenja je da se svi odnosi temelje samo na indivdualnim ugovorima koji se ne oslanjaju na bilo kakve univerzalne norme. A dalja posledica da je svaki oblik države nelegitiman. Neoliberali bi ipak rekli da se oni zalažu za minimalnu državu (ugovori i bezbednost) ali ipak ima smisla postaviti stvari ovako zbog toga što njihova logika i obrazloženja ne dopuštaju ove izuzetke, a sve i da ih zahtevaju oni ne bi mogli da se održe u praksi. Jer, ako svi ostali odnosi u društvu počivaju na stavu da ništa univerzalno ne postoji, zašto bi poštovanje ugovora (u kojima nema ništa univerzalno) bilo univerzalno? Potpuna konsekvenca ove logike bi bilo društvo u kome ni sudija ni policija nisu „rentijeri“ nego direktno naplaćuju svoje usluge i pružaju ih samo onima koj ih traže i plaćaju.

Nije teško zaključiti da bi ovaj sistem koji se opisuje kao „idealan“ ili „najzdraviji“, čak „jedini moralan“ bio neopisiv košmar. Proizvoljni ugovori bi mogli da uključuju i ropstvo, a partikularizovane institucije ne bi imale ni mogućnosti ni interesa da štite te ugovore. Društvo bi se pretvorilo u „ozakonjen“ rat svih protiv svih. Srećom, ovakvo društvo nikada nije postojalo, niti će po svoj prilici postojati. Pa zbog čega onda ono tako često slovi kao ideal? Potpun odgovor na ovo pitanje je sigurno težak. Ali, delimični razlozi se sigurno nalaze u činjenici da „kretanje“ ka ovom idealu donosi direktne i velike dobiti malom broju ljudi. Međutim, meni je važniji odgovor na pitanje kako je moguće da intelignetni ljudi ne uviđaju mane ovog načina mišljenja?

Jedan od razloga za to treba tražiti u zavodljivosti mišljenja zasnovanog na jednom principu. Ako postavite sve na tvrdnji da je sve partikularno, odjedanput vam se celokupna stvarnost čini kao da ju je moguće racionalno savladati. Sve je jednostavno –utemeljeno na jednom principu. Ono što pri tom ne uviđate je da je sama stvarnost zasnovana na dva principa – univerzalnom i partilularnom – i da svako svođenje na jedan princip uključuje košmar i nasillje. Socijalizam, pogotovo u svojoj staljinističkoj fazi, pokušao je da sve postavi na univerzalan princip (na primer, da ukine svaku privatnu svojinu) i posledica su bili logori i glad. Slično stanje bi bilo posledica ostvarenja neoliberalne redukcije. Filmovi poput „District 9“ možda najbolje dočaravaju to stanje.

Ali, i na današnjoj situaciji se može videti kuda vodi kretanje ka neoliberalizmu. Na karti koja prikazuje brojnost zatvorske populacije po stanovniku u svetu, uočljivo je da SAD koje predvode neoliberalnu „revoluciju“ imaju najbrojniju zatvorsku populaciju, dok skandinavske zamlje, poznate po socijalističkoj logici, imaju najmanju.

S druge strane, krajnji socijlaizam – u kome bi sve bilo zajedničko – i krajnji neoliberalizam u kome bi sve bilo privatno – predstavljaju jednako loše redukcije stvarnosti. Socijalizam počiva na precenjivanju ljudske prirode, na pretpostavci da su svi ljudi isti, dobri i dovoljno pametni da otkriju šta je dobro, neoliberalizam (čisti kapitalizam) počiva na suprotnoj pretpostavci da svi ljudi gledaju samo sebe i da zbog toga ne mogu imati ništa zajedničko. Istina je da su neki ljudi dobri, neki loši, a da sistem, da bi bio dobar, a i funkcionalan,  mora biti u interesu dobrog.