U listu “Politika” nedavno je objavljen razgovor na temu “Koliko su se približile građanska i nacionalna Srbija” između Đorđa Vukadinovića i Miljenka Derete. Perjanice dve Srbije su se složile da nikakvog približavanja tu nema, što nije nikakvo čudo, budući da njihove opcije žive od diskvalifikacije onog drugog, bilo kao “izdajnika”, bilo kao “zločinca”. Međutim, budući da se razgovor odužio, u njemu se pojavilo još sličnosti koje pružaju priliku da se pozabavimo nečim zanimljivijim – ulogama koje “ideje” i “interesi” dobijaju u okviru ideološkog mišljenja.

Da tu postoji jedan specifičan odnos  jasno je bilo već na početku razgovora. Vukadinović najpre kaže da se u našem slučaju približavanja dve Srbije radi samo o “personalnom”, a ne “idejnom” približavanju:

“Nisu se, zapravo, toliko približile pozicije takozvane prve i takozvane druge Srbije, koliko je zaista došlo do neobičnog i simptomatičnog personalnog približavanja onih ličnosti koje su do juče oličavale te dve opcije. Dakle, manje je to ili uopšte nije idejno, ideološko i političko približavanje, koliko su, spletom raznih i zanimljivih okolnosti, neke ličnosti koje su do juče bile simboli jedne ili druge priče približile svoje stavove i svoje pozicije.”

Ali onda u sledećoj rečenici nastavlja:

“imam utisak da mnoge ideje koje su oni /tzv. Druga Srbija/ zagovarali, zapravo, postaju deo oficijelne politike.”

A nešto kasnije kaže i:

“Dačić i Vučič …su napravili mnogo veći zaokret, i idejni i politički”.

Kako je došlo do ove protivrečnosti u kojoj, sa jedne strane, uopšte nema idejnog približavanja, a sa druge Dačić i Vučić prave veliki “idejni zaokret” i preuzimaju “mnoge ideje” Druge Srbije? Očigledno je da se u sagovornicima, koji se oko ove ocene slažu, bore dva motiva. S jedne strane, treba negirati svako stvarno približavanje, jer ono umanjuje mogućnosti diskvalifikacije druge strane. Zbog toga se sugeriše da su se tu samo neke ličnosti približile “personalno”, što će reći, interesno. Drugim rečima, kao što su mnogi tvrdili, onaj deo druge Srbije koji je napravio otklon od crno-bele slike politike u Srbiji, od toga će imati koristi tako da će “sve postati jasno”. Međutim, problem je u tome što ova diskvalifikacija preko niskih pobuda okorišćavanja nije dovoljna. Potrebno je da onaj ko treba da bude diskvalifikovan i stvarno, celim svojim bićem pa i svojim idejama, bude na diskvalifiovaoj strani. Zbog toga za Vukadinovića Dačić i Vučić “Idejno” prelaze na stranu Druge Srbije (pošto je glupo da mogu od Druge Srbije da izvuku neku materijalnu korist) dok Dereta misli da je to približavanje “neiskreno”, a bivši pripadnici tzv. Druge Srbije “personalno” prelaze na drugu stranu jer vlast može da ponudi neku materijalnu korist. Ukratko, Dačić i Vučić su diskvalifikovani kao izdajnici, a “beli listići” kao oportunisti koji slede samo vlastiti interes.

Za Politikine sagovornike nema nikakve sumnje da stvari stoje tako. Vukadinović kaže da fenomen “belih listića”, i kasniji fenomen nezavisne javnosti proizašao iz njih, predstavlja “interesno i personalno približavanje pojedinih predstavnika takozvane prve i takozvane druge Srbije”, dok Dereta misli da “Ako postoji neka podela /u okviru bivše Druge Srbije/, onda su oni koji su, uslovno rečeno, promenili stranu možda to radili iz raznih interesa, a ovi koji su ostali to su učinili radi određenih principa i vrednosti.” Ovaj interesni i personalni motiv razrađuje se i na druge načine. Dereta govori o “individulanim sudbinama i individualnim opredeljenjima” i da je nezavisna javnost (javnost koja kritikuje i nacionaliste i DS i LDP) nastala iz “ličnih animoziteta, ličnih nezadovoljstava, ličnih ambicija, nesrećnog sticaja okolnosti.”  Vukadinović dodaje i “strah da će ih Evropa pustiti niz vodu”, i “lično razočarenje i ljutnju” što “neko nekoga nije postavio za ambasadora ili neko nekog nije dovoljno „ispoštovao””. On još dodaje i da je pravi razlog u tome što su “drugosrbijanci” prepoznalii da bi SNS i SPS mogli biti veći izdajnici nego DS i LDP, pa su ih na vreme podržali kako bi mogli da ostvare tu svoju ulogu.

Sve u svemu lep splet međusobnog slaganja i znanja o skrivenim motivima i interesima koji su doveli do nezavisne kritike političkih aktera u Srbiji. Dereta i Vukadinović se slažu da 1) postoje izdajnici i zločinici i da treba nastaviti sa tom podelom (nema približavanja), i 2) da se na stranu izdajnika, odnosno, zločinaca, može prelaziti samo iz interesnih i personalnih motiva. Zbog toga je njima stalo da pokažu oboje: i da su akteri približavanja imali ove prizemne motive, i da su prešli na drugu stranu: za Vukadinovića su ovi iz SNS postali “veći katolik od pape i veći evropejac /tj. izdajnik/” od LDP, dok za Deretu grupa kritičara učestvuje u “spinu” kome je cilj “maksimalno oslabljivanje i ono malo opozicije koja u ovom trenutku postoji u Srbiji.”

Izdajničko-interesni motivi su kompletirani. A naši govornici su se verovatno razišli u uverenju da su dobro sredili svoje oponente koji se “približavaju”. Po njihovom mišljenju njihova argumentacija stoji ili pada u zavisnosti od toga da li je bilo ovih ličnih motiva, a da li ih je bilo ili nije ionako nikada nećemo saznati jer su ti motivi, kao i svaki drugi, unutrašnja stvar delatnika.

Međutim, stvar se može pogledati i iz jednog drugog ugla. Kad se bolje pogleda, može se primetiti da kod naših analitičara nema bilo kakvih citata ili parafraza stanovišta koje kritikuju. Oni se klone ideja svojih oponenata, ali se zato podrobno bave njihovim motivima i pretpostavljenim interesima. Kad bi ovaj način mišljenja predstavili u obliku šeme ona bi mogla izgledati ovako:

Ideje

______________________________________________________________________________

Skriveni motivi, interesi, strahovi i animoziteti

Naši se analitičari drže donje polovine ove šeme, pokušavajući da, u odnosu na svoju pretpostavljenu čistotu, ocrne svoje oponente. Ako sada crtu koja razdvaja ova dva sveta shvatimo kao površinu zemlje, gornji svet kao Svet ideja ili svetlo ideja, a naše analitičare u zemlji smestimo u jednu pećinu, dobijamo sliku koja je dobro poznata iz filozofije. To je slika iz Platonovog mita o pećini iz dijaloga “Država”.

U pećini ipak postoji neko svetlo. To je svetlo pristrasnosti koju ima svaki akter koji svoje mišljenje shvata kao jedino ispravno, ali je to svetlo dovoljno tek da baci senku na sve druge, koji se s njim mogu ne slagati samo iz “interesnih motiva”. Tako Deretina rečenica koja po njegovom mišljenju objašnjava podelu u okviru “Druge Srbije”:

“Ako postoji neka podela, onda su oni koji su, uslovno rečeno, promenili stranu možda to radili iz raznih interesa, a ovi koji su ostali to su učinili radi određenih principa i vrednosti.”

postaje precizan opis načina razmišljanja ljudi iz Platonove pećine. Ono što ukazuje na to nije samo ono što je prisutno: kopanje po nedostupnim ličnim motivima oponenata, nego i ono što je odsutno: bilo kakva analiza ideja koje oponenti zastupaju.

To je još jedan način da se prepozna ideologija. Osim toga što će se negativno odrediti prema filozofiji, u ideološkom tekstu po pravilu neće biti citata i parafraza protivnikovih ideja (alternativa je da se reči citiraju, ali da se tvrdi da su besmislene).

Ali će zato biti mnogo priče o njihovom “angažovanju” za neke ciljeve i “sitnom ćaru”.