Ima nešto žilavo u teorijama zavere, inače ih ne bi bilo tako puno, i ne bi tako lako pridobijale mnogo ljudi. Pa ipak teorije zavere su pogrešne, ili tačinije, pogrešno je verovati u teorije zavere. Lepo je to, rekli bi teoretičari zavere, ali zašto? Šta je pogrešno u tome što verujemo da su, na primer, napadi na premijera Vučića orkestrirani iz zapadnih ambasada? Zar je neverovatno ili nemoguće da bude baš tako? Nije li jasno da Srbija ne radi ono što bi EU želela u pogledu Ukrajine? Nije li poznato da EU zemlje nisu baš nemoćne, nije li poznato da znaju biti i pristrasne u pogledu Srbije? Šta onda smeta ako se složimo sa premijerom da se vodi kampanja protiv njega? Ili, da se „druga Srbija“, naprasno probudila i počela da kritikuje premijera tek kada je dobila naredbu i mig od strane Zapada?

Sve je to moguće, pa ipak su teorije zavere pogrešne. Zašto?

Razlog je jednostavan, ali nije baš poznat onima koji veruju u zavere. Teorije zavere pogrešne su metodološki, a ne faktički. Tačnije, možda su činjenice o kojima govore teorije zavere zaista istinite, ali je problem u tome što mi to ne znamo. Pošto je to tako, onda bi trebalo da se držimo onoga što znamo i to je greška u teorijama zavere. Teorije zavere preskoče ono što bi mogli znati i idu direktno ka onome što ne znamo ali teoretičarima odgovara da bude tačno. Protivnici teorija zavere drže se onoga što se može znati.

Tipičan teoretičar zavere ili verujući u zaveru rezonuje ovako:

1) Moguće je da je ta novina dobila nalog od nekog ambasadora da plasira neku temu,
2) to diskvalifikuje tu novinu i tu temu,
3) meni odgovara ta diskvalifikacija,
4) ja imam pravo na svoje mišljenje,
5) ja ću verovati u zaveru i tvrdiću da zavera postoji.

Protivnik teorija zavere ili neko ko se obično uzdržava da veruje u teorije zavere, ima drugu metodologiju.

On kaže,
1) najpre ću se držati onoga što znam, a ne onoga što ne znam – ne znam ko dobija od koga naloge,
2) želju da nekoga diskvalifikujem držaću po strani od ove rasprave,
3) rukovodiću se onim što mogu da znam, a kriterijume koje imam ću primenjivati nepristrasno (jednako),
4) svi imaju interese i verovatno deluju, ali ću postupke ceniti prema univerzalnim kriterijumima, a ne prema tome u čijem se interesu možda preduzimaju (interesi i nalozi su irelevatni)
5) imam pravo na ovu metodu, jer je to i inače naučna metoda.

Razlike između ova dva stava su velike: u prvom se ne pojavljuju bilo kakvi univerzalni kriterijumi, nema uobičajenog naučnog aparata izgradnje znanja (iskustvo i pravilnost) – u drugom se pojavljuju kriterijumi, a pristrasnost je zabranjena. Važno je šta se trvdi, a ne ko tvrdi, važno je šta se može znati, a ne u šta se može verovati, nema bilo čije diskvalifikacije.

Primenjeno na naš slučaj doktorata – u drugom načinu razmišljanja važno je samo da li sporni doktorat zadovoljava naučne kriterijume ili ne. U raspravi o tome, nema mesta za naloge, interese, uticaje, kampanje, zbog toga što odgovor na glavno pitanje ne zavisi od toga. Čak i da je tačno da se protiv premijera preko doktorata vodi kampanja, to nikakve veze nema sa tim da li doktorat zadovoljava naučne kriterijume ili ne. S tim da se o naučnim kriterijumima i doktoratu može govoriti na osnovu javno dostupnih podataka i kriterijuma, a o nalozima, zaverama, kampanjama itd, može se govoriti samo na osnovu pretpostavki i verovanja.

Teorija zavere uvek je znak slabosti i nespremnosti da se govori na osnovu javno dostupnih podataka. Ona je pogrešna metodološki, jer nas vodi u zemlju proizvoljnosti i mašte, mašte u službi diskvalifikacije i politike.

Ovoj vladi nije trebalo ni 2 meseca da se posveti teorijama zavere. Šta to govori o onome što ona realno radi?