U poslednjih nekoliko nedelja, vlast je najavila nekoliko reformi koje imaju isti oblik – privatnom sektoru biće omogućeno da daje javne usluge koje će biti finansirane iz budžeta ili će biti predmet monopola. Tako je najavljena privatna lekarska praksa finansirana iz budžeta, privatni vrtići, notari su već neko vreme tu itd. Ovde ćemo se pozabaviti pitanjem koje posledice bi ovaj ulazak privatnog sektora u prostor javnog mogao imati. Pod javnim sektorom u širem smislu podrazumevaćemo prostor u kome su usluge otvorene za sve (i finansiraju se iz budžeta) ili prostor strukturnih monopola (infrastrukrutnih – poput objedinjenog javnog prevoza ili državno-monopolskih poput sudstva i sličnih poslova).

Kao probni slučaj poslužiće nam zdravstvo. Sadašnje stanje takođe nije dobro, a predstavlja kombinaciju javnog zdravstva otvorenog za sve (ali lošeg) i privatnog koje je na tržištu nezavisno do javnih fondova. Šta bi se dogodilo da se i privatni sektor počne finansirati iz javnih fondova? Posmatraćemo, dakle, samo ovaj javni deo zdravstva i pojednostavićemo cifre. Recimo da se budžet od 1000 dinara troši na 100 osoba – prosečno 10 dinara po osobi. Pretpostavićemo i da je ova količina novca fiksna, jer nema novih korisnika i usluga.

Šta bi se moglo dogoditi ako bi 20 od ovih 100 korisnika prešlo da se leči u privatno-javni sektor? Moja pretpostavka je da će količina novca koja se troši na ove korisnike biti prosečno veća od novca koji je odlazio na njihovo lečenje ranije. Ona bi trebalo da bude veća za profit privatnika, a u našem sistemu i za mogući iznos javno-privatne korupcije, odnosno, prenošenja novca iz javnog u privatno putem korupcije – nadam se da ne treba da objašnjavam da je to kod nas moguće. Moglo bi se dogoditi da se sada na ovih 20 korisnika troši 300, umesto 200 dinara kao ranije – a da se nivo usluge lečenja uopšte nije povećao. To istovremeno znači da se na ostalih 80 korisnika sada troši manje:

Nivo usluge bi mogao da se smanjuje i na druge načine. Ukoliko bi privatni sektor našao načina da zarađuje više na osnovu ovog priliva novih sredstava, možda bi mogao i da većim platama privuče bolje lekare, tako da bi u javnom ostajali manje traženi lekari i ostalo osoblje. Međutim, ako bi se broj korisnika privatnih zdravstvenih usluga dalje povećavao, pod istim uslovima, razlike između usluga koje dobijaju korisnici privatnog dela javnog sektora i korisnici javnog sektora u užem smislu mogle bi se još više povećati – toliko da za polovinu društva one budu upola manje kvalitetne u odnosu na raniji period.

Ako bi se stvari odigrale po ovoj šemi, rezultat bi bio da polovina društva ima duplo slabiju javnu uslugu, a druga polovina istu, čiji kvalitet bi eventualno mogla da nadoknađuje na tršištu privatnih zdravstvenih usluga, kao i ranije.

Ovde bi neko mogao da kaže da bi ovo moglo da se dogodi, a da ne bi moralo da se dogodi i da možda postoje primeri zemalja u kojima se to nije dogodilo. To je svakako pitanje za raspravu. Iz gornje šeme sledi da bi uslov za zadržavanje starog nivoa javnih usluga bio da: 1) nema korupcije, 2) postoji ograničenje na profite koji se mogu ostvariti iz javno-privatnog partnerstva.

Mi, međutim, po pravilu, kada razgovaramo o uvođenju privatnika u javni sektor ne razgovaramo o ovim temama već o povećanju nivoa usluga koji privatni sektor donosi sam po sebi, uštedama koje će imati budžet itd.

Ova šema se može primeniti na sve interferencije javnog i privatnog kod nas. I po mom mišljenju, rezultati tih interferencija po pravilu odgovaraju ovoj šemi. Doduše, postoji primer Švedske koja je pustila privatne škole u sistem po ovoj osnovi. Posle 15-tak godina primene sistema oko 85% dece je i dalje u javnim školama, međutim, privatne škole su imale ograničenja u procesu: 1) morale su primiti svako dete koje želi da ih pohađa, 2) nisu smele da naplaćuju nikakve dodatne troškove od svojih učenika, preko troškova koje su dobijali iz javnih fondova.

To znači da bi privatni vrtići, lekari, notari, buduće naše privatne škole u javnom sistemu, itd, ukoliko bi želeli da sledimo švedski model, morale da se ponašaju isto.

Šta mislite, hoće li kod nas biti tako ili ne?