I pored toga što kada govore o “parazitima” naši političari kažu kako ne misle na prosvetare i lekare, ne čuje se da sa jednakim žarom insistiraju na vraćanju njihovih plata barem na raniji nivo. Ove profesije i penzioneri više su pogođeni “merama štednje”, u verziji sadašnje vlade, iz prostog razloga što su njihove plate blizu iznosa nekada popularne, a sada nestale “potrošačke korpe”, dok su veće plate, a pogotovu visoke plate, daleko od nje. Raspon plata u našem javnom sektoru je, ako je verovati izveštajima u medijima, ovaj: prosečna plata u javnom sektoru/najveća plata u javnom sektoru – 1 : 60.

Ovaj tekst će pokušati da analizira kako nastaju ove razlike i da predloži drugačiji način njihove raspodele.

Količina novca koju troši javni sektor neke države i odnos između najveće i prosečne državne plate u stvari je političko pitanje – ma koliko se ono prikazivalo kao ekonomsko. Pošto javni sektor u principu nije na tržištu i ne radi za profit ili u sticanju tog profita pomaže monopolski položaj, plate u njemu nisu rezultat tržišta, već politike.

Drugim rečima, mi smo odlučili da imamo ovakvu raspodelu plata, nikakve “ekonomske” direktne zavisnosti tu nema.

Evropske države različito su odlučile po ovim pitanjima. Na primer, udeo državne potrošnje u BDP Švajcarske je 33.8%, a Danske 57.6% (Srbija ima 45.2%). Pošto su i Danska i Švajcarska prilično uređene zemlje, očigledno je da uređenost neke države ne zavisi od veličine državne potrošnje u njoj.

Public spending / GDP in Europe.
Legend: maroon > 55%, red 50–55%, orange 45–50%, yellow 40–45%, green 35–40%, blue 30–35%

No, da vidimo kako je kod nas. Uzeću kao primer jednu Upravu na čiji sam sajt i Informator o radu naišao pišući tekst “Kako nastaje prezaduženost”.

Pogledaćemo podatke o platama u ovoj upravi koja ima 23 zaposlena, a ako neko misli da bi ti podaci mogli biti još bolje protumačeni, to bi bilo dragoceno.

Uprava za javni dug troši na “plate, dodatke i naknade (zarade)” zaposlenih 32.010.000 dinara godišnje. To je količina bruto plata, a to znači da je za neto plate potrebno 70.1% od toga, dakle 22.439.010 dinara. Na sajtu Uprave navedene su osnovne plate zaposlenih, pa tako direktor ima mesečnu platu 136.810 dinara, a referent 26.507 dinara. Kada saberemo ove plate zaposlenih dobijamo cifru od 14.471.772 dinara na godišnjem nivou.

Ako ovu cifru uporedimo sa sumom neto plata, dobijamo da su dodaci na platu na godišnjem nivou 7.967.238. dinara, ili prosečno 55% od osnovne plate.

Ovaj dodatak je već značajan. Na primer, verujem da u školstvu prosečan dodatak iznosi oko 4-5% procenata, zahvaljući dodatku na, recimo, 10-godišnji minuli rad.

Kada pogledamo osnovnu platu direktora Uprave od 136.810 dinara i uporedimo je sa prosečnom platom u školstvu koja je otprilike 42.000 dinara, dobijamo odnos 1: 3.25. Međutim, ako pretpostavimo da je plata direktora zajedno sa dodacima na platu minimalno narasla za gornjih 55% i da sada iznosi oko 212.000 dinara, sada je taj odnos nešto nepovoljniji 1: 5.

Međutim, tu nije kraj mogućnostima plata u Upravi. Naime, uprava je na “usluge po ugovoru” potrošila dodatnih 28.693.000 dinara. Iz afere SIEPA znamo da je moguće da zaposleni u nekoj agenciji ovakve ugovore sklapaju sa samom Agencijom, pa ćemo pretpostaviti, za svrhe prikaza onoga šta je moguće, da su i ova sredstva otišla zaposlenim u Upravi (mislim da preciznog podatka u izveštaju nema), onda bi i ovu sumu trebalo dodati platama (umanjenu za porez, recimo da je to oko 25%, kao kod prihoda van radnog odnosa) – dobijamo cifru od 21.519.000 i pošto je to 95% od sume već isplaćenih zarada, ispada da mesečna primanja direktora mogu ići do verovatnih ili logičnih 413.400 dinara. Naravno, ovo je sve samo aproksimacija, ako nešto od naših pretpostavki nije istinito, onda su ove cifre drugačije. Ali, sigurno je da mogućnosti za ovakva povećanja postoje, a da nigde ne postoji javni registar u kome bi se moglo videti koliko je ko zaradio od sredstava iz budžeta i prihoda javnih preduzeća.

Ovaj mogući odnos plata jednog direktora u nekoj Agenciji ili Upravi i nastavnika u školi, od mogućih 1:10, već je zabrinjavajuć. Tome bismo mogli dodati mogućnost da zaposleni na jednom mestu u javnom sektoru zarađuje i na nekom drugom mestu u njemu, pa bi plate mogle rasti dosta preko 400.000 dinara. Ako tome dodamo potpuno nekontrolisane i tajne plate funkcionera u upravnim odborima i bordovima direktora javno-privatnih partnerstava i mešovitih preduzeća dolazimo do pomenute cifre od 1: 60 – što je odnos plate profesora i procurelih primanja jednog od funkcionera koji je najpoznatiji po svojoj plati.

A ova cifra znači da plata jednog funkcionera može pokrivati smanjenje plata ili penzija od 10% za 600 ljudi.

U principu, ovo je pitanje demokratskog izbora. Ako živimo u demokratiji, mi možemo da izaberemo da bude kao do sada, a takođe i da bude drugačije.

Po meni, rešenje bi moglo biti ovo:

1) Javnost ukupnih primanja iz budžeta i strukturnih monopla u celokupnom javnom sektoru.

2) Jedna osnovica za obračun svih plata u javnom sektoru (što znači da se koeficijenti mogu upoređivati).

3) Odnos prosečne i najveće plate u javnom sektoru, na početku reforme, ograničen na 1:3.

4) Povećanje plata i ovog odnosa (do 1 : 5 u državnoj upravi, školstvu, zdravstvu, itd) u zavisnosti od popravljanja stanja u sektorima za koje je neko zadužen, odnosno, od smanjenja ukupnog deficita budžeta.

5) Formula 1+1 za stalna zaposlenja i dodatne stalne angažmane u javnom sektoru.
Kontrola “ugovora o delu” i javno publikovanje zarada iz ovih ugovora.

6) Postepeno približavanje plata menadžera u javnom sektoru i plata u privatnom sektoru za javna preduzeća koja imaju značajnu konkurenciju, zavisno od uspeha poslovanja.

Ps.
Opet kažem, kada bi primanja u javnom sektoru bila javna, onda bi mogli da znamo u kojim okvirima se ovde krećemo, kakve je plate moguće imati, a da se deficit ne poveća ili da se čak smanji.

Za sada, to ne znamo.