piše: Vladimir Milutinović
U Madridu i Barseloni na vlasti je levica, Podemos jača, u Grčkoj je na vlasti već čuvena Siriza. Dakle, makar na Mediteranu, levica je u modi, a verujem da drugačije nije ni na severu Evrope gde su države sa najviše kvalitetnih državnih usluga, poput Švedske i Danske.
Samo u jednoj malenoj, siromašnoj zemlji na Balkanu, pogađate kojoj, ako ne računamo buduću Borkovu stranku, levice nema. Ima dva objašnjenja te činjenice. Možda su u Srbiji svi prevladali leve ideje i postali libertarijanci, makar svi koji bi želeli da formiraju stranke, jedino ih koči levi šum koji dolazi iz “naroda” da ostvare liberalnu utopiju (Liberland). A možda je posredi nešto drugo. Možda smo mi u stvari isti kao drugi evropski narodi i imamo dovoljno levih stavova među građanima, ali nemamo nešto drugo. Kao da postoji neka brana da se ti levi stavovi ispolje u gornjem – političkom – sloju. A ta brana je nizak nivo demokratije kod nas.
Taj nizak nivo demokratije je, drugim rečima, naš neoliberalni poredak. Ukratko se radi o ovome. Naš politički prostor ne formira se po principu slobodnog tržišta, već po principu monopola. Nizak nivo demokratije znači da mi, iako bi po “bazi” u građanstvu mogli da imamo konkurenciju levice i desnice, nemamo je jer onaj ko je trenutno na vlasti – sada je to desnica – uzima za sebe ceo prostor i projektuje alergiju na levicu. Levica mu tu dođe kao raja u nedemokratskom sistemu 18-vekovne Turske. Postoji “moralna” zabrana da se bude levo, a ispoljavanja te zabrane su raznolika – od nacionalističke pizme na Jugoslaviju i komunizam, do neoliberalne “argumentacije” kako je levica protivljenje osnovnim zakonima ekonomije.
A sve skupa je samo refleks nedemokratskog sistema. Ovaj alergijski refleks ispoljava se i u mnoštvu problematičnih argumenata koji se koriste protiv levice. Najpre, lažna dilema, levica se prikazuje kao “komunizam” uz sugestiju da je moguć samo izbor između trenutnog sistema i komunizma. Onda se levica – zamenom teza – prikazuje kao demogogija, kao nemušti spisak lepih želja. Onda se – lažnim prikazom stvarnosti – sigeriše da su leve ideje lepe (“svi bismo ih prihvatili”), ali neostvarive, nemoguće. Na kraju se lažna dilema dopunjuje tako što se desno identifikuje sa Zapadom, a levo sa Rusijom, pa onda ako nećemo da budemo ruska gubernija moramo biti desno, i pored primera Madrida i Barselone.
Na skupu demokrata u subotu, ako išta od njegovog toka bude javno, a ako ne, u izjavama posle njega, biće puno ovih “argumenata”. Svi su ti argumenti preslabi da bi bili stvarno argumenti, ali otkrivaju jednu bazičniju osobinu naše politike, koja kao i obično, nema veze sa argumentima i racionalnošću, nego sa iracionalnim. Simptom te bazične osobine je izjava potpredsednice DS Nataše Vučković od pre neki dan: “kod nas je tu energiju Sirize već iscrpeo Vučić”, gde se otprilike vidi stav većine rukovodstva DS prema Sirizi. Oni na Sirizu ili “Srbizu” gledaju sa iste visine i sa istom dozom odbojnosti – alergije – s kojom trenutno gledaju na Vučića. “Srbiza” je nešto najgore i za poznatu profesorku ekonomije Danicu Popović.
U ovom stanju demokratije nemamo se čemu boljem – boljim reakcijama – ni nadati. Ali, čini mi se da smo imali i bolje dane.
Možda još uvek sveprisutnu alergiju na levicu u javnosti, promenom mesta samo dva slova, možemo promeniti u alegria za levicu.
Што шта говори да је Србија, због истрошености свих идеологија и опција, па и самог система парламентарне демократије, који се од старта извргао у партократију у спрези са приватизацијским плутократама, највероватније прва која ће морати да искорачи из „целокупног система“ и пређе у други (демократску меритократију).
Од тога, са једне стране, ништа лакше, а са друге, због навика, ништа теже. Једино што „удар нађе искру у камену“ и „нужда закон мења“…
http://restruktura.org/uspostavljanje-funkcionalnog-sistema-nista-lakse-i-nista-teze/
samo da kažem da ne mislim da se sistem parlamentarne demokratije može nečim zameniti, treba doduše da se dopunjava raznim oblicima delovanja van formlanog sistema, slobodnim medijima, kvalittenom javnošću, sposobnim aparatom države, političkom kulturom itd.
Ако је тако, тако је.
Једино што ће „“систем парламентарне демократије“, који се, а нарочито у срединама каква је ова,очас извргне у ригидну партократију, увек чинити све што је неопходно да „придави“ слободу медија, да од јавности прави „гласачку машину“, да апарат државе пуни својим углавном неспособним кадровима, да ради у интересу оних који имају,и које је баш брига за државу и друштво, а како се све то одражава на политичку културу излишно је и причати.
И, наравно, наставиће се прича о потреби „деловања ван формалног система“…
Потпитање: Чему онда уопште служи (такав) формални систем?
Но, ако бирачка воља настави да га подржава, биће га у недоглед.
наш политички „формални систем“ није парламентарна демократија него партиокрастка олхократија … и медијски је примерен томе.,. ништа лично нити волунтаристичким деловањем „вођа“ него УСТАВНО …парламентарна демократија је нешто сасвим друго … http://branali.blogspot.com/2014/03/blog-post_5.html
Mislim da je ovo najaktuelnije pitanje u ovom trenutku. Zaista je zastrasujuce (apokalipticno mi se nekad cini) sta radi ‘vodja’ (aluzija na Domanovića nije slučajna :p) a da u vecim medijima o tome ni reci nema, sem naravno apsolutne afirmacije tih ‘reformi’. Dakle, „na nase oci“ se sprovodi ekonomski genocid i to ne samo bez ikakvog otpora nego o tome niko ni ne govori!
Tako da se vec neko vreme pitam da li je problem u tome što glavni mediji jednostavno ne dopuštaju nikakvim levim idejama da dospu do njih ili je problem u tome što mi, ne da nemamo neku organizovanu levu političku opciju, nego nemamo čak ni leve intelektualce, bar da konstatuju stanje ako ništa drugo. Mislim zaista ne znam koga bih smestio u tu grupaciju sem Vas i ne znam.. Nebojša Katić nije levičar, ali je bar anti-neoliberal. Slobodan Komazec (?) Malagurski (?).. Ako uzmemo u obzir region, mislim da je od značaja Srećko Horvat, koliko god on bio samo puki imitator Žižeka, ili Igor Štiks. U svakom slučaju, zanemarljivo mali broj ljudi.
A zaista ne vidim kako može nastati ta leva politička opcija ako nema svoju intelektualnu bazu. Tako da se bojim da mi imamo mnogo veći problem od nespornog manjka demokratije- nema levih intelektualaca (od integriteta) koji bi možda mogli stvoriti neki front otpora.
Tako da će vodja uraditi ono zbog čega je doveden i onda će nam trebati neka nova revolucija (mislim, npr. nacionalizacija Telekoma teško će proći bez nekakve ‘revolucije’) da bi se oslobodili neoliberalnih lanaca, što je u ovom trenutku na nivou teorijske mogućnosti.