(neki odgovori na pitanja Stevana Filipovića iz teksta O glumcima i kondukterima)

Polemika liberala i takozvanih „novih levičara“ traje već duže vreme, ali se poslednjih nedelja rasplamasala na stranicama Peščanika. I dobro je što je tako. Tekst Stevana Filipovića (1) mi je interesantan jer je pokrenuo i neke moje lične dileme.
Prvo, pratim tekstove profesorke Popović, ali ne razumem njenu „frustraciju“ kada polemiše sa levičarima. Neki njeni, ali i tekstovi nekih drugih liberala pisani su nadmenim tonom, koji diskvalifikuje suparnika. Ovo nije katedra, naučni skup ili ispit iz neke ekonomske oblasti. Upustiti se u javni prostor znači biti spreman suočiti se sa svakim prigovorom. Da biste nekom ko ne zna šta je BDP objasnili kako da razmišlja o ekonomskoj politici pred sledeće izbore, morate biti spremni da mu to spustite na onaj nivo na kome će on to razumeti. Drugo, mnogi novi levičari u Srbiji (nevezano za pokrete u kojima deluju) su filozofi po obrazovanju. Oni ne pretenduju da nikome, a pogotovo profesorima ekonomije, drže lekcije već samo na jednom apstraktnom nivou pokušavaju da misle o svetskom ekonomskom sistemu. I neće biti da ne poznaju ekonomske principe, samo mi se čini da na njih ne gledaju kao na prirodne zakone. Janis Varufakis ili Pablo Iglesijas sigurno znaju kako funkcioniše savremena ekonomija pa ih to ne sprečava da u svojim argumentima koriste reči kao što su „nada“, „solidarnost“, „dostojanstvo“, „svetlost“ i slično. A to nisu ni prazne reči, ni parole. Možda novi srpski levičari nemaju rešenja, ali ih pokušavaju naći. Odgovoriti im se ne može sa „ekonomija je isto što i hirurgija“ zato što oni ispravno primećuju da nije. Hirurzi imaju standarde koji važe svugde u svetu, a u ekonomiji nije baš tako. Nema „svetske države“ koja će garantovati da se poštuju pravila na globalnom planu. Odgovoriti im se ne može ni sa „Evropom vladaju pravila i moraju se poštovati“ kada je sve očiglednije da ni to nije tačno. Nešto korenito nije u redu sa svetom – ta konstatacija nije pitanje revolucionarnog zanosa ili maloletnih mozgova kako neko reče, već zdravog razuma. Ja bih dao šansu nekoj novoj levici da kaže sta misli i da se pozicionira na političkoj sceni, jer su sve naše stare i već deklarisane levice katastrofalne.
Drugo, može li biti kritike bez alternative? Mislim da ne može, jer svaka kritika dovodi do nekog rešenja. Možete kritikovati negativne aspekte neke pojave bez ponuđenog rešenja, ali će ta kritika dovesti do neke promene. Onaj koga kritikujete će odgovoriti, preispitaće vaše prigovore tako da vaša kritika neće biti prazna i površna. Alternativa se može ponuditi i iz „druge dimenzije“, sa nekog metanivoa, na primer, moralnog, kako na to dobro ukazuje Filipović. Takođe, kritika ne može biti bez alternative onda kada se radi o životima drugih ljudi. Gladni stomaci često ne prepoznaju moralne ili političke kategorije. Grčki bes i prkos će promeniti smer ako plate budu zakasnile 20-ak dana. Na udaru više neće biti Angela Merkel i kreditori, nego Siriza. I to je ono što Trojka zna i ne mora ništa da čini osim da čeka. Novi srpski levičari bi trebalo da nauče tu lekciju ukoliko misle da se upuste u realne političke vode. U političkoj areni se dela, odlučuje, reaguje, tu se mora nuditi alternativa. Oni sa kojima možda budu razgovarali neće se truditi da argumentuju. Njihov „argument“ će biti „potpišite ili ćemo zavrnuti slavinu“. Utoliko je u ovoj prilici (manje-više teorijskoj raspravi) njihov položaj prihvatljiv, korigovaće svoje stavove u sučeljavanju sa suprotnim strujama. Oni se okupljaju nezavisno od učešća u političkom životu, sebe razumeju kao globalni pokret, a to je zapravo pretpostavka da se stvari poprave i na lokalnom nivou. Ne branim ideje levičara ali im dajem šancu kao političkoj opciji.

I Danici Popović i Andrei Jovanović smeta trenutno stanje naše ekonomije, ali se razlikuju u razumevanju tog stanja. Andrei Jovanović je za njega kriv liberalni kapitalizam. Međutim, ono u čemu mi živimo se teško može nazvati liberalnim uređenjem. Liberalizam podrazumeva jaku i što je moguće manju državu, a naša država niti je jaka niti je mala. Nisam zlurad, ali njeno teritorijalno smanjivanje pratio je birokratski rast. Ako nema države, ni tržište ne može biti slobodno jer nema ko da garantuje pravila igre. Tome doprinosi i naša, sada već viševekovna, očajna spoljnopolitička situacija. Na kraju, pretpostavka liberalizma je demokratija i visok stepen kulture, što su kod nas još uvek misaone imenice. Dakle, nismo u liberalizmu. Na periferiji nekog divljeg kapitalizma (koga obično zovu neoliberalizam) jesmo. Ali on je totalitarnog a ne liberalnog karaktera. Sumnjam da ga Danica Popović podržava čak iako zagovara poštovanje pravila. Njena poenta je sledeća: došli smo iz komunizma, trenutno nismo nigde (u tranziciji) i Sirizina strategija nas neće izlečiti – to je ono sa čime se slažem. Levica je dovela do ovog stanja i levica ga ne može popraviti. Mislim da njen izbor nije trenutno stanje ili komunizam, kako je to Vladimir Milutinović u svom tekstu naveo (2). Trenutno stanje naše ekonomije nema veze sa liberalizmom, ali i nova levica a i stanje u kome se nalazimo itekako imaju veze sa komunizmom i zato ih ovde poistovećujem. Na liberalima je da pokažu da se stvari mogu popraviti i da ovo u čemu živimo nije liberalizam iako ga tako mnogi levičari predstavljaju. To će teško ići, kako zbog dvojnih standarda na koje ukazuju levičari (spoljašnjeg faktora) tako i zbog naše komunističke svesti (unutrašnjeg faktora).

Komunizam se ne ogleda samo u društvenoj svojini ili vladavini radničke klase, nego i u jednoj posebnoj ljudskoj psihologiji (percepciji države i njenih institucija, shvatanju medija, itd). U glavama ljudi vlada totalni haos, robuje se kultu ličnosti. Iako se pozivaju na nekakvu „u osnovi pravednu“ komunističku prošlost, sa novim levičarima (teoretičarima, ne političarima) se može dikutovati i njihova komunistička svest nije sporna. Sporan je narod. U svesti velikog broja ljudi vlada uverenje da će „država da uradi nešto“, da je država svemoćna a da smo mi mali i beznačajni pojedinci koji se ništa ne pitaju, da je državni posao sigurniji, i slično. Mi smo i dalje komunistička država jer su ljudi „u glavama“ komunisti. Svi se tresu kada neko spomene reč „tržište“ jer je to navodno „borba za golu egzistenciju“. Jeste, ali to je tako samo u našoj tranzicionoj državi u kojoj po definiciji ne može biti tržišta, a ono je nekim čudom krivo za sve. Ljudi ne shvataju zakone, ali shvataju vladara i njegovu moć. Fascinirani su vladarem, i to je komunističko nasleđe od koga mnogi savremeni levičari pokušavaju da naprave otklon. Nije samo vladar „diktator“, ima na stotine lokalnih diktatora (predsednika opštine, policajaca, lekara, sudija) koje ljudi podržavaju. Načelno, svi su za promene, ali prosečan čovek razmišlja ovako – dobro je da ja imam svog čoveka u institucijama da mi preko reda završi poslove. Ili, treba smanjiti javni sektor ali ipak ću ja svoje dete da zaposlim tamo, sigurnije je. Diktatorska nam je svest da su važni ljudi koji vladaju a ne institucije i zakoni. To fukcioniše u praksi. Možete vi da pravite zakone kakve hoćete, ljudi će nastaviti po starom. Politička svest je ključna i ona je naklonjena komunizmu, tj. levici; levo orijentisani slojevi se klanjaju vlastima (prijatelj mog brata je upravnik bolnice, on će mi to završiti jer sam mu besplatno okrečio kuću), a kapitalistički orijentisani oligarsima i tokovima novca (potkupićemo mi nekoga da napiše takav zakon ili da u njemu ostavi „rupu“). Između ta dva zla ne treba birati. Kao neko kome su ideje liberalizma bliske, mislim da je ovo veliki problem. Liberali ne brane divlji kapitalizam (neoliberalizam), ali levičari itekeko brane komunizam. Sumnjive privatizacije nisu nikako argument protiv privatne svojine kao takve ili tržišta, ali mislim da jesu protiv mnogih ubeđenih levičara (ili komunista) a vlasnika kapitala, medija, pozamašnog broja kvadratnih metara, i slično. Što je najgore, takvi donose zakone, zapošljavaju, subvencionišu, ko zna šta još rade. Levičari bi krivce trebalo da traže i u svojim redovima. Sve strane toga što sam nazvao „komunistički kult ličnosti“ su upravo sa levice (i narod koji obožava svoje vlastodržce, i vlast, i takozvani kapitalisti).
Dolazimo i do problema sa glumcima. U Švedskoj niko ko je ostao bez posla nije gladan, svi nezaposleni mogu da se leče, da kupe odeću, a to svakako nije borba za golu egzistenciju. Verujem i da neko ko tamo gubi radno mesto, na vreme zna da ga gubi, pa se onda za to može pripremiti. Tužno je kada neko u šezdesetim godinama života ostane bez posla, kao švedska glumica iz primera koji navodi Danica Popović. Filipović smatra da je ona ostala bez posla jer je budžet za kulturu bio manji, a to je posledica političke odluke desnice. Ako budžet donosi desnica, to odmah znači štednju, uticaj kapitala, potom tržište, a to su po definiciji loše stvari. Problem je što ne čujemo te definicije. Nema ni konteksta u kojem je odluka donešena. Ne vidim šta je sporno ako su smanjili budžet za kulturu, možda su i budžeti drugih oblasti bili manji. Zašto bi kultura bila privilegovana? Da li je Švedska trebalo da uzme kredit i finansira fiktivna radna mesta? Da li je trebalo da poveća poreze da ih održi? Treba videti šta njihova javnost misli o ovome i da li se to tamo shvata kao potpuna tragedija. Mi projektujemo sebe u njihov postupak kada mislimo da je politička odluka zapravo partijska, i da tu neko „pere pare“ ili upražnjava mesto za svoje kadrove. Filipovićev odgovor ima smisla jedino u sistemima gde postoje samo državna pozorišta i gde država finansira većinu kulturnih manifestacija i institucija. A takav je i naš sistem, naša tranziciona država koja je trenutno nigde. Naša pozorišta su verovatno konglomerati, kao EPS ili Telekom. Dobra osnova, dobri resursi, dobra energija kojom se slabo raspolaže. Biblioteke, arhive, muzeji, to su postala mesta za podmirivanje kadrova. Zašto se i pozorišta ne bi našla na toj listi. Ne znam da li u sistemu koji brani Danica Popović postoje državna pozorišta, ali ako i postoje sigurno ne liče na naša. Čitao sam barem dva intervjua Kokana Mladenovića u kojima govori o klanovima u kulturi i nemogućnosti da nešto novo, sveže, nezavisno tu nastane, da se ljudi spontano oko nečega okupe, a ne da se bore da udju u državne institucije (3). Ne znam da li je primer istinit, ali prijatelj mi je ispričao da je pre par godina jedna skandinavska država ukinula jedan medicinski fakultet jer joj se ne isplati da ga ima. Na moj odgovor da je to neodgovorno ponašanje i pitanje šta će da radi bez lekara odgovorio je sledeće: Svakome ko želi da studira medicinu biće plaćeno da to radi na nekom svetskom univerzitetu. Ostatak mesta će popuniti stranci, ako im se ponude bolji uslovi. Ne smem ni da pomislim šta bi se desilo kada bi ovde neko predložio nešto slično u bilo kom sektoru. Ukorenjeno je mišljenje da su neke institucije „svetinja“, da ne smeš da ih ukineš, preispitaš, daš im novi identitet, i slično. Te predrasude nisu liberalno nasleđe, nego komunističko. Sa takvom svešću nigde nećemo stići, i mislim da ona podjednako šteti i liberalima i novim levičarima.

Drugo Filipovićevo pitanje je o tome da li u našoj državi treba prepustiti kulturu tržištu. Prvo, ovde ne postoji tržišni model i zbog toga mu je nemoguće prepustiti kulturu. Onome što Filipović zove tržišni model svakako ne bi trebalo prepustiti ni kulturu niti bilo šta drugo. Sve to, pak, ne znači da ne postoji čovečniji i humaniji tržišni model u kome bi kultura opstala i u kome ne bi prevladao kič. Kada bi se ukinule mnoge nepotrebne institucije i reformisale mnoge potrebne, kada bi se obrazovale i razbistrile mnoge glave, mislim da bi ostalo dovoljno novca za mnogo korisnih stvari, pa i onih iz oblasti kulture. Mislim da bi procvetala neka nova, manja a funkcionalnija pozorišta. Država bi i tada trebalo da pomaže, ali ne Bitefu koji je u njenom centru, nego nekoj rubnoj manifestaciji koju bi tržište samlelo (na primer Zaječarskoj gitarijadi). Pročitao sam intervjuu u kome Voja Brajović, bivši ministar i ugledni glumac kaže da nam sa akademija svake godine izađe 100 mladih glumaca (4). Ne znam da li je podatak tačan, ali ako jeste onda je to skandal isto kao i emitovanje emisija poput Velikog brata. Za mene je i to kič, posledica ogromnog neznanja. Brajović je to morao da spreči kada je mogao, a ne da se iščuđava nad činjenicom koja kao da je pala s neba. Nije se desila sama od sebe, spontano, ljudi su je napravili da bi profitirali. Ako nije učestvovao u tome, on je pustio da se taj proces dovrši, što je podjednako loše. Ne sećam se da li je u intervjuu predložio rešenje ali ne bi me iznenadio predlog da država osnuje još pozorišta. Tako se ovde decenijama rešavaju problemi, rešiš jedan napraviš pet. I tako je u svakom sektoru, dodješ, vladaš, odeš, i nikom ništa. A narod čeka mesiju, novog diktatora koji će da podeli pravdu. Ogroman teret kulture i celog društva je mrak javnog prostora, u svakom smislu (političkom, idejnom, finansijskom). Takav mrak mene asocira i na komunizam i na kapitalizam. U neobjavljenom Predgovoru za knjigu Životinjska farma Orvel je pisao o intelektualnom kukavičluku, o liberalima koji se boje slobode, i slično. Oni se možda mogu zvati neoliberalima ili braniocima divljeg kapitalizma ali iskreni liberali nikada nisu i neće zagovarati medijski mrak, nisu kukavice i ne boje se slobode.

Birokratija i neprosvećene narodne mase sa jedne, a mediji i novopečeni bogataši sa druge su izuzetna kombinacija koja onemogućava bilo kakvu reformu. Ono u čemu se liberali i levičari slažu jeste da treba vršiti korenite promene. Jedni predlažu rezove, rastrukturiranja, finansijsku disciplinu, promenu političkog sistema, a drugi pozivaju na oprez ukazujući na siromaštvo, duple aršine, dužničku krizu. I jedni i drugi su delimično u pravu, treba samo naći pravu meru. Liberali treba da menjaju ljude tako što će da insistiraju na obrazovanju. Ako uložiš u obrazovanje, u znanje, u promenu svesti, nevidljiva ruka tržišta možda neće sačuvati samo kič i šund. Ljudi će znati da im to šteti, okupljaće se oko nekih boljih i lepših stvari, tamo će ulagati svoje vreme i novac i samim tim će to biti isplative stvari. U takvom sistemu će svakako biti turbulencija, ali će biti predvidljive i manje bolne nego u ovoj haotičnoj kapitalističko-komunističkoj nazovi državi. Ako ne konkretizuju svoja rešenja i raskrste sa kapitalistima u svojim redovima, novi levičari neće dobro proći u političkom životu. Biće izabrani ali ništa suštinski neće promeniti.

Petar Gordić, diplomirani filozof (po uverenju liberal koji trenutno radi kao prodavac, piše i prenosi tekstove drugih na svom blogu Šumadijski bluz)

(1) http://pescanik.net/o-glumcima-i-kondukterima/
(2) http://dvogled.rs/2015/05/alergija-na-levicu/
(3) na primer: http://www.nspm.rs/hronika/kokan-mladenovic-obicno-narod-menja-vlast-ovde-je-obrnuto.html
(4) Informer, 06/11/2014.