Naši novinari i analitičari, ima tu i „filozofa“, vole da političku stvarnost posmatraju kroz prizmu rečenica poput „ideološke podele su prevaziđene“, „nema više ni levice ni desnice“, „levica nema šanse“ i sličnih. Nekako se vidi da oni imaju nešto protiv sveta ideja, posebno ideja u demokratskom prostoru, nekako im se iz ovih izjava vidi želja da njihove ideje dođu do izražaja, ali tako što će sve ostale, a posebno leve ideje, biti diskvalifikovane kao „prevaziđene“ „nepostojeće“ „nerealne“, „neostvarive“. Sve sami stručnjaci za levo i desno, stručnjaci u čijoj „nauci“ je levom istekao rok, nekako bi želeli da ga nema, da ne kvari trenutnu idilu.
Više je razloga za ovaj ideološki izbor, ali se iz ovih argumenata kao jedan od bitnih razloga vidi i ideološka okamenjenost, neka vrsta anahronog misaonog aparata, nefleskibilnog i zastarelog. Svi ovi „analitičari“ misle da levičar mora biti za „plansku privredu“, „Staljina“, „kontrolu cena“ itd., a ako slučajno nije, onda mu se spočitava da je „neiskren“, a ako jeste, da mu je program nerealan i neostvariv.
Mogli su analitičari skratiti ove argumente tako što bi jednostavno rekli da u svom životu računaju na novac koji dolazi od onih koji ga imaju puno, da vole blizinu novca i luksuza i da kupuju sve neoliberalne mantre današnjice. Mogli bi da dodaju i da većina njih radi u državnim institutima i fakultetima za svaki slučaj, a da samo popodne smišljaju argumente protiv levice.
No, da ostavimo ovu vrstu razloga po strani. Zašto su stavovi sa početka teksta ne baš najbolje gledanje na stvari? Zašto levica i desnica ipak postoje i nisu prevaziđene?
Pa, prvi razlog je da su levo i desno osnovne logičke kategorije analize, kao što su pozitivni i negativni brojevi u matematici osnovne kategorije matematike. Ne postoje brojevi, koji nisu nula, a koji nisu levo ili desno od nule na nekoj osi. Tako je i u politici, ako imate neki stav, taj stav je ili levo ili desno na političkoj skali.
Drugo je pitanje koliko osa je moguće imati u analizi. Ako za primer uzmemo ekonomsku osu, onda će onaj ko je levo biti za više javnih dobara (do nekog optimuma), a onaj koji je desno za više privatizacije. Onaj koji je levo nikada neće reći „privatni vlasnik je uvek bolji“.
Ako uzmemo opštu političku osu, onda je desno onaj koji preferira odnose hijerarhije, a levo onaj koji preferira odnose jednakosti (ekonomska osa je samo poseban slučaj ove ose). Pa je onda desno onaj koji je nacionalista i svoju naciju (etnos) stavlja iznad drugih etnosa u državi (drugi su samo „gosti“ na „njegovoj“ teritoriji), a levo je onaj ko misli da su u jednoj državi svi jednaki. Desno je onaj ko je autoritaran, pa smatra da su on ili vlast uvek u pravu, uvek „iznad“ mereno po snazi, dok je levo onaj ko smatra da su svi u prostoru argumentacije jednaki i da u startu svako ima jednaku mogućnost da bude u pravu.
To su osnove. Ali život, naravno da dovodi do raznih mikseva ovih stanovišta. Neki komunista će biti da sva dobra budu javna, ali da nema političke jednakosti. Neki nacionalista će biti protiv privatizacije ako je kupac stranac, neki pacifista će biti za NATO jer misli da će tako doćo do mira, neki libertarijanac koji ne voli da „država“ bude iznad njega, nema ništa protiv da to bude vlasnik preduzeća, itd.
Ako bi u društvu postojali dijalog i tolerancija, btw, kao osnovne leve vrednosti, ove razlike bi se lakše razjašnjavale i prevazilazile.
Ali, mi odavno nismo levo društvo. Kod nas čak i „analitičari“ izlaze na kraj sa suprotnim, konkurentskim mišljenjima tako što utvrde da ova „ne postoje“ iako postoje, ili da su „prevaziđena“ iako nisu, ili da su nerealna, a da ih nisu ni pročitali itd. Za nas je neki desničar sklon dijalogu misaona imenica – mi smo više desni autisti, koji umesto o realnosti više vole o svojim željama „levica nema šanse“ – iako je Siriza na vlasti, moje stanovište je „zdravo“, iako sve skoro propada, slediti neku „ideologiju“, zapravo neki javan sistem mišljenja, je „avanturizam“ iako ne znamo o kom mišljenju se radi.
Kad čujemo „levica i desnica ne postoje“ po mom mišljenju ovako to treba čitati: „Postojim samo JA i slučajno sam blizu vlasti, ne bih sad da još neko postoji“.
Ako su levo i desno jedino što može postojati, a vi hoćete da oni u politici ne postoje, onda ste jednostavno protiv politike, odnosno, protiv demokratije.
A ako su levo i desno i jedini stavovi koji se mogu imati, a vi ste protiv takvih stavova, onda ste, po našem starom običaju, protiv intelektualnosti kao takve.
Samo treba „gledati od čega se živi“, u ovom autoritarnom neoliberalizmu, a zna se da nas u njemu „privatnici sve hrane“. Pa, šta oni kažu, tako je.
Vlado, treba malo produbiti tu temu. Levica i desnica održavaju balans modernog, demokratskog i kapitalističkog društva. Ona je inherentna kapitalizmu, jer se takva društva fundamentalno dele na dva suprotstavljena interesa – RAD i KAPITAL.
Zato je smešno tvrditi da je levica nešto nenormalno i nepotrebno, a sam kapitalizam ne može opstati bez KRITIKE LEVICE I LEVIČARSKIH VLADA, KOJE VRAĆAJU SISTEM U RAVNOTEŽU, KAD KAPITAL PRETERA SA NEJEDNAKOSTIMA ITD. Ta smena na vlasti je inherentna modernom, demokratskom i kapitalističkom društvu.
Jeste zavladao jedan oblik surovog kapitalizma, ono što se zove neoliberalizam, i jeste došlo do brisanja nekih suštinskih razlika između desnog i levog, naročito od Klitona, Šredera i Blera. I naravno, pada Berlinskog zida. Neće se prevazići kriza (ona je takođe inherentna kapitalizmu) ako se ponovo ne uspostavi politička i socijalna ravnoteža.
Glavno je pitanje zašto Srbija ni u minimumu nije uspela da napravi tu klasičnu podelu, iako je odmakla sa tranzicijom?
Jer i Hrvatskoj ima ta dva pola, makar kakvi da su, ali kod nas nema. Kad kažete da je potrebna levica, ja kažem, da, ali ne može da postoji levica a da nema demokratske desnice. A la Merkel, što svuda ima, i ona nije nacionalistička, nego je socijalna i politička desnica, koja i ne može da ide mnogo sa ukidanjem radničkih prava, kao što nije uspeo u tome ni Šreder.
Kod nas nema ni levice ni desnice, jer su sve stranke nacionalističke, postoji u Srbiji samo jedna svest – ona nacionalna, a socijalno-klasne nema, inače ne biste mogli da objasnite kako radnici i zaposleni toliko ćute da sve udare koje danas preživljavaju. Uvek su prvi u stvari jedini nacionalni interesi, a ni od korova nema republikanizma koji uspostavlja res publica, javnu stvar, prosvećenosti, ideju pravde i jednakosti građana.
Mi smo plemensko društvo, nemamo ni državu, ni granice, nego samo „narod“ u ontološkom smislu reči koji tek treba da se diferencira u društvo i modernu državu. To se sada vidi kod pitanje o Srebrenici, to je pritisak na Republiku Srpsku, odnosno na Srbe, i njihovi se brane, naravno potpuno cirkularno i beznadežno. Nema odbrane državnih interesa, već plemenskih. Taj korak islaska iz okova etničkog i retrogradnog nismo uspeli da napravimo.
Dakle, nema ni levice i desnice, u tome je problem. Kada vidim kako stvari idu i kako se uništavaju i miniraju institucije, ja kažem da, fino bi bilo da imamo levicu, ali čoveče, bio bi veliki napredak da imamo i demokratsku i modernu desnicu. Nema ni jednog ni drugog. Imamo Dragomira Andjelkovića, Smajlovićku, Dmitrovića, najgore tabloide itd itd. dakle ostajemo tamo gde smo bili. I zato neće biti levice, kao ni desnice do daljeg.
Pozdrav, Vesna
Vesna slažemo se naravno u velikoj meri. Vi i ne kažete da su levo i desno „prevaziđeni“ pojmovi, nego da nama fali moderni okvir za levo i desno, što je apsolutno tačno. Ne mislim ja da je to isto kao ovo što se tvrdi u javnosti, na primer u tom komentaru Danasa na koji je odgovorio i Borko Stefanović.
Jedino ne znam šta da radimo ako nemamo modernu ni levicu ni desnicu, što da ne počnemo baš od moderne levice, meni se nešto moderna desnica trenutno ne podržava 🙂