Pošto se u ovoj kampanji i ne dešava baš puno stvari – ako ne računamo otkriće ranih radova u Utisku nedelje ministra policije – da iskoristimo jedan dan za razjašnjavanje bitnih pojmova. Jedan od njih koji izaziva dosta nerazumevanja je ideologija. Često čujete “nema on nikakvu ideologiju, on misli samo na svoje interese” ili “levica i desnica su zastareli pojmovi”. Zbog čega je toliko ljudi van politike, a i političara, takođe i intelektualaca, sklono da naše doba tretira kao “postideološko” u smislu da se danas ideologije zastarele i da više nisu korisno sredstvo interpretacije politike?

Kao i kod svih takvih pitanja, odgovora sigurno ima puno. Jedan je verovatno taj da su se sadašnji intelektualci obrazovali na knjigama u kojima su pod “političke ideologije” opisani komunizam, fašizam, liberalizam, sve to ilustrovano najznačajnijim autorima svakog od ovih sistema mišljenja. Kako su postajali sve stariji i zreliji, a vreme sloma komunizma se udaljavalo, mnogi su pomislili da njihovo sadašnje mišljenje više nema ništa sa ovim straim sistemima, pogotovu ne sa fašizmom i komunizmom. A čak i liberalizam im se činio previše ili istinit (sic!) ili krut da bi ga I dalje yvali ideologijom ili se jednaznačno svrstali pod taj barjak. Hvale vredna želja za individualnošću na kraju je dovela do stava da su ideologije po sebi zastarele zajedno sa njihovim pojmovnim aparatom, a da je sa njima zastarela i kritika ideologije, nekada značajan deo filozofije. Ostala su samo prosta uverenja, ideje aktera u političkom životu, ali ideologija više nema.

To je otprilike tako – ili nije. Naime, nekako se čini da smo se suvise lako lišili ideološkog bagaža, dok su nam ostale same neinterpretirane ideje. Kako smo tako brzo i složno zaključili da te ideje ne čine ideologiju?

Pogledajmo onda kako bi se stvar mogla analizirati na drugačji način. Najpre, bilo ko ko ima neke ideje ima i ideologiju (skup ideja) u neutralnom smislu. Na primer, čak i ako kažete samo: “Volim baklave!” imate u duhu neku ideju, a ako njoj dodate i koju asocijuaciju (novu ideju) eto i male ideologije.

Naravno, ona još nije politička ideologija. Da bi to postala morate svojoj ljubavi prema baklavama dodati još neku ideju, na primer: “treba ukinuti sve subvencije” ili “treba uspostaviti vladavinu prava” i slično i onda vaše ideje postaju mala politčka ideologija.  Primetite da ta politička ideologija, da bi bila ideologija, ne mora da se poklapa sa nečijom tuđom ideologijom, niti sa nekim poznatim sistemom ideja. Ali, može da  se poklapa, naravno.

Međutim, vi ovih ideja ne morate biti svesni u nekom izrazito refleksivnom smislu. Možete da imate političke stavove – ideje – a da o njima često ne razmišljate i da niste voljni ili u stanju da o njima referišete ili diskutujete. U ovom obliku vaša ideologija je nerefleksivna ili (sasvim) neosveščena. Ali i dalje nastavlja da postoji i da utiče na vaše političke stavove.

Najzad, ako ste ovu svoju ideologiju barem parcijalno osvestili i ako ste voljni da o njoj diskutujete i branite je, onda to možete da činite na dva načina. Ako to činite u okviru zatvorenog sistema mišljenja, uvereni da su vaše ideje apsolutno istinite, a da su sve ostale pogrešne i štetne, onda vaša ideologija postaje ideolgija u negativnom smislu, koji se najčešče uzima kao osnovni smisao termina “ideologija”. Na primer, kada ja govorim o neoliberalnoj ideologiji, uvek podrazumevam ovaj smisao. Drugi način mišljenja je da svoje ideje tretirate  kao deo otvorenog sistema mišljenja, koji uključuje kritiku, razgovor i argumente. Onda vaša ideologija u neutralnom smislu postaje zapravo filozofija.

U jednoj šemi to izgleda ovako:

Po ovoj šemi, svako ima neku ideologiju u neutralnom smislu, poneko ima političku ideologiju, poneko je osvestio te svoje ideje, a poneko je čak spreman da o njima otvoreno razmišlja i razgovara.

Ako se sada vratimo na početak: kako onda nastaju stavovi “nema on nikakvu ideologiju, on misli samo na svoje interese” ili “levica i desnica su zastareli pojmovi”?

Po mom mišljenju, oni su kombinacija uticaja nekoliko faktora. Ne samo da neko ko to kaže ideologiju uopšte identificira sa nekim starim skupom sistema mišljenja (komunizam, fašizam, liberalizam), nego istovremeno pokusava da svoje ideje odseče od mogućnosti interpretacije i uspostavljanja veza sa tim načinima mišljenja. On kao da bi želeo da svoje ideje prikaže kao nove i čiste od ideologije, uz to da sam kontroliše njihovu interpretaciju.

Jedino je problem što su ovi postupci ideoloski par exelans. Svaka ideologija za sebe tvrdi da je konačna naučna, neutralna istina koja je nazad očišćena od ideološkog sadržaja (Marks je upravo tako prikazivao svoju ideologiju). Svaka ideologija, u negativnom smislu, izbegava kritiku I analizu, povezivanje sa opštijim stavovima, interpretaciju, razgovor.

Tako da onaj ko kaže da u njegovom mišljenju nema ideologije, upravo se time legitimše kao ideolog par exelanas.

Kraj ideologije je formula koja precizno otkriva prisustvo ideologije.

Kao u onom vicu o plemenu ljudoždera, koje je neki putnik susreo i ne znajući ništa od njima pitao ih:

Ima li među vama ljudoždera?

• Nema, pojeli smo poslednjeg.

(19/48)

prethodna kolumna: Gorki ukus