Ima jedna davna kolumna, koju sam izgubio, mislim da se zvala „Dr. Tomislav i Mr. Nikolić“, od pre jedno desetak godina. Ne sećam se povoda ni svih teza, ali u njoj je centralna teza bila da radikali nikada ne mogu biti na vlasti, ne zato što nekim slučajem ne bi mogli da je se dokopaju, nego zato što bi se u tom trenutku sama vlast, ideja ili pojam vlasti, povukla. Na vlasti bi tada bila gruba samovolja i proizvoljnost, a to je suprotnost državi i vlasti u pravom smislu.
Nešto slično se događa i danas, iako su se naprednjaci, za razliku od radikala, ipak nekoliko godina zadržali na vlasti, kako-tako. Vučić bi, ako se strategija autobusa, medijske kontrole i umrtvljivanja kampanje pokaže kao efikasna, možda mogao i da dobije ove izbore (što nikako nije gotova stvar), ali ih je suštinski već izgubio zbog toga što je poslednje dve godine iskoristio da tamo gde bi trebalo da bude vlast koja štiti interese građana, u velikoj meri već postavi samovolju i proizvoljnost.
Da počnemo od kraja. Kampanja koja je kreirana pod uticajem Vučićevih želja, teško da je mogla biti praznija. Desetak dana pre izborne tišine, još uvek nema nijednog suočavanja vrhova stranaka, programi televizija stoje nepromenjeni i svi čekaju da se prognoze „analitičara“ o sigurnoj Vučićevoj pobedi ostvare. Čitava dosadašnja kampanja staje u jednu Vučićevu rečenicu: da opozicija nema program i da je jedini njen program mržnja prema njemu. A to nije baš neki materijal sa kojim se bilo šta može raditi posle izbora.
Vreme pre kampanje sadašnja vlast je iskoristila da obesmisli sva pravila države koja je u interesu građana. U komunikaciji je promovisana autoritarnost, u medijima apsolutna instrumentalizacija privatnih medija. Plagirani doktorati su bili ništa, izmišljene diplome još manje. Na presude koje donose sudovi direktno se uticalo izajavama izvršne vlasti o nevinosti ili krivici. Sudije su smenjivane u skladu sa raspoloženjem vlasti, dokumenta su proizvoljno proglašavana za falsifikate itd. Tamo gde je trebalo da postoji pouzdanost i nepristrasnost, zapatio se voluntarizam i bagatelisanje svih vrednosti.
Obećanja koja je vlast davala u poslednje 2 godine već su se pokazala manipulativnim na legendarne načine. Investicija od navodnih 3,5 milijarde evra u Beograd na vodi svela se na ulaganje od 24.000 evra, završetak za 4 godine produžio se na 100 godina. Bolji život krajem 2014. pretvorio se u neodređeni bolji život za 2 godine posle davanja određene izjave, profitabilna Železara Smederevo je isparila, a ugovori vezani za nju nikada nisu objavljeni.
Ovaj konglomerat proizvoljnosti brzo bi iskopnio da nije dobio podršku EU i drugih međunarodnih institucija. Još jednom se pokazalo da se vodeće zemlje EU ipak rukovode Čerčilovim pitanjem „ A hoćete li vi tamo živeti?“ i da im je skoro svejedno kakve će periferne države biti, pa čak i države centralne evrope, ukoliko omogućavaju dovoljno prostora za reprodukciju i uvećanje kapitala. Ovakva EU, nažalost, više nije garant nekog posebnog skupa vrednosti, odnosno, manje strogo rečeno, ona je u stanju da toleriše znatna odstupanja od tih vrednosti, bez reči.
Ako se neka vlast više ne može povezati sa univerzalnim vrednostima i ne donosi boljitak društvu, ona je praktično već izgubila izbore.
Moguće je da već 24. aprila to postane i formalno tačno.
(38/48)
foto: Vladimir Tatarević
prethodna kolumna: Ko zaista zaravnjuje teren?
