Evo, ako sam do sad kukao kako nema sučeljavanja, od pre koji dan sučeljavanja na RTS postoje. Doduše, ostalo je još samo 10 dana kampanje i ako malo duže trepnete možda ne vidite svog kandidata, ali dobro. Ovaj kraj kampanje i najnovija sučeljavanja u njenom cajtnotu, izgleda neće puno promeniti na njenoj praznini. Već sam pisao o tome da smatram da je ta praznina namerna i da je posledica želje da se demokratski procesi zaustave i blokiraju.

Ovako prazna kampanja možda je dobar povod da se zapitamo šta će demokratskim društvima uopšte kampanja? Oštar kontrast sa našim izborima i našom kampanjom predstavljaju izbori u SAD, gde se u okviru preliminarnih izbora i kasnije predsedničkih, pokrene stotine tema, održi stotine govora i debata, a građani se o svemu izjasne više puta u toku jedne godine pred izbore. Zašto oni troše to vreme na nešto što je kod nas za mnoge samo dosadna „muka duhu“?

U stvari, verovatno je svako od nas znao za koga će glasati ili bi mogao glasati i pre nekoliko meseci. Pratio je politiku poslednje 2 godine i ima neko mišljenje o njoj, a ako nije, nije ga stekao ni, recimo posle jučerašnjeg Upitnika na RTS, emisije posle koje je retko ko zapamtio bilo šta što je rečeno.

Mi i bez kampanje znamo za koga bismo mogli glasati, a kampanja bi trebalo da nam omoguči nešto drugo, nešto što će kod nas u potpunosti izostati. U kampanji bi trebalo da detaljno čujemo: 1) šta će strane u politici raditi ako dobiju vlast, i 2) da im mi kažemo šta bi trebalo da se radi. U ovoj skraćenoj kampanji, mi smo uspeli da razmenimo ovoliko: 1) Vučić hoće još veću vlast („Ujedinjeni možemo sve“) i još manje opozicije i 2) opozicija bi vratila plate i penzije na nivo pre smanjenja. A to nije baš puno. Zbog ovoga nismo ni morali organizovati izbore, pogotovu nije bilo potrebe za nekom kampanjom.

Ako ono što stranke planiraju da rade i ono što bismo mi, u ovom vremenu, voleli da one rade, nazovemo „reforme“, onda bi bilo sasvim u redu reći da nam je U Srbiji vlast, koja je odredila sadržaj (odsustvo sadržaja) ove kampanje, glavni kočničar reformi. Tačnije rečeno, ČITAV SMISAO ovih izbora je da se moguće demokratske reforme zakoče, odnosno, da se obezbedi da, barem još 4 godine, tih reformi ne bude.

Jer, na izborima i u kampanjama se određuje koje reforme će se se sprovoditi u nekom društvu. U domaćem, a i svakom, neoliberalizmu je obrnuto: „reforme“ su unapred poznate, a zna se i da su „nepopularne“, a izbori služe da se one nekom vrstom manipulacije osiguraju. Kad se izbori raspišu, onda se svi brinu „da li će izbori zakočiti reforme“, umesto da izbori budu glavno mesto gde se reforme pripremaju, artikulišu i ubrzavaju.

Verovali ili ne, „reforme“ niti su same sebi cilj, niti su unapred zadate, niti su uvek neophodne. Društva su relativno spori vozovi, ne trpe velike promene jer u velikoj meri funkcionišu na osnovu navike, a sa reformama ne treba ni brzati, ukoliko bi kasnije bilo potrebno ponovo se vratiti za staro jer se novo pokazalo kao loše.

Reforme su samo posledica neminovne promene društva i treba da prate ritam te promene. A izbori i kampanje trebalo bi da služe da se ove promene artikulišu u demokratskom procesu.

Mi imamo šansu da ove izbore pretvorimo u ono što treba da budu.

To će biti pravo iznenađenje.

(40/48)

foto: Vladimir Tatarević

prethodna kolumna: Da li su sovhozi i kolhozi budućnost?