Odgovor na ovo pitanje je zapravo jednostavan: zato što je SNS ove izbore izgubio. To je ovaj put i matematički tačno – SNS je osvojila 98 mesta u skupštini, što je dosta manje od potrebnih 126 poslanika. Tu ne važi prigovor da je Vučić bio praktično jedini u kampanji i da je on osvojio svih 131 poslaničkih mesta. Ova mesta su legalno u rukama drugih stranaka koje su samo prihvatile Vučićevu marketinšku strategiju.

Tačno je, doduše, da je SNS, ovaj put pojačan i PUPS-om i još nekim manjim strankama, osvojio ukupno gledano 50.000 glasova više, ali je proporcionalno gledano osvojio je 0.5% glasova manje nego prošli put, a oba puta je to bilo manje od 49% glasova. Ono što je SNS gurnulo ispod granice od 126 poslanika (u prošlom sazivu su sami imali većinu od 135 poslanika) je činjenica da je glasova koji nisu prešli cenzus sada bilo višestruko manje, praktično oko 3%, u odnosu na više od 20% pre nekoliko godina. Drugim rečima, ako je Vučićev cilj bio nadmoćna i natpolovična većina, taj cilj je slučajno bio ostvaren u prošlom raspuštenom sazivu, a u budućem neće biti ostvaren. Ništa od „ujedinjenja“ i to je ne samo dobro – pošto u demokratiji postoje vlast i opozicija – nego i još jedan razlog da se govori o Vučićevom porazu, makar o porazu ideje zbog koje su raspisani izbori.

To što taj poraz nije još ubedljiviji, ne menja osnovni zaključak da je klatno počelo da se kreće u drugom pravcu. Postoje još neke razlike. Dok je u prošli saziv ušla nadmoćna lista SNS sa pratećim strankama od 158 poslanika, koja je na svoju stranu privukla čak i SPS sa 44 poslanika (dakle 202), a koja je bila posledica izbora u kojoj su i najmanje SDS, a zapravo i DS, bili neka vrsta neodlučne i raštimovane opozicije (čak je i Nova Stranka odmah osnovala svoj poslanički klub) – budući sastav parlamenta biće daleko od ove slike. Ukoliko, čak, SPS prepozna da savez sa Vučićem i onda kada on sam ima većinu, baš ne pogoduje napredovanju stranke (na ovim izborima su izgubili oko 100.000 glasova), mogli bismo dobiti parlament koji ima egal odnos poslanika vlasti i opozicije (oko 130:120) što je sasvim drugačija situacija nego u protekle 2 godine.

Još nešto je tu važno. Zahvaljujući ulasku DJB u skupštinu – koja se zalaže za transparentnost i radikalno kritikuje Vučića – konsolidovanju DS, pa čak i odustanku LDP i SDS od nuđenja Vučiću, sada bi korpus stranaka koje su jasno opozicione i uslovno leve bio znatno veći. Ukoliko ovi poslanici, za razliku od prošlih, budu stalno u skupštini i zaista ponude nešto građanima, uspeh ovih stranaka je zagarantovan. Posebno uspeh DJB, ukoliko nastavi da jasno insistira ne levoj strani svog programa (transparentnost, univerzalna soc. zaštita i nulta korupcija). Čak i svrstavanje saveza DSS i Dveri uz ostale leve stranke u ovoj izbornoj krizi, pokazuje da bi oni mogli biti bliski ovoj grupi stranaka, makar po jasnoj opozicionoj politici. Ukoliko 50-tak poslanika ovih stranaka budu jasno i zajedno insistirali na transparentosti, recimo, to će im doneti jasan napredak, a Vučiću probleme o kojima do juče nije morao da brine.

Ovi rezultati izbora, dakle, daju puno mogućnosti za demokratske promene u Srbiji koje bi mogle biti kvalitetne i trajne. Samo ako su pogledali naslovne strane novina u ponedeljak posle izbora, koje su listom proglašavale „apsolutnu“ pobedu Vučića, opozicione stranke su mogle da vide u čemu je problem u Srbiji. Ovde su glavni mediji klijenti jedne grupe i više ne služe ni demokratiji ni građanima. Počnite odmah sada posle ovih izbora da se bavite pravilima kampanje, tražite Zakon o ravnopravnom predstavljanju u kampanji odmah kad stignete u skupštinu, baš onako kako je danas na twitter-u predložio Srđan Dragojević.

Samo u „Vučićevom šouu“ ovi izbori su Vučićeva pobeda. Ako se opozicija promeni i ponudi nešto građanima, budućnost teško da će biti ona sa bilborda koji su nedavno preplavili ulice.