Iako dosta samouvereno kaže da će se predsedničkim izborima baviti za 6 meseci, ovi izbori predstavljaju ozbiljnu teškoću za trenutnog predsednka vlade. To su, naime, prvi izbori na kojima je Vučić u lose-lose situaciji, izbori koji po svemu predstavljaju samo smetnju za u međuvremenu hipertrofiranu vladavinu jednog čoveka.

Problem je tu jednostavan: Vučić ne može istovremeno biti na dve funkcije. On sada može ili 1) da se sam kandiduje za predsednika i stvarna ovlašćenja prenese na marionetskog premijera ili 2) da podrži nekog kandidata za predsednika koji – i tu nastaje problem – ne sme biti samostalna, nezavisna politička ličnost od njega. Ako se odlučimo za analizu varijante 2, Vučićeva kampanja će se naći u ozbiljnoj protivrečnosti. S jedne strane, kandidat koga on bude podržao ne sme sam da ima političku težinu jer bi to značilo da bi mogao da deluje nezavisno od Vučića, da svoj mandat duguje samom sebi, a ne Vučiću itd. S druge strane, on ne sme da bude ni očigledna marioneta jer će kao takav teško privući dovoljno birača. Ipak će se na kraju, prvi put od kada je Vučić deo vlasti posle 2012. godine, na listiću naći ime nekog drugog.

Sledeći izbori će, po svemu sudeći, doneti tu novinu da će na njima biti neophodno progurati marionetskog kandidata odnosno, kako se već i govori, „Vučićevog kandidata“. To nije bila situacija na prošlim predsedničkim izborima. Tomislav Nikolić je na te izbore izašao kao predsednik SNS, stariji od Vučića, koji je doduše obećao, želeći da se razlikuje od Tadića, a i zbog verovatnog dogovora sa Vučićem, da će dati ostavku na stranačku funkciju i držati se svojih skromnih predsedničkih ovlašćenja. I to obećanje je ispunio. Ali, cena je bila to da je Nikolić izgubio mnogo od političke težine, a deo te težine su mu sistematski oduzimali tabloidi i još je oduzimaju.

Foto-robot predsedničkog kandidata vladajućih stranaka je dakle, osoba koja bi istovremeno mogla da ima kakav-takav integritet, ali koja bi pustila da joj Vučić zaradi mandat predsednika. Kampanja bi morala da izgleda tako da se Vučić i ta osoba pojavljuju zajedno, a da se izbegne utisak o marioneti koja prati i sluša Vučića. Vidite i sami da je to teško zamisliti. Ova protivrečnost je ustvari nerešiva.

Ako se vratimo nedavnoj istoriji, Vučić je na sve izbore od prethodnih predsedničkih izbora izlazio tako što je sebe isticao u prvi plan na račun svih kolaicionih partnera i drugih kandidata za funkcije na lokalu vlastite stranke. On je zaradio sve mandate i nije dopustioo nikom drugom da to učini. Prve vanredne parlamentarne izbore iz 2014. godine je dobio na talasu obećanja, početka vladavine i hapšenja Miroslava Miškovića. Tada još niej bilo raširene cenzure i propagande o opoziciji kao o mrziteljima Srbije i samog Vučića. Na drugim vanrednim parlamentarnim izborima je već postigao slabiji rezultat, izgubio je većinu SNS u skupštini, ali je u toku te 2 godine uspeo da razvije imidž osobe koja se za sve pita i u sve se meša, od koje sve zavisi, koja melje sve institucije je niko osim njega „nema pojma“ i u ime obećanog „zlatnog doba“. Prosečan funkcioner SNS ili mirno stoji dok Vučić viče na njega, kao nedavno u Nišu, ili od sebe odbija sve odluke i sva pitanja, prebacujući svu odgovornost na predsednika stranke.

Od ovakvog štofa, ne samo da se teško pravi drugi čovek, nego je problem i u tome što se pravljenje nekog ko je ravan Vučiću protivi čitavoj logici novog sistema vlasti jednog čoveka. Kada bi sebi pustio na volju, Vučić bi verovatno radio protiv „Vučićevog kandidata“, a sada će biti prinuđen da radi za njega. Kada kaže da će se predsedničkim izborima baviti za 6 meseci Vučić odlaže početak trke u kojoj on ima ogromnu prednost, ali i početak muke u kojoj će silom prilika morati da se odluči za jednu od jednako nepovoljnih mogućnosti.

Ko će onda biti „Vučićev kandidat“? Tomislav Nikolić teško, posle serije kampanja protiv njega. Nikolić i Vučić zajedno na bini bolno bi podsećali na činjenicu da je Nikolić od prošle predsedničke kampanje izgubio toliko moći. Dačić koji je kandidat koga Vučić podržava da bi imao značajniju i formalno višu funkciju od njega je nemoguća misija. Previše samostalnosti, čini se da pokazuje i Zorana Mihajlović. Neko mlad i očigledno podložan Vučićevoj volji, poput Nikole Selakovića, veliki je rizik – on bi istovremeno morao biti dovoljno samostalan da odaje utisak bilo kakvog integriteta i dovoljno nesamostalan da ne ugožava svemoć svog predsednika stranke. Teško će se to postići.

Dok Vučić verovatno misli kako će i predstojeće izbore odraditi kombinacijom kontrole medija i agresivne kampanje i da mu zaliha od 48% na prošlim izborima plus Dačićevih 14% daje dovoljnu prednost, šta radi opozicija?

Ako Vučiću ne odgovara da se već sada govori o predsedničkim izborima, ona bi morala već da o tome govori. Ako će on teško doći do svog kandidata, ona bi morala da ga već ima ili da mu aktivno razvija program i izgrađuje politički prostor. Vidite li da se to događa? Ne. Kao i Vučić, i ona ne zna ko bi mogao biti njen „zajednički kandidat“. Dosta je očigledno da bi on trebalo da bude zajednički, jer ako svaka od ovih stranaka bude išla sa svojim kandidatom, kako sada stvari stoje ti kandidati neće proći u drugi krug, nego će se tamo naći kandidati naprednjaka i socijalista ili radikala. Ako SNS i SPS uspeju da se dogovore, možda drugog kruga i ne bude.

Ipak, ko bi mogao biti zajednički kandidat opozicije, ako se nekim čudom napravi prostor za njega? Stranke o kojima sada govorimo, a to su DJB, DS, SDS i LS (LDP i LSV praktično su u koaliciji sa SNS ili su joj aktivno težile) na prošlim izborima zajedno su privukle oko 15% birača, a zajednički kandidat koga bi one podržale svakako bi mogao da računa i na 20% sigurnih birača pa prema tome i na drugi krug, čak i bez posebnog programa i kampanje.

Pa ipak, taj zajednički kandidat je još uvek neizvestan. Nekoliko je razloga. Iako ima najviše onih koji su se založili za „nestranačkog kandidata“, ta opcija nije bez problema. Naše stranke bi u tom slučaju morale da se žrtvuju i da podrže nekog nezavisnog od njih i tako sebi oduzmu promociju koja bi im dobro došla. Možda ovaj kandidat posle osnuje stranku i pokupi im birače? Drugi problem je što su ove stranke programski nesaglasne, a ne smatraju ni da je narasla autokratija dovoljna osnova za zajedničku platformu. To se dobro videlo u načinu na koji su Dveri i DSS ispali iz priče o zajedničkom kandidatu, jer su smatrali da je mnogo važnije predsedničke izbore iskoristiti za promiciju svojih lidera i programa, nego raditi na promociji zajedničkog kanidata. Pred istom dilemom su i ostale „demokratske“ stranke(danas se pojavljuje vest da bi DS radije kandidovala svog novog predsednika Dragana Šutanovca). Gledati samo svoj interes, a pustiti da se „nevidljiva ruka“ pobrine za zajednički i zajedničkog kandidata? Pošto su praktično sve ove stranke (osim LS) neoliberalnih uverenja, njihov instikt im govori da urade upravo to. Svesni napor da se zajednički interes formuliše i brani nekako im je stran.

Ni nestračanački kandidati za sada nisu u kampanji. Najzapaženiji među njima, zaštitnik građana Saša Janković zbog svoje funkcije i ne može već sada da uđe u kampanju. Vuk Jeremić, kao i ostali nezavisni kandidati, verovatno čeka da vidi na čiju podršku bi mogao da računa. Na žalost, u Srbiji bi bila ozbiljna novina da nezavisni kandidati mogu da se nametnu i skupe dovoljno novca i podrške javnosti za kandidaturu.

Smeše nam se predsednički izbori na kojima će se takmičiti marionetski kandidat vlasti – „Vučićev kandidat“ i mnoštvo stranačkih kandidata ili nezavisnih kandidata bez podrške stranaka. Drugim rečima, ni predsednički izbori neće biti ono što su ranije bili. Kada ne možeš da budeš na dve funkcije, drugu možeš da obesmisliš. Ako se na njima pojave i lažni kandidati sa prezimenima opozicionih i nezavinisnih kandidata, farsa će biti potpuna.

Poslednji parlamentarni izbori bili su skoro potpuno ispražnjeni od smisla. Hoće li ih predsednički nadmašiti?