Kako tumačiti Vučićeve izjave (3. deo)

Osnovna Vučićeva propagandna priča zapravo je zamišljena još pre dolaska ove stranke na vlast 2012. godine. SNS je stranka tranzicije, odnosno stranka koja će pogurati tranziciju dalje, čak i onda kada su točkovi sa njenih kola otpali, motor zarđao, a gorivo poverenja potrošeno. Vučićev program je program “bola” iz čuvenih “bolnih rezova”. To je tajna podrške koju Vučić dobija iz zapadnih zemalja.

Međutim, da se vratimo nešto godina u prošlost kako bi to bilo jasnije. Kada je tranzicija započeta u Srbiji, otvoreno posle 5. oktobra 2000, stvari nisu odmah izgledale loše. Privreda zemlje je bila razorena sankcijama, privatizacija je bila u začetku, dugovi su bili opraštani. Standard i plate su se povećavali i mada činjenica da je Zoran Đinđić uklonjen u sredini ovog procesa nije zanemarljiva i posle njegovog ubistva u ekonomiji se nije ništa promenilo. Zemlja je imala visoke stope rasta, zaduženost je bila mala, privatizacije u sektoru telekomunikacija su donosile ogromna sredstva. Međutim, sve je to trajalo samo 8 godina. Nastupom krize iz 2008. godine rast standarda se odmah pokazao kao fiktivan. Cvetkovićeva vlada reagovala je na krizu zatvaranjem očiju, BDP je 2009.  godine pao za 3.1%, a deficit budžeta je bio iznad 7%. Zemlja se za 4 godine ove vlade počela rapidno zaduživati da bi održala zatečeni nivo zarada i penzija.

Tranziciji je dakle krenulo loše, a nije bilo nikakve reakcije. Korupcija koja je pratila prvu fazu tranzicije počela je da izlazi na videlo. Izbore iz 2012. godine DS je dočekala kao stranka koja se nada da je kriza bila samo epizoda u neoliberalnoj bajci. Propaganda DS je govorila da će nam EU doneti nove puteve i milijarde investicija, u vreme kada je bilo jasno da niko više nema višak novca i da će u EU uskoro početi svađe oko toga ko koga iskorišćava. Svaka pomisao da se saslušaju izveštaji o korupciji koje je sa saradnicima sastavljala Verica Barać odbijena je. DS i njeni sateliti zapravo su se pepuštali sudbini i otvarali mogućnost da štafetu tranzicije prepuste nekom drugom.

Foto-robot toga drugog je poslužio za potragu za nekim ko je spreman da krizu shvati ozbiljno, da shvati da se “ovako dalje ne može” i da treba preduzimati radikalne “bolne rezove”. DS je bila spremna da poseče platane u Bulevaru uz skoro potpunu kontrolu medija, ali joj nove privatizacije i potpisivanje sporazuma sa Kosovom nisu padali na pamet, a i da jesu za to ne bi imali snage. Za vratom joj je bila nova stranka naprednjaka, napravljena od radikala koji su promenili politiku i počeli da se zalažu za ulazak u EU, saradnju sa Zapadom i mir u regionu. Program naprednjaka nije odmah bio neoliberalan. Na ključnim izborima 2012. godine branili su Vericu Barać i govorili o preispitivanju spornih privatizacija, napadali tajkune. I sledeći izbori iz 2014. godine na kojima su naprednjaci osvojili najviše vlasti takođe su dobijeni na programu koji je građane pozivao da glasaju za “vladu naroda, a ne tajkuna”. Međutim, posle dobijene vlasti program “bolnih rezova” počeo je da zamenjuje stari program koji je najavljivao preispitivanje tranzicije. Sada je objava bila drugačija: jačanje privatnog sektora, rezovi u javnom sektoru i aranžmani sa MMF postali su praktično jedini program vlade.

Danas je sve što ova vlada govori i radi vezano za “strukturne reforme” koje zahtevaju žrtve, ali posle kojih će, vrlo brzo, za 2 godine najkasnije, doći “zlatno doba”. Iako je Vućić od 2013. godine počeo da najavljuje bolji život, tek nedavno se odlučio da će sledećih 5 godina biti “zlatni period” u kome rast “neće biti manji od 2% i u kome će plate samo rasti. Štednja i žrtve su iza nas, sada dolazi vreme satisfakcije.

Blumberg: Vučić predložio ministre i obećao „zlatno doba“

Mandatar za sastav Vlade Srbije Aleksandar Vučić predstavio je svoj novi kabinet obećavši „zlatno doba“ za tu balkansku državu, piše „Blumberg“.

Naravno, sa satisfakcijom ćemo biti umereni. Pošto je kao svoj glavni program istakao štednju i rezove, Vučić je sebe konstantno prikazivao kao nekog ko se takođe žrtvuje: radi 18 sati dnevno, mora da prima građane u 5 ujutro jer ostalo vreme radi, ne ide na odmor, spava u kasarni itd.

Smeštaj u kasarni, razgovori sa građanima od pet ujutru

Vučić je na konferenciji za novinare najavio da će to biti najpre otići u Niš, gde će sedam dana boraviti, i to u kasarni, kako ne bi trošio novac na drugi smeštaj.

– Sedam dana primaću građane, jednom nedeljno ću od pet ujutru do osam primati sve građane koji žele prijem u vladi, da bi od osam mogao da se posvetim drugim obavezamanaglasio je Vučić.

Poslednje izbore Vučić i SNS dobili su praktično bez programa, ali se ipak može reći da su smanjenje plata i penzija, najave otpuštanja u javnom sektoru i nove privatizacije bile poznate kao opredeljenje vlade. Sada ostaje samo da se tranzicija nastavi i da se očekuje zlatno doba. Međutim, osim u propagandnom svetu, zlatno doba je sve samo ne izvesno.

„Поносићемо се тиме што смо за кратко време урадили више него што је у Брозово и постброзово време урађено“, изјавио је Вучић.

„Шта ћете лепше од тога да се похвалите да имате раст од 0,8, од 1,5, 2,5. Кад је то Србија имала?“, упитао је премијер новинаре.

(imala je 2006 – 4,9%, 2007 – 5.9%, 2008 – 5.4%, 2013 – 2.5%)

Čak i zvanične institucije, poput Svetske banke, Srbiji ne najavljuju neki spektakularni rast. Srbija je prošle godine imala najmanji rast od 10 zemalja koje je okružuju (0.5%), a ove će biti bolja nego prošle, ali ne posebno bolja: rast će biti 2.5%. Ovaj novi rast je opet jedan od najmanjih u regionu Jugostočne Evrope (od 6 zemalja, samo Makedoniji se predviđa manji rast od Srbije od 2%).  Rast od 2.8% koji u 2017. za Srbiju  predviđa Svetska banka opet je najmanji u regionu. Rast je inače usporen u celoj Evropi, a tačno je i da rast ne ukazuje koja država je prosperitetnija, jer najuređenije i najbogatije države imaju ove godine mali rast.

Propagandna priča o rastu je deo unapred ispričane priče koja posle žrtvovanja  obećava boljitak , možda najstarije propagandne priče uopšte. A u ime boljitka, u autokratskim državama, dozvoljeno je sve. Slučaj Savamala je tu dobra ilustracija.

Da bi se propagandna priča obezbedila, skoro svi mediji stavljeni su pod strogu kontrolu. Mediji se mogu podeliti u dve grupe. U jednoj su otvoreni tabloidi koji su i otvoreni propagandisti vlade. To je toliko značajno da Vučić sebi može da dozvoli da kaže da neće da ide na RTS, zato jer može da koristi Pink i Happy, dok su Prva i B92 televizije uspešno očišćene od debatnih emisija. Druga grupa su skoro svi ostali mediji, bilo u privatnom ili državnom vlasništvu, koji su odlučili da sarađuju u ključnim delovima propagande, bilo zbog čega: aranžmana sa vlasnicima (na primer, reklama za BGDH2O, bilo zbog realnog straha državnih službenika od smena ili straha od provlačenja kroz tabloide.

Ukupno gledano, mi kao društvo pristajemo na gomilu propagandnih slika, difamaciju svih koji kritikuju vlast, a takođe i na propagandnu priču o tome kako iza svih žrtava i rezova, dolazi obećano zlatno doba.

„Zlatno runo“ kao mamac koji nikada ne izlazi iz mode.

Comments are closed.