Kako tumačiti Vučićeve izjave (2)

Videli smo u prošlom tekstu da Vučićeve izjave kreiraju jedan propagandni svet koji nema veze sa realnošću. Međutim, ovaj propagandni izbor bio bi relativno benigan kada bismo imali stalnu i slobodnu javnu debatu o ovim temama. Zbog toga postoji drugi deo propagande koji nastoji da eliminiše konkurente, političke protivnike i kritičare vlasti.

Ovaj cilj se najbolje ostvaruje fizičkom cenzurom – tako što se broj kritičara  vlasti u medijima smanjuje, a debatne političke emisije ukidaju. Lideri opozicije ili radikalniji kritičari vladajuće politike praktično nikada nisu na pro-vladinim medijima, koji su istovremeno i najmoćniji mediji. S druge strane, privatni mejn-strim mediji su toliko u službi propagande vlade da se svako pojavljivanje opozicije na njima može tumačiti kao legitimacija ovih medija. Pošto ipak postoje kanali gde se opozicija može oglasiti (twitter, malotiražni dnevnici i nedeljnici, N1 televizija), potrebna je dodatna ciljana politička difamacija ovih aktera.

Ovome služe tabloidi. Međutim, ovi tabloidi precizna upustva o metama difamacije dobijaju iz izjava političara na vlasti, naravno i iz Vučićevih izjava.

Majka svih difamacija u Srbiji je etiketa izdajnik, što vuče korene iz religijske prakse i antropologije Balkana. To je bila dominantna moralna diskvalifikacija devedesetih, a bliske njoj po značenju su „strani plaćenik“, „sluga Zapada“, „peta kolona“, „nemački špijun“ i slične difamacije.

Sve ove difamacije su bile deo rutinskog rečnika radikala i još uvek su, mada bi dosta širi bio krug osoba koje smatraju da je „izdajnik“ legitiman politički pojam. Pri prelasku radikala u naprednjake ova difamacija je morala biti deklarativno odbačena i Vučić se tada trudio da hvali pripadnike tzv. „Druge Srbije“. Čak je svojevremeno naterao šefa svog poslaničkog kluba u Skupštini Srbije Zorana Babića da se izvini što je pripadnike opozicije nazvao „petom kolonom“ po starom radikalskom refleksu.

Međutim, ovaj ustupak novom vremenu bio je samo uslovan. Provladini tabloidi i provladini analitičari nastavili su da opoziciju difamiraju po istoj matrici „antisrpstva“ koja je značenjski u potpunosti nastavljala tradiciju progona „izdajnika“. Sam Vučić uspeo je da se prikaže kao neko ko je odustao od ovog rečnika zato što mora ili zato što je u interesu Srbije da sada trpi kontakte sa Zapadom i izvršava naloge koje je danas nužno izvršiti – ali, propaganda sugeriše da je on onaj stari, samo danas mora da se žrtvuje i prilgodi jačima u svetskoj politici „dok se međunarodno okruženje ne promeni“. Vučić je ovu žrtvu preuzeo na sebe, ali je svim svojim pratiocima ostavio mogućnost da nastave staru matricu.

Iako je, dakle, difamiranje po liniji „antisrpstva“ dodeljeno tabloidima (Vučić čak ovo navodi kao dokaz da on ne kontroliše ove tabloide), intenzitet difamacije opozicije nije se zbog toga nimalo smanjio. Praktično je isti kao u devedesetim, samo je konktekst danas drugačiji. Danas, institucije EU ovu praksu vlastima ne zameraju, a opozicija nema podršku zapadnih zemalja kao devedestih, već je ta podrška prosleđena Vučiću. Nekada tiražni i gledani proevropski mediji (Blic, TV B92) danas laviraju između pragmatičnih usluga vlastima i načelne proevropske agende. Glavni provladini tabloidi otvoreno optužuju EU da radi protiv Srbije, ali zvaničnici EU ovo smatraju za nevažnu unutrašnju propagandnu strategiju.

Zbog toga što na ovaj način praktično svi mediji rade u korist trenutne vlasti,  difamacija opozicije u tabloidima i na tabloidinim televizijma odvija se potpuno neometano. Kao što smo rekli, uputstva za ovu difamaciju tabloidi mogu naći direktno u izjavama vlasti.

Sam Vučić je etikete „peta kolona“ i „izdajnici“ zamenio izrazima „ološ“ „kreteni“ „idioti“:

Vučić (07.01.2016): „Vučić je, takođe, rekao je da on neće da „kupuje“ volju naroda, jer su „raznim idiotlucima političari ranije to činili“, ocenivši da je u toku borba za vlast, te da u tom smislu razume što je permamentno izložen kritikama, posebno u medijima.”

“Podseća da deo akcija Telekoma imaju i građani i da su to delili „kreteni koji su kupovali volju naroda“.

“Ne mislim da se pravdam raznom ološu. Hoću da uđem u ozbiljnu debatu. Raznovrsnom ološu iz različitih sfera društvenog života, kojem smetaju ljudi koji nisu patološki ostrašćeni“, poručio je Vučić”.

Na primer, tretman građanskog pokreta “Ne da(vi)mo Beograd” u tabloidima kao “stranih plaćenika” kojima je cilj da izazovu “haos” direktno je izveden iz Vučićevih izjava:

Vučić (RTS, 18.09.2016, 1.08.53 ): “U to (proteste povodom rušenja u Savamali) su mnogi uložili novac i spolja i to mnogo novca…to što je urađeno se dešava u svakom gradu na svetu, svakoga dana po 100 puta, ali malo ko ulaže milione evra da bi od toga pravio kamanju na nacionalnom nivou i da bi pokuašavao da urušava stabilnost grada, zemlje ili čega sve. To postane mantra onima koji nemaju drugog argumenta i koji nemaju ništa drugo da mi kažu ni oko rezultata na semaforu, ni oko ličnog poštenja, ni oko uspeha koji vlada postiže, ni oko marljivosti ni posvećenosti…interesuju vas (obraća se novinaru RTS) politički simboli, zato što Srbiji ne sme da se dozvoli da ide ovako i ovoliko napred..”

Ovde imate sve što se kasnije pojavljuje u tabloidima: građanski protesti kao deo plaćene kampanje protiv Srbije, čak i novinari RTS kao oni koji „ne žele da Srbija ide napred“ i zato se interesuju za Savamalu. Tabloidi ovim izjavama samo dodaju zvučne etikete, senzacionalne naslove i fotografije na naslovnim stranama. Naravno, deo unapred postavljenog propagandnog sveta je tvrdnja da opozicija „nema argumenata“, a da je trenutni predsednik vlade „marljjiv“.

Ovakve poruke o opoziciji kao plaćenicima koji žele nestabilnost nije potrebno dvaput poslati, iako se one šalju svakodnevno ukoliko posmatramo sve aktere propagande. One znače da je difamacija političkih protivnika otvorena, poželjna i dozvoljena. To se naravno odmah i dešava, najpre u razradi funkcionera vladajućih stranaka, a onda i u uslužnim medijima. Najodbojnija vređanja iz tabloida ovde ću izostaviti, kao i linkove na tekstove, ali, naravno, svi citati su verni, a još gori primeri od ovih postoje. Ovo su primeri sa naslovnih strana:

“Janković je Skotov skot!” “Žuti kradu sami sebe!” “Objavljujemo spisak svih plaćenika američkog tajkuna: Soros za haos u Srbiji platio čak…” “Jado jadni” (o Borisu Tadiću), “Najveći su špijuni Soja Biserko i Nataša Kandić” “Žuta banda i stranci guraju Srbiju u nove sukobe”

Ova uloga tabloida u Srbiji nije novost i praktično postoji od kada i glavni tabloidi postoje. Danas je intenzivirana iz prostog razloga što je radikalski način mišljenja u kome su ovakve difamacije redovne posredno legitimizovan dolaskom na vlast bivših radikala.

Da je ova propaganda efikasna pokazuje i strah opozicije od provlačenja njihovih lidera kroz tabloide. Tako se na primer predlaže da zajednički kandidat opozicije (koji je sada sve manje zajednički, nakon što su DSS i Dveri otpali iz mogućeg konsenzusa, kao i LSV i LDP) bude određen što kasnije da ne bi bio oblaćen u tabloidima.

Kako se može odgovoriti na ovu sistematsku difamaciju?

Očigledno je da zgražavanje nad ovom praksom ne pomaže mnogo. Efikasniji pristup bi bio da opozicija odredi nekoga da na isti način odgovara vlastima, ali bi i to bilo sporno, jer bi se teško mogao izbeći utisak da se i opozicija spušta na ovaj nivo.

Bolje rešenje bi bilo da opozicija jasno stavi do znanja da je ovakva javna difamacija nedopustiva i da takođe stavi do znanja da će pokušati zakonima i javnim uticajem na sudove da spreči takvu praksu po dolasku na vlast, odnosno,  da utiče da ona prestane i pre toga.

Ako bi sudovi zatražili, po tužbi nekog ko je, recimo, označen kao “špijun” , da tabloidi dostave dokaze za to, a ako te dokaze ne dostave, da budu novčano kažnjeni, posle nekog vremena ta etiketa bi nestala. Slično je i sa javnim vređanjem, etiketiranjem i drugim proizvoljnim optužbama.

Ako sudimo po trenutnom stanju, mi danas kao društvo smatramo da je difamacija koja sada postoji dozvoljena i da se može promenti samo spontano i vremenom. Pristajemo na argument sadašnje garniture, da im niko ne može da zabrani da “misle”, čak iako je to što misle proizvoljna difamacija bilo koga ko ih kritikuje. U svakom slučaju, smatramo da ne bi bilo dobro da ova difamacija bude suzbijena na razne načine.

Zbog toga imamo demokratiju u kojoj opozicija “ne želi dobro Srbiji”. Demokratiju sistemske difamacije opozicije.

Ako rezimiramo dosadašnju analizu Vučićevih izjava, on, dakle:

  • projetkuje izmišljeni propagandni svet

(propagandna maketa Beograda na vodi je ovde najbolja islustracija)

  • inicira sistematsko difamiranje opozicije.

     (skoro svaka naslovna strana provladinih  tabloida)

Ove dve osobine vladajuće propagande bacaju nas u ovo stanje potpune proizvoljnosti koje imamo danas.

Međutim, to ne bi bilo dovoljno da osnovna Vučićeva propagandna agenda nije ona koja se traži.

(nastaviće se)

ps.

Jučerašnji dan doneo je nov i jasan primer difamacije. Jedan od najboljih srpskih karikaturista 20. i 21. veka Dušan Petričić u saopštenju kabineta premijera proizvoljno je okarakterisan kao osoba koja gaji „ličnu mržnju“ prema predsedniku vlade. Dakle, u Petričićevim karikaturma nema bilo kakve istine i argumenata – sve je to zlonamerna, iracionalna laž. Petričić o Srbiji ne zna ništa i iz mržnje crta samo neistinu. S druge strane, kabinet premijera zna kakva su unutrašnja stanja poznatog karikaturiste.

Comments are closed.