Status stranaka je već neko vreme problematičan i kod nas i u Evropi. Umesto etabliranih stranaka pojavljuju se nove, stranke zamenjuju pokreti, a i jedni i drugi često se čine kao interesne grupacije čiji je prevashodni cilj „lov na plen“, kako nedavno reče Jovo Bakić. Gradjani su sve više razočarani u politiku u kojoj glavnu reč vode stranke, okreću se sebi, izjavljuju da ne prate politiku i ne čitaju novine. I pored svega toga, još nemamo model koji bi strake učinio besmislenim. Šta onda može da se uradi da stranke ostanu, ali da promene svoju prirodu? Ili, da dobijemo barem jednu stranku drugačije, moderne prirode?

Da vidimo, najpre, kakve su stranke koje trenutno imamo. Njihove prakse, naime, na mnogo načine negativno deluju na društvo. Evo tih načina:

1) Arogancija

Stranke (njihovi članovi, rukovodstva, simpatizeri) ponašaju se kao da je rukovodstvo stranke ili sam vođa stranke najstručniji i najpametniji deo društva. Kada stranka zastupa neki stav, onda se svi čalnovi stranke postrojavaju u odbranu tog stava diskvalifikujući sve ostale na osnovi tvrdnje da njihov stav potiče od najviše-znajućeg, nepogrešivog vođe ili rukovodstva. Ovo je, inače, veoma neobično. To što ste osnovali političku stranku ni na koji način ne govori o vašoj stručnosti, govori jedino o vašoj sklonosti prema praktičnoj politici i eventualno o vašoj sklonosti prema moći. Van stranaka sigurno ima stručnjaka ili znalaca jednako kao i u njima, a osim toga ti ljudi van stranaka su zapravo glasači koje treba pridobiti, a ne diskvalifikovati kao neuke ili nevažne.

2) Navodni superiorni moral

Možda će vam to izgledati čudno, ali, iako su van sfere politike političari na dosta lošem glasu, u okviru stranaka oni imaju sasvim drugačji status. Po njima, vodeći političari i vođe stranaka su zapravo najmoralniji deo društva. To se lako vidi u moućem osporavanju moralnog lika nekog vođe. Brzo se ispostavlja da, za članove stranaka, onaj koji kritikuje ima sve osobine nemoralnog, potkupljenog i korumpiranog čoveka. To je dosta lako ilustrovati tvrdnjom iz SNS da svi kritičari Vučića ovoga „mrze“ ili da su neobjektivni strani plaćenici – „američka televizija“.

3) Ponavljanje iste poruke

Dok je van stranaka normalno da svaki čovek ima svoje mišljenje i da ga slobodno govori, u strankama se smatra da je to neefikasno i štetno za interese stranke. Oni preferiraju govor u kome svi članovi stranke ponavljaju iste pojednostavljene stavove stranke, jer to ponavljanje navodno pojačava poruku stranke. Tako se govor pretvara u okamenjenu, dosadnu tiradu – svako sa većim očekivanjima od toga može slobodno da se isključi i ne sluša poruke koje se ponavljaju. Ovo je povezano sa principom „demokratskog centralizma“ koji javno zastupaju sve stranke. I nekadašnji preedsednik DS Bojan Pajtić zastupao je isti princip kao predsednik, dok danas kao član smatra da može glasno na twitteru da iznosi svoje mišljenje. I može, ali još uvek ni u jednoj stranci ta sloboda nije uzeta za princip.

4) Obraćanje prosečnom, većinskom biraču

Sve naše stranke, kada počne kampanja, misle da treba da se obraćaju većinskom biraču u Srbiji koji je otprilike patrijarhalan, nezadovoljan i lakoveran. Propagandne poruke se oblikuju na tim linijama – vlast je barem malo „izdajnička“, mnogo korumpirana, a „zlatno doba“ samo što nije. Trenutna vlast u Srbiji do perfekcije je usavršila komunikaciju sa ovim biračem: „Aco, Srbine“, „Heterlend“ i „Zlatno doba dolazi“/“imamo najveći rast u Evropi“ su poruke koje praktično svakodnevno ciljaju na glavne žice u prosečnom biračkom telu. Problem je što opozicija preuzima ovu strategiju, tako da obaveštena i samostalna javnost ne dobija ništa za sebe. Nema produbljivanja poruka i znanja o društvu, detaljnijih programa, slobodne rasprave, sve pod izgovorom da su to stvari koje ne interesuju „prosečnog, većinskog birača“. Član stranke ili funkcioner tako preskače kvalitetniju javnost kao nebitnu i obraća se onom prosečnom biraču, koga najčešće ni ne poznaje. Pri tom se lišava simpatija i podrške koja bi mogla doći od obaveštene javnosti.

5) Zatvoreni krugovi

Pošto na ovaj način stranke pokazuju da ih javnost ne interesuje, vremenom se ustaljuje odnos u kome biti u stranci faktički predstavlja sasvim drugačiju poziciju nego biti van nje. Onaj ko je u stranci operiše drugim podacima, interesima, doživljajima od onoga ko je van nje. Rukovodstva se u tom pogledu još više razlikuju i od članova i od građana. Na kraju, oni zaključuju da je jedini odnos koji mogu imati prema građanima manipulativan jer građani ne žive u istom svetu sa njima, niti barataju istim podacima. Stranke uzimaju zdravo za gotovo da njihov svet nikad neće biti transparentan za društvo i da su njihovi interesi i interesi (ostatka) društva radikalno drugačiji.

***

Sve ove osobine kulminiraju u realnom stanju u kome su stranke praktično potpuno odvojeni sistemi od društva. Njih interesuje moć, žele da šalju poruke bez šumova iz javnosti, nemaju unutrašnju demokratiju, o sebi misle kao o najpametnijima i najmoralnijima. Jedino što se od ovakvih stranaka može očekivati u budućnosti je da ove unutrašnje osobine, po dolasku na vlast, prenesu na celo društvo. Stranka koja se arogantno ponašala u opoziciji biće još arogantnija na vlasti, stranka koja je danas smatrala da je ponavljanje poruke ključ uspeha sutra će imati svoje medije da tu poruku ponavljaju na široj skali itd.

I pored svega ovoga, ne nazire se sistem u kome možemo da idemo na izbore bez stranaka. Sve je češći slučaj da u uređenijim društvima u kojima nema medijskih monopola, novi pokreti, lideri i stranke mogu da se razviju brzo – nedavni primeri su Makron u Francuskoj, Cerar u Sloveniji ili sadašnji kandidat za predsednika Slovenije Marjan Šarec koji je bez stranke dobio 27% u prvom krugu. Ono što zabrinjava je da su to mahom, sa izuzecima Podemosa u Španiji i Džeremi Korbina u UK, pokreti koji guraju društvo dalje po neoliberalnoj agendi ili imaju neodređenu ideologiju „sve može“, „malo ovo, malo ono“ (mislim da je primer za ovo drugo, naša nova Narodna stranka).

Ja još uvek verujem da bi stranka koja bi eksplicitno i dosledno negirala gornjih 5 pravila naišla na nepodeljene simpatije birača.

Idu izbori, pa…