Zoran Đinđić

Najavljujući 29. oktobra da „očekuje još žešću kampanju protiv Vlade i predsednika“ jer je to ono „u šta se do sada ulagao veliki novac“, istakao je da neki mediji vole da „obmanjuju javnost“ i da tu nema objektivnosti: „Radite za nečiji novac, po nečijem projektnom zadatku i ne radite to objektivno, već radite sa određenim političkim ciljem. I to je sve u redu, to je sve zakonito u našoj zemlji. To je dobro došlo našoj zemlji da nam suficit bude veći i da se više potroši u Rajićevoj, u Ušću i u Delta sitiju. Samo nemojte da obmanjujete javnost da to radite zato što ste skloni objektivnom informisanju za razliku od onog neobjektivnog.“

Gornji citat sa sajta nedeljnika Vreme ima 113 reči, 5 rečenica. Hajde da vidimo koliko logičkih grešaka ima u tih pet rečenica. Taj posao mi se čini vredan truda pošto, ako neko želi da smeni Vučića, a da sve i dalje ne bude isto, mora da zna koje su to greške i da ih ne ponavlja. A greške u gornjem citatu, sigurno su, verovali ili ne, raširene u širem obimu od obima članova SNS, recimo, ili drugih stranaka koje danas čine vlast.

1.

Vučić najpre tvrdi da su oni koji govore nešto protiv njega – na primer, da nije održao neko obećanje, da vrši cenzuru medija i slično – da su 1) u kampanji 2) da je u njihovo delovanje uložen veliki novac, da su plaćeni da kritikuju i 3) da obmanjuju javnost.

Na ovaj način, on gradi ad hominem argument protiv svojih kritičara. Sugeriše da iza njihovih kritika stoji neizrečen plan i program (kampanja, cilj), da ga kritikuju samo zbog novca i da u nečemu ne govore istinu (obmanjuju). Sva tri aspekta prve rečenice rade ono što ova vlast praktično stalno radi – oduzima svojim suparnicima i kritičarima nešto što bismo mogli nazvati „moralna prava“ ili „moralni status“. Ta moralna prava su im oduzeta preko interpretacije njihovih neizrečenih motiva. Vučić zna da oni ne kritikuju vladu jer misle da ona radi nešto loše, već zato što su plaćeni, što su „plaćenici“. Ovo je vrsta argumenta ad hominem koji se poziva na nešto što je potpuno izmišljeno: iako može biti činjenica da ste novac dobili na međunarodnom konkursu (od stranaca), nije činjenica kako trošite taj novac – da li kao „plaćenik“ ili kao istraživački novinar radeći u javnom interesu. Vučić će uvek izabrati prvu opciju iako zna da je to nešto moralno neispravno i nepoželjno u političkom životu. Zato u intervjuu kod Brankice Stanković kaže: „Ne optužujem nikoga. Nikada nisam izgovorio da je neko strani plaćenik, niti da je izdajnik, niti bilo šta. Pokušajte da pronađete to i nigde nećete naći.“  Ovde bi dobro došlo pitanje:

– Ali, čekajte, vi ste oko 20 godina bili u radikalima, gde je osnovni program bio „srpski nacionalizam“, a praktično svi koji nisu radikali su bili za vas izdajnici i to vam nije smetalo“

a onda, ma šta da je odgovor na gornju primedbu:

– A danas, govorite da novinari govore protiv vlade i predsednika zato što se u to ulaže veliki novac, da su „dobijene pare spolja da bi se loše govorilo o vladi“ što je logički isto što i etiketa „strani plaćenik“. Niste ništa promenili u politici, osim što pazite da ne izgovarate etikete, nego samo logički sadržaj etiketa.

Kada bi počela da se ponaša pristojno i ljudima koji su joj politički oponenti ili kritičari ne bi uskraćivala moralni status – ne bi stalno koristila ad hominem argumente protiv njih – ova vlast bukvalno ne bi imala o čemu da priča. Vučić izgleda smatra da se etikete i dalje mogu koristiti kada se radi o opoziciji, pa su oni i dalje „lopovi“, „secikese“, „prevaranti“. Ad hominem argumenti idu toliko daleko da se ad hominem reportoar dopunjuje tvrdnjom sa kojom su dobijeni parlamentarni izbori 2016. da je „jedini program opozicije mržnja“, što je, u ad hominem diskvalifikujuću tvrdnju o unutrašnjem životu oponenata koja se jednostavno može izmisliti, uvijena tvrdnja da „ništa od kritika nije tačno, pa se kritike mogu objasniti jedino mržnjom“. Problem je u tome što se neizrečena tvrdnja „ništa od kritika nije tačno“ može proveriti samo nezavisno od svih ad hominem argumenata. A do te provere nikad ne dolazi pošto se ona mora odvijati u atmosferi slobodnog govora bez diskavlifikacija, a te atmosfere nema jer vlast sve druge diskvalifikuje. U provladinim medijima nema opozicije, a nema ni, po rečima premijerke, ni objektivnosti – tako da se praktično nikad ne može utvrditi da li su kritike opravdane ili ne. Opozicije nema jer, naravno, nećemo valjda pustiti „lopove“ i „prevarante“ da govore ravnopravno sa nama.

Pravo objašnjenje Vučićeve retorike je potpuno odvajanje o stvarnosti. Kada nedavno na gradilištu Beograda na vodi kaže „ne kasnimo ni jedan dan“, jasno je da se on kreće u prostoru u kome nema nikoga ko bi osporio bilo šta što kaže.

Sada je pitanje: nije li to san, a u velikoj meri i zbilja, svakog političara? ili, većine političara. Šta nas tačno uverava da će jednom kad neko drugi bude na vlasti biti drugačije? Da li će taj neko praktično opet moći da govori bilo šta, a da za njim ide dovoljno mnogo medija koji mu neće postaviti nijedno kontra-pitanje? Vučić je u takvoj poziciji da mu trebaju praktično svi mediji da bi kontrolisao javnost, ali slično je bilo i pre Vučića, ako se neko toga još seća. Tada nije bilo ovako snažnih etiketa prilepljenih opoziciji, nije bilo sprečavanja Vučića i Nikolića da se pojavljuju u medijima, međutim, kontra-pitanja u glavnim medijima na neku tvrdnju vlasti bilo je JEDNAKO malo kao i sada. Sva kontra-pitanja bila su na jednakoj margini kao i sada.

2.

Sledeća rečenica: Radite za nečiji novac, po nečijem projektnom zadatku i ne radite to objektivno, već radite sa određenim političkim ciljem – opet je puna neistina i logičkih grešaka.

„Radite za nečiji novac“ je ista vrsta diskvalifikacije kao „N1 je američka relevizija“. Svako ko radi – radi za nečiji novac. Pekar radi za platu koju mu daje vlasnik pekare, vlasniku novac daju kupci peciva. Novac uopšte služi da se dobije za rad. „Radite za nečiji novac“ ima smisla reći samo ako je to skraćenica od „Radite nečasno samo zbog novca“, a to je mnogo manje „istina“ ili „činjenica“ iza koje se Vučić obično skriva kada govori ovakve rečenice, što je postupak koji je ponovio kod Brankice u nedavnom intervjuu. Tamo je tvrdio da je njegova izjava „N1 je američka televizija“ samo „istina“ i da on samo hoće da narodu kaže tu istinu i ništa više. Negira da takvim izjavama poručuje da je N1 neprofesionalna, neobjektivna televizija. Ali, pošto se ipak poruka mora saopštiti jasno, za svaki slučaj, već sledeća rečenica daje konotaciju koja je postojala i kod prve „istine“ da je N1 američka televizija: „ne radite to objektivno“.

Rečenice „N1 je američka televizija“ i „N1 nije objektivna“ su rečenice koje se odnose na dve različite logičke stvarnosti. Čak bi i Vučić na pitanje da li je moguće da televizija u američkom vlasništvu bude objektivna odgovorio da može. Ali, to je samo privid. U stvari, ove dve rečenice, izrečene blisko, zapravo žele da se izjednače po smislu. Vučić želi da postigne da nešto što je logički odvojeno bude izjednačeno, odnosno da se sa jednakom sigurnošću i jednako nesporno može tvrditi da je N1 američka (to se trudi da prikaže kao samo činjenicu koju on saopštava narodu) i da je N1 neobjektivna. Obrt je u sledećem: Vučić računa da će dovoljan broj slušalaca ipak to dvoje povezati onako kako on želi: N1 je neobjektivna, zato što je američka. Dovoljno je reći da je američka kao dokaz da je neobjektivna. Zato stalno ponavlja da je američka.

Ali je uveren da niko ne može ni da vidi ni da pokaže zašto stalno ponavlja da je američka. Spor o toj izjavi sa Brankicom Stanković on misli da je dobio, iako transkript tog dela razgovora ima komične elemente:
B. Stanković:. I govorite: „Oni su strani plaćenici“

A. Vučić:. Ne optužujem nikoga. Nikada nisam izgovorio da je neko strani plaćenik, niti da je izdajnik, niti bilo šta. Pokušajte da pronađete to i nigde nećete naći.

B. Stanković:. Rekli ste: „Ne postoji istraživačko novinarstvo“. Postoji istraživačko novinarstvo

A. Vučić:.. To šta sam ja govorio o drugim stvarima nemojte da premećete. Prvo ste rekli da sam rekao da je neko strani plaćenik, izmislili ste, to nisam nikada rekao.

B. Stanković:. Ne, nisam izmislila

A. Vučić:.. Izmislili ste.

B. Stanković:. Pa možda niste rekli „strani plaćenik“, ali to je značilo

A. Vučić:. Izmislili ste.

B. Stanković:…. – „dobijaju pare sa strane“

A. Vučić:.. Ja nisam rekao da je neko strani plaćenik, izmislili ste.

B. Stanković:. A koja je razlIka?

A. Vučić:. Ja sam rekao da je neko dotiran, doniran spolja, u skladu sa zakonom. Moja je želja samo da ljudi u Srbiji to znaju. A što Vama smeta da je neko američka televizija?

B. Stanković:. Ma meni ne smeta uopšte.

A. Vučić:. Je l’ Vi imate nešto protiv Amerikanaca pa Vam to smeta?

B. Stanković:. Pa dobro, sad ne razumem baš to pitanje, ali dobro.

A. Vučić:. Pa ni ja nisam razumeo Vaše pitanje što Vam smeta da kažem istinu.

B. Stanković:. Pa da, ali ja ne govorim „američka televizija“ ili ne znam šta.

A. Vučić:. Ja kažem američka televizija. Što Vama smeta da je američka televizija?

B. Stanković:.. Samo me je zanimalo evo, zašto to kažete?

A. Vučić:. Zato što mi se tako sviđa.

B. Stanković:. Zašto Vam je to toliko, mislim to je na neki način..

A. Vučić:. Veoma mi se sviđa da kažem istinu narodu. Kažem narodu američka televizija N1 da ljudi nešto drugo ne pomisle, nego da znaju istinu.

B. Stanković:..Dobro, ‘ajde imamo još nekoliko stvari da …

A. Vučić:. Odustali ste?

B. Stanković:. Ne, nisam odustala. Pa kako, ograničili ste mi vreme – rekli ste prvo sat vremena, sad ste rekli 40. Evo prekidaju nas.

A. Vučić:. Samo napred.

B. Stanković:. Jel imate još malo vremena?

A. Vučić:. Dogovorili smo se još 5 minuta.

B. Stanković:. Pa ne možemo još 5, evo još 7.

A. Vučić:. ‘Ajde.

B. Stanković:.. Moram da Vas pitam koju funkciju ima Vaš brat u Srpskoj naprednoj stranci?

A. Vučić:. Pa on je od osnivanja. Kad izgubite u svojoj argumentaciji i kad se pokaže da sam govorio istinu. Onda ćete da pređete…

Dakle, zaključak da je N1 neobjektivna televizija zato što je američka, bio bi logički pogrešan, predstavljao bi logičku grešku. A Vučić se izjavama o američkoj televiziji trudi da svoje slušaoce navede na tu grešku. U stvari, objektivnost i vlasništvo su logički potpuno razdvojene stvari. Kada Vučićeva namera ne bi bila da to dvoje poveže, on bi o objektivnosti morao da govori sasvim nezavisno od pominjanja da je N1 američka televizija.

Evo šta u tom kontekstu kaže:

„Kriv sam što govorim istinu, što se ne plašim njihove kampanje 24 sata, sedam dana u nedelji. Kriv sam što imam petlju da im se suprotstavim argumentima i pristojnošću. Kriv sam što smatram da to nije baš tako objektivna televizija. Hoćete li da mi izvršite lobotomiju da bih počeo da govorim da je N1 divna televizija. Ne pristajem na to. Imam ne samo svoje srce već i glavu, oči i uši i nisam toliko glup da verujem u darove Danajaca“, izjavio je Vučić.

Dakle, „američka“ televizija koju su nam „darovali Danajci“ (stranci) nije baš tako objektivna. Jedini argument koji se pominje u gornjoj izjavi je da su oni Danajski dar, odnosno, američka televizija. I to je ono što sam Vučić misli i što želi da njegovi slučaoci misle: N1 je neobjektivna jer je američka. Dovoljno je da vam kažem da je američka pa da znate da „nije objektivna“. To je ona veza koja se ne vidi kada Vučić smatra da je pobedio Brankicu Stanković kada brani svoje pravo da kaže „istinu“ da je N1 američka televizija, a zapravo brani svoje pravo da kod svojih birača podržava pogrešno logičko verovanje da američka televizija mora biti „apriori protiv Srbije“, kako se u drugoj prilici izrazio.

Opet se radi o istrazi izdajnika, kao kada je Vučić bio u radikalima. Jedino što je sada ostao samo logički sadržaj – bez etikete.

3.

U rečenici Radite za nečiji novac, po nečijem projektnom zadatku i ne radite to objektivno, već radite sa određenim političkim ciljem ima još logičkih grešaka i neistina. Da novinari rade „po nečijem projektnom zadatku“ je manipulacija. Novinari sami pišu projekte koji sadrže zadatke, a ne dobijaju zadatke spolja, kako Vučić insinuira. Neka komisija odobrava projekat i dodeljuje mu sredstva (ovo važi samo za istraživačke timove koji se finansiraju i preko projekata, a ne, recimo, za N1), ali ne zadaje zadatke.

Kraj, pak, gornje rečenice je logička greška: ne radite to objektivno, već radite sa određenim političkim ciljem je rečeno kao logička opozicija ili kao argument: Niste objektivni, jer da jeste, ne biste imali politički cilj sa kojim izveštavate.

Radi se o dvostrukoj logičkoj greški. Najpre se ponovo proizvoljno ili izmišljeno pripisuje politički cilj nečijem izveštavanju. A onda se prisustvo političkog cilja navodi kao dokaz za neobjektivnost. U stvari, imati politički cilj i biti objektivan opet su dve potpuno logički nezavisne stvari.

Možete imati politički cilj da poboljšate svoju zajednicu ili da je poboljšate preko podrške jednom određenom političaru ili stranci (takva je recimo bila podrška Zoranu Đinđiću). Taj politički cilj ništa ne govori o tome da li ste objektivni ili ne. Naravno, neumerena ili nekritička podrška nekoj stranci može biti uzrok neobjektivnosti, ali odatle se ne može zaključiti da ako imate neki politički cilj to znači da ste neobjektivni.

Osim ove greške, Vučić pravi još jednu. Činjenica da političke ciljeve želi da poveže sa neobjektivnošću može da upućuje da on želi da tvrdi i više: da je svaki medij neobjektivan samom činjenicom da ima vlasnika i da njegovi urednici i novinari imaju političke stavove i ciljeve. Ovo bi mu moglo odgovarati jer bi u tom slučaju njegovo ukazivanje na neobjektivnost N1 bilo ukazivanje da su I ONI neobjektivni, odnosno, da nisu samo mediji koji njega podržavaju neobjektivni. U moralnom pogledu ovo bi trebalo da otupi oštricu optužbi da Vučić kontroliše medije ili ih podstiče da budu neobjektivni, odnosno, dopušta da ga podžavaju udvorički, neobjektivni mediji. Ovo je stara greška u moralnom rasuđivanju, posebno karakteristična za radikale: na primedbu o prekršaju, oni najčešće uzvraćaju A ONI, šta su oni radili ili rade? Prekršaj je manji ako „svi to rade“, pa čak i ako je pogrešno, nek se kazne ili kritikuju onda svi a ne samo mediji koji mene podržavaju itd. Gore kaže: „Samo nemojte da obmanjujete javnost da to radite zato što ste skloni objektivnom informisanju za razliku od onog neobjektivnog.“ Drugim rečima, neka su moji mediji neobjektivni, samo nemojte da tvrdite da vi niste.

A da ste I VI neobjektivni dokazuje se time što ste „američki“. Međutim, može se reći da bi u cilju pokazivanja da su SVI mediji neobjektivni Vučić pristao i na to da mediji ni ne mogu da budu objektivni. Premijerka Ana Brnabić nedavno je o toj temi govorila u istom tonu:

„sada ima nedostatka istraživačkog novinarstva, ali ne zato što to guši vlada, već ga nema, jer nema objektivnog novinarstva u Srbiji, odnosno jako je malo objektivnih novinara“.

Kad kažete da nema objektivnog novinarstva to je vrlo blizu rezonu da i ne može da ga ima. Premijerka je u svakom slučaju mišljenja da tu ne može mnogo da se učini. Kada kaže:

Ona je ponovila svoju raniju ocenu da postoje mediji koji „puno podržavaju“ vladu i mediji koji su „jako i neobjektivno kritični“ prema vladi, a da je malo onih koji su izbalansirani. „To je moj lični utisak. Ne bih se mešala u rad medija. Meni je ok i ovako i onako, ne bih rekla da je neko kriv i odgovoran, potpuno mi je ok da svako u Srbiji misli kako god hoće i izveštava kako god hoće…

premijerka zapravo želi da kaže da je to odsustvo objektivnosti „potpuno ok“ jer je to stanje „slobode medija“, svi izveštavaju kako god hoće, neki za a neki protiv vlade. Problem objektivnosti se uopšte ne pojavljuje, ok je da su svi mediji neobjektivni.

Ali, u jednom obrtu koji je karakterističan za sav ideološki govor, govornik sam, iako kaže da je potpuno ok da su svi mediji neobjektivni, jer su svi nečiji itd, za sebe samog to ne kaže. Kada opisuje sebe, Vučić govori samo u superlativima objektivnosti: On samo „želi da kaže istinu“ ima petlju da im se „suprotstavi argumentima i pristojnošću“. Svi su bez moralnog statusa, zato što navodno niko ne može da ga ima, ali – nekim čudom – ja ga imam, ne pitajte me kako, pošto u sam u ovom svetu ja gospodar. U svetu jezika.

Kada tvrde da u Srbiji „nema objektivnog novinarstva“ ovi političari najpre ponavljaju šemu svih ideologija, a onda i osnovnu tvrdnju jedne posebne ideologije – neoliberalizma. Neoliberalizam je, između ostalog, i negacija postojanja univerzalnih vrednosti, pa i objektivnosti ili istine. Ova poslednja faza neoliberalizma u kojoj svi govore o post-truth stanju to jasno pokazuje. Premijerki je normalno da postoje samo neobjektivni, navijački mediji i kako kaže „niko tu nije kriv“ jer je normalno da ništa univerzalno ne postoji i da ne postoji bilo kakvo razdvajanje objektivnog i neobjektivnog, nikakav kodeks, nikakva pravila. Samo bezobalna, homogena sloboda da se „misli kako ko hoće“ i „izveštava kako ko hoće“.

A to je takođe logička greška. Praktično sve ljudske delatnosti se u civilizaciji zasnivaju na pravilima i zakonitostima, takođe i na univerzalnim vrednostima. Na primer, sudstvo je nezamislivo bez pojmova istine i pravde.

Sve u svemu, otprilike, koliko su rečenica ovde izrekli Vučić i Brnabić toliko u njima krupnih logičkih grešaka i/ili neistina. Oni jezik koristeslično šibicarima – njihove izjave služe tome da se na maksimalnom broju nivoa sve postavi na lažan i manipulativan način. Za ovoliki broj manipulacija i pogrešnih zaključaka zaista treba biti talentovan ili izvеžban dugogodišnjom praksom.

4.

No, pustimo Vučića i njegovo „pravo da misli“, kako voli da odgovara na kritike praveći još jednu logičku grešku zamene teza. Pošto osporavanje nečijih tvrdnji nije osporavanje nečijeg prava da misli.

Prave li se ove greške u javnosti ili u opoziciji? Fokusiranost na toliku manipulaciju, spinovanja i cenzuru koji se sprovode pod ovom vlašću čini da se praktično zaboravi sve što je bilo ranije.

A stanje je bilo daleko od dobrog. I ranije, pre 2012. je postojalo netransparentno vlaništvo i tokovi novca u medijima, kao i sada. Tabloidi su postojali i svi su i tada radili za vlast. Naprednjačka vlast je tabloide samo preuzela i reorganizovala (odvajanje ST od Kurira i novi Alo, gašenje Pressa). Medijsku strategiju koja je predviđala privatizaciju lokalnih medija donela je prethodna vlast. Čak i personalno, mnogi medijski stručnjaci, politički analitičari novih vlasti ranije su navijali za DS. Nova vlast unela je u sve to drastičnu difamaciju i vređanje u tabloidima koje ranije nije postojalo i usavršila zaluđivanje prizemnim sadržajima.

Oni nisu izmislili ni tvrdnju da je svaki medij neobjektivan, kao ni sam neoliberalizam. I to su nasledili od svojih prethodnika. Da danas Verica Barać napiše izveštaj o medijima naišla bi na isti odijum u glavnim medijima na koji je naišla i onda. U udžbeniku za građansko vaspitanje, koji nisu pisali naprednjaci, pojam objektivnosti u medijima se odbacuje i shvata samo kao mogućnost da se piše bez subjektivnog uticaja, što je pojam kojim barata i Vučić. Ovaj pojam ima tu prednost da je jednostavniji. Lakše je nečiju neobjektivnost procenjivati prema stranom ili državnom vlasniku nego ulaženjem u samu stvar i sam program nekog medija. Ali, jedino ovo drugo vodi normalnom razmatranju medija.

Naš problem, dakle, nije samo Vučić. Skoro da se može reći da je on rebrendirani maneken jednog sistema, maneken kome je dopušteno svašta, ali koji nije izmislio nijedan deo tog sistema, samo ga je prilagodio sebi i kultu svoje ličnosti.

Da zaista popravimo onaj Đinđićev sat iz naslova ovog teksta trebaće više od toga da se Vučić skine sa vlasti. Ako za ovu priliku uzmemo za predmet popravke medije moraćemo da shvatimo zašto medijska strategija ne valja, šta omogućava tabloide, koji pojam objektivnosti se pojavljuje u novinarskom kodeksu, koji je odnos te objektivnosti i drugih faktora u medijima, šta je neoliberalna politika i kako se ona održava na medije.

A ako to sve ne uradimo, vreme će stajati, kao i do sad.

ps.

Vladimir Milutinović: 33 definicije neoliberalizma