Mi nismo izgubili oslonac u univerzalnim vrednostima samo zbog toga što je istina prestala da postoji kao vrednost, nego su i sve druge vrednosti praktično poništene.
Mediji
Da počnemo od medija. Medijska sloboda je koncept koji uključuje ograničenja slobode. Postoji složen sistem normi i kodeksa koji sprečava da se u medijima pojavljuju klevete i uvrede, da istina kakva takva postoji, koji, takođe, omogućava da se odvija debata u atmosferi tolerancije. Kod nas je medijska sloboda shvaćena kao suprotnost ovoj slobodi, prakitčno kao njena negacija.
To se vidi iz svakog iskaza vlasti o medijima. U vestima posle nedavnog sastanka sa predsednikom Evropske federacije novinara Mogensom Bliherom Bjeregardom, nalazi se i ova izjava:
„Nikome, pa ni sebi, neću oduzeti pravo na odgovor“, istakao je predsjednik Srbije.
Ovde predsednik SNS iskazuje svoje shvatanje slobode medija, nasleđeno još iz vremena radikala. Ukratko, ono se svodi na potpunu slobodu govora: svako ima pravo da govori šta hoće. Ovo je, naravno samo naizgled dobro postavljena norma slobode govora. Ako se setimo radikalskih talasa ili novina Velika Srbija, njihov koncept je, ukratko, bio ovaj: na prvih 95% strana novina ili u prvih 95% vremena emisije, radikali imaju pravo da govore bilo šta, da kleveću, vređaju, izmišljaju itd. Ali, to pravo imaju i drugi.
Ovo je praktično objava da medijski zakoni, pravila profesije, novinarski kodeks ne postoje. Staro radikalsko razmišljanje samo je primenjeno na današnju situaciju. Privatne televizije i privatni tabloidi zauzdani su na razne načine i govore ono što hoće vlast. To znači da govore bilo šta što hoće vlast pa i da vređaju, izmišljaju, difamiraju itd. Državni mediji zauzdani su kontrolom upravnih odbora, programskih saveta itd.
Oni misle da je dovoljna kompenzacija i „pravda“ što to pravo imaju i drugi. Pa recimo N1 ili Danas mogu objaviti i nešto što oni hoće. Vlast ima pravo da „odgovori“, pa će ove medije nazivati „stranim agenturama“, „američkim“ medijima itd.
To je medijska situacija koja je direktna posledica loših normi, odnosno, odsustva svakog pravila i norme.
„Dodaje se da je predsednik Vučić naglasio da u Srbiji svako ima pravo da piše i govori ono što hoće, ali da isto tako svi imaju pravo da na to odgovore.“
Opozicija
Tretman drugih ljudi je, takođe, obrnut naglavačke u odnosu na poželjne i ispravne norme. Evo kako izgledaju uobičajene izjave vlasti o opoziciji u kampanji.
To su ljudi koji nikakve planove nemaju, a ako ih i imaju svode se na „gradićemo škole tamo gde je potrebno“ – rekao je Vučić na predizbornoj konvenciji na Voždovcu i primetio da ti ljudi „ne znaju ni gde su nam te škole potrebne„.
Vučić kaže da se već može čuti da će da protestuju posle izbora za Beograd i poručio im da protestuju koliko god hoće…“biće bar nekakve koristi od toga, kupiće neku vodu, koka kolu, da zarade grad i ugostitelji, da plate PDV“.
– Nikakve druge koristi od njihovog poltičkog delovanja nema – podvukao je Vučić.
Treba pustiti, rekao je, i njih i „tajkuna broj jedan„, koji im pomaže da sanjaju i maštaju, a građani će pokazati gde im je mesto i koga žele da upravlja gradom.
– Mi ćemo ih pobeđivati i ovde i na svim drugim nivoima – poručio je.
A to što politički protivnici koji su drugačije gledali na ljude poput direktora Tiršove Zorana Radojičića, Aje Jung, Vesne Stanojević, ali su ih, čim su postali kandidati liste „Zato što volimo Beograd“ odmah proglasili neznalicama, to samo govori o njima kao ljudima kojima je mesto u mulju prošlosti, rekao je Vučić.
Upozorio je, međutim, da ne potcenjuju protivnike, jer su, kako je rekao, mnogo moćni, mnogo jaki i mnogo novca imaju.
– Sve što su opljačkali, a jedino što žele su beogradski placevi i beogradska kasa, Njih drugi gradovi ne interesuju, za njih neka se, poručuju, muče Vučić i njegovi… – rekao je lider SNS i poručio:
– E ne damo im naše pare, njima želimo da uradimo nešto za našu decu.
Verujem da su retke države u kojima postoji pandan ovakvom načinu govora. Neki drugi ljudi, ovde politički protivnici, su sa mesta predsednika države opisani kao ljudi od čijeg političkog delovanja „nema nikakve koristi“, koji imaju mnogo novca „koji su opljačkali“, koji „nemaju nikakve planove, „ništa ne znaju“, koji jedino žele „beogradske placeve i beogradsku kasu“, kojima je mesto u „mulju prošlosti“.
Svi koji nisu vlast, nemaju nijedan pozitivan kvalitet. Ta slika može da bude samo jedno od dvoje: da u nekoj državi stvarno postoji takva podela da je na vlasti sve dobro, a u trenutnoj opoziciji sve loše, a takva država ne postoji nigde u Evropi, a verovatno ni u svetu – ili je neko odlučio da prikaže da je ovakvo stanje, samo zato što je to u njegovom interesu usput gazeći baš sve političke norme pristojnosti i demokratije koje postoje.
Razmislite da li biste u običnom životu ovako opisali sve ljude koji nisu vi? To ne samo da nije istina, nego bi na taj način pokazali da ste u stanju da pogazite sve vrednosti samo da biste postigli neki korist za sebe, ovde korist od apsolutne vlasti.
Norme demokratije i političke pristojnosti nisu izmišljene zato što se, eto, dogodilo da neko društvo nije podeljeno na dobre i loše, pa eto njihov predsednik mora da bude demokrata jer bi bilo nefer deliti društvo koje nije tako podeljeno. Ne, norme demokratije su izmišljene da budu onakve kakve jesu jer se shvatilo da nijedno društvo nije podeljeno na dobre (vlast) i loše (opoziciju). Onda su izmišljena pravila jednakog tretmana vlasti i opozicije, pravila fer borbe na izborima, pravila o nezavisnim telima i nezavsinom sudstvu koje rešava sporove, pravila o nepristrasnosti medija, pravila o zabrani (osudi) onoga što je stvarno loše, o društvenom konsenzusu šta je loše itd.
Mi taj preobražaj praktično nikad nismo doživeli. Nikad nismo ustalili te norme, tu filozofiju.
nastaviće se…
