S obzirom na generacijske stvari, nije čudo da sam tek nedavno stavio na glavu VR kacigu (headset, naočare) kako bi gađao Orke koji me (nas) napadaju u buljucima. Međutim, o nekoj vrsti VR-a pričam već dugo. Kao što je već odavno primećeno, ideologija je svojevrsni VR za koji nikad nije bila potrebna tehnologija. Taj VR nam je na glavi sam po sebi, kao oni Idoli o kojima je govorio još Frensis Bekon ili Platon u svojoj Alegoriji o pećini.

Neoliberalizam je poujedinačne Idole ili VR-ove doveo da punog izraza kad je proglašeno da zajedničke vrednosti i univerzalne istine ne postoje. Ono što sada imamo u domaćoj politici samo je primena ovog opšteg principa. Kada konstatujemo kako nema dijaloga na televizijama ili u društvu, kada vlast kaže kako „nema šta da priča sa opozicijom“ ili da „ne razume demonstrante“ mi samo podvlačimo da su se VR-ovi udaljili i više ne vide mogućnost, a ni potrebu da komuniciraju.

U tom virtuelnom prostoru dominira, naravno, Vučić Reality, specifičan pogled na stvarnost koji se projektuje uživo oko 180 sati godišnje, najčešće u televizijskom prime time-u. Ovaj VR naizgled ima odgovor na sva pitanja, ali samo zbog toga što se kreće u svom svetu i odgovara iz njega.

Kao što znamo, tu već živimo u „zlatnom dobu“, postižemo uspehe koji se ne mogu meriti ni sa Titovim, prvi put u istoriji imamo suficit, a za 2-3 godine sve će biti još mnogo kompletnije i bolje. Ovaj Vučić VR nikada se ne suočava sa podatkom da upravo u vreme ove vlasti imamo ubedljivo najmanji privredni rast u širem regionu.

Ovakvi podaci i bilo koja kritika u Vučić VR tumače se kao onaj gore pomenuti „napad Orka“. Zla opozicija i plaćenici pokušavaju da na vlast vrate „one koji bi samo da pljačkaju“ i da „vrše nasilje“. S druge strane, u našem vladajućem VR-u Srbija je poštovana u svetu kao nikada ranije – dolaze nam razni predsednici koji pohvaljuju reforme ili donose ordenje.

VR headset u kome se projektuje ova realnost sastoji se praktično od svih medija (svi tabloidi, sve nacionalne TV). Oni jednostavno rade za vlast i razrađuju poruke koje najpre javno dobiju od Vučića, a onda razrađeno od vlasnika medija i verovatno od PR savetnika. Nešto smisle i sami pošto u stvari nije ni teško smišljati kako „Zapad hoće haos“ a „Putin daje garancije“, samo ako se uživite u virtuelni svet.

Na ovaj VR, krenula je, pa prilično neorganizovana, grupa nezadovoljnih. Kao u Matrixu ili u najnovijem Spilbergovom Ready Player One. Svi su protiv virtuelne realnosti, upregnute da koristi onima na vlasti, ali se nekako iz perspektive prosečnog demonstranta ne vidi jasna odlučnost „političkog krila“ da se VR VLASTI razbije, odnosno da se ne upregne ponovo kada se vlast promeni.

Tačno je da tu ima specifičnosti. Opozicioni VR, ako jednom SNS bude opozicija (da li vam to zvuči verovatno? – možda ta grupa ne može biti konzistentna u opoziciji) izgleda da ne bi sadržavao naslove „Pakleni plan Aleksandra Vučića/Soroša“, ali bi svejedno bio VR sve dok postoje mediji koji samo čekaju da dobiju mejl sa nalozima.

Ni u Matrixu se ne ulazi u to šta će biti kada pokret Otpora pobedi, pošto je u pitanju bajka. Ni Platon se nije proslavio sa detaljnim projektom Države, koja nigde nije realizovana (baš kako je napisana).

Da li će sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj?

Da li će Fantom slobode dovesti demonstrante ravno do dna?

Šta je na kraju „zečje rupe“?