Vladimir Pavićević: Kriza političkih stranaka

Način na koji su vođeni pregovori o formiranju nove vlade Srbije samo je još jednom potvrdio da u polju delovanja političkih stranaka ne postoji nemoguća kombinacija. Stranački programi, sistemi vrednosti i principa nisu bili argumenti za pregovarače, već su osnov za dijalog činili paketi ponuda o raspodeli plena. Ovakav pristup u formiranju vlade je još jedna dobra ilustracija teze da u Srbiji postoji kriza političkih stranaka i ovde ću pokušati da tu tezu argumentujem.

Cilj političke stranke bi u demokratskim sistemima trebalo da bude osvajanje vlasti radi ostvarivanja stranačkih politika, kojima se uspostavlja ili ojačava odgovarajući vrednosni sistem u zajednici i stvaraju pretpostavke za rešavanje problema s kojima se suočavaju građani. Mehanizmima javnih politika uspostavlja se raznovrsnost ponude, na osnovu čega građani odlučuju koji predlozi su za njih bolji da bi na osnovu toga glasali.

Debata o javnim politikama čini modernu politiku u razvijenim demokratijama. Lideri političkih stranaka u Srbiji, međutim, ne mare za opšte dobro ni za mišljenje građana. Preovlađuje stav da javne politike ne treba da budu deo stranačkog delanja, već da priliku za njihovo kreiranje treba tražiti od momenta kada se sazna da je politička partija u vlasti. Ideja o prethodnom legitimisanju političke stranke kroz pripreme javnih politika u strankama u Srbiji ne postoji.

Umesto javnih politika, građani Srbije nailaze na puke političke parole. Tako smo na majskim izborima sa jedne strane dobili parole o poslu, sigurnosti i investicijama, sa druge o uspehu i poštenju, sa treće o jasnosti i čvrstini, sa četvrte o istini, sa pete o stopiranju stranačkog zapošljavanja i tako redom. Nijedna od ovih parola nije počivala na prethodno definisanom predlogu javne politike. Čak je delovalo kao da se političke stranke nadmeću koja će kao parolu lansirati poruku koja što je moguće više odudara od realnih karakteristika i rezultata njihovog delanja.

Unutarstranački dijalog ne postoji jer su političke stranke umrtvljene iznutra. Po strukturi to nisu moderne organizacije, već srednjovekovni esnafi u kojima nema nikakve dinamike. U našim strankama nema ni važnih političkih ličnosti koje imaju svoje stavove i poznati su javnosti kao autoriteti. Postoje samo nezamenljivi lideri, jedan čovek i svita koja obezbeđuje da se utiša mogući glas protiv ili glas konkurencije i spreči svaki pokušaj unutarstranačke demokratije.

Razumevanje političke partije kao prilike za dobar biznis je, uz instalaciju odgovarajućeg izbornog zakonodavstva, obezbedilo inflaciju parlamentarnih stranaka. U novom sazivu biće ih 45, a skoro polovina od tog broja činiće vladajuću koaliciju. To i ne bi bila toliko neobična situacija kada ne bismo znali da je svaka stranka koja je imala samo jednog poslanika do sada mesečno iz budžeta dobijala po milion dinara, a sada će taj iznos da bude i dupliran. Nastojeći da pokupe svaki glasić, vodeće stranke prave predizborne konglomerate neobičnih kombinacija. Time smanjuju konkurenciju, a praktično nepostojećim strankama, koje „šlepuju” u koalicijama, obezbeđuju kao nagradu poslaničko mesto i neviđene mesečne nadoknade. Ovakav sistem mrvi vlast do besmisla i dezorganizacije, a male stranke pretvara u političke parazite.

Ako tome dodamo i činjenicu da je Zakonom o političkim strankama institucionalizovan sistem sprečavanja alternativa, postaje sasvim vidljivo da u Srbiji zaista imamo krizu političkih stranaka. Ona je nastala transformacijom političkih stranaka kao važnih aktera u demokratskom procesu u preduzeća u okviru kojih se odvija kontinuirana kalkulacija sume novca koju stranka može da obezbedi lideru i sviti.

Cilj političkih stranaka u Srbiji je što veće učešće u raspodeli plena, a do njega se dolazi simuliranim takmičenjem kroz fiktivne razlike čiji je izraz prazna parola. Tezom o krizi političkih stranaka ne evidentira se samo jedan od mnogih problema srpskog višepartizma, već i to da postojeće političke stranke predstavljaju pretnju demokratskim pravilima i principima u političkom sistemu Srbije. Građanske vrline su nemoguće pod teretom ovih autoritarno organizovanih interesnih grupa koje otimaju i ono malo resursa koje ovo društvo još poseduje.

docent na Univerzitetu u Beogradu

Politika, objavljeno: 13.07.2012.

Comments are closed.