Zanemarivanje i omalovažavanje javnosti je u državama konsolidovane demokratije obično neoprostiva greška. U takvim sistemima javnost poseduje potencijal kojim može korektivno da deluje u odnosu na nepravedne ili neodgovorne odluke koje se donose u institucijama ili na bahato ili koruptivno ponašanje nosilaca javnih funkcija. Jedan od pokazatelja deficita srpske demokratije u odnosu na konsolidovanu jeste i nemoć javnosti da ispolji svoju svrhu. Potkrepiću ovu tezu nedavnim reakcijama na opravdani, ali i neuspeo, pritisak javnosti koji je u prvom slučaju bio usmeren ka predsedniku Ustavnog suda Srbije Dragiši Slijepčeviću, a u drugom ka poslaniku Demokratske stranke u Skupštini Srbije Vuku Jeremiću, koji će godinu dana biti na ferijama.
Tokom septembra i oktobra ove godine više puta su se u Blicu, potom i na sajtu B92 i mnogim portalima mogli čitati tekstovi o tome da predsednik Ustavnog suda Srbije Dragiša Slijepčević prima četiri plate, što znači da je, osim u Ustavnom sudu Srbije, angažovan na još tri mesta na kojima ostvaruje zaradu. Kada ga je novinar upitao da li se posao predsednika Ustavnog suda može raditi kvalitetno ako se radi na još tri mesta, sudija Slijepčević se uvredio zbog „drskosti“ novinara koji se osmelio da ga upita tako nešto i odgovorio da je problem novinara ako smatra da je takvo delanje sudije sramota. Zaključujemo da Slijepčević sa tim nema nikakav problem.
Sudija Slijepčević je, ako sam razumeo njegovu logiku, poručio da bi on mogao da prima i 101 platu i da bi se i to isključivo ticalo njegove slobode izbora i ličnih kvaliteta, a ne ocene javnosti da li neko ko obavlja važnu funkciju predsednika Ustavnog suda treba i sme da radi na još 3 odnosno 100 mesta. Sudarile su se dve koncepcije. Jedna polazi od toga da je posao predsednika Ustavnog suda Srbije izrazito odgovoran, zahtevan i nespojiv sa drugim poslovima iz mnoštva razloga, a najvažniji je da jedna osoba ne može dobro da obavlja ovako važnu funkciju u jednoj državi ako se bavi dodatnim poslovima. O potencijalnim konfliktima interesa da i ne govorimo. Druga teorija, koju zastupa vrhovni ustavobranitelj, polazi od toga da predsednik Ustavnog suda sam treba da procenjuje koliko poslova i za koga sme i može da radi. Epilog je da Slijepčević i dalje redovno obavlja sva četiri posla i redovno prima četiri zarade. Dok kršenja ustava prolaze nezapaženo, slučajevi pred tim sudom gomilaju, sama institucija Ustavnog suda, koja je odigrala ogromnu ulogu u tranziciji istočnoevropskih država na putu ka demokratiji, u Srbiji ostaje deo fasade.
Primer Vuka Jeremića je jednako neverovatan. Kao ministar spoljnih poslova, najpre je učinio sve da za sebe isposluje mesto predsedavajućeg Generalne skupštine UN. Objašnjavajući godinama građankama i građanima Srbije kako se bori za očuvanje ustavnog poretka i teritorijalnog integriteta Srbije, jedino što je u toj borbi uspeo bilo je da sebi obezbedi dobar pogled na Menhetnu. Za ovaj poduhvat je čak, u vreme koje je za to bilo zgodnije, potraživao od građana Srbije 7 miliona dolara. Jeremić je mislio na sve. Uzevši u obzir privremenost funkcije predsedavajućeg Generalne skupštine, sebi je za svaki slučaj obezbedio mesto poslanika u Skupštini Srbije koje ga čeka nakon povratka sa Menhetna. Celu godinu, Skupština će imati 249 umesto ustavnih 250 poslanika.
Zamislimo sada da je i preostalih 249 izabranih poslanika bilo jednako okretno i snalažljivo kao što je bio Vuk Jeremić i da je svako od njih, boreći se naravno za interese Srbije, u istom vremenskom periodu obezbedio za sebe atraktivnu i dobro plaćenu poziciju koja se ne odbija. Sledeći logiku poslanika Vuka Jeremića, srpski parlamentarizam bi mogao normalno da funkcioniše celu godinu, a da nijedan poslanik nijednom ne kroči svojom nogom u zgradu parlamenta. Navikao na ministarsku bahatost, neodgovorno je čak poručio da je on vlasnik svog mandata, da mu ne pada na pamet da mandat vraća ni narodu ni stranci ni bilo kome i da će se, čim obavi sve poslove po Njujroku, vratiti u Srbiju da služi zemlji. U međuvremenu pokazuje da nas nije zaboravio politizujući funkciju na kojoj se nalazi i brukajući zemlju svojom „tviter-diplomatijom“. Kao i u prethodnom slučaju, i ovde je javnost ostala umrtvljena, nemoćna da kakvom-takvom kritikom proprati bahaćenje „predsedavajućeg parlamenta sveta“ kako takozvani poslanik voli da tepa sebi.
Na razvalinama neuređenih i slabih institucija, u zemlji bahatih i bezobzirnih političara i sudija, svakodnevno se tanji moć javnosti. Toliko toga prolazi nezapaženo, i nije ni čudo da sve ono što valja ili odlazi iz Srbije ili se depolitizuje i sklanja u „unutrašnju emigraciju“. Majski izbori su, međutim, pokazali da građansko srce nije sasvim umrtvljeno i da se u njemu skriva verovatno jedina šansa za novo građansko okupljanje u Srbiji protiv ubrzanog puta u zaostalost.
Ovaj tekst je odbijen u dnevnom listu Politika.
Peščanik.net, 01.12.2012.
