Dani pakla

piše: Vladimir Milutinović         –

Ovih dana, kada je najavljeno “11 dana pakla” za novu vlast, i naravno Srbiju sa njom, opet smo se podsetili da je pitanje Kosova obavijeno tom atmosferom sudnjeg dana, života i smrti i krajnjih pitanja. Kosovo, dakle, u javnom govoru nije samo realna teritorija na kojoj žive realni ljudi a koja je predmet spora oko kolektivnih prava, odnosno, najmanje je to.  U mnogo većoj meri, “Kosovo” je mesto u okviru posebne metafizike, topos koji se pojavljuje u okviru specifične “vidovdanske” etike, nešto kao uzletište za raj ili mesto gde se odigravaju kvalifikacije za zvanje “patriote”.

Već je dosta rečeno o tome da se naš politički život u odnosu na Kosovo kreće u dve kolone. U jednoj su nacionalisti koji kažu da je Kosovo „oteto“, da nikad ne treba priznati da ono nije u Srbiji, prekinuti pregovore sa EU i čekati neko bolje vreme. S druge strane su oni koji se slažu sa nacionalistima da je pred nama nepravedno rešenje, ali su „pragmatično“ odlučili da od nečeg mora da se živi i da treba pristati na ovo nepravedno rešenje, da bi se išlo dalje. Dakle, i jedni i drugi smatraju da je Kosovo jednostavno „naše“, da je trenutno okupirano, ali se razlikuju po tome da li treba inisistirati na toj pravdi ili gledati od čega se živi. Datum za početak pregovora o pristupanju EU tu dobro dođe da se to „dalje“ konkretizuje u obliku beneficija koje donosi članstvo i tako neminovno „poniženje“ lakše podnese. Dosta je očigledno da su ovoj situaciji nacionalisti moralni pobednici, jer im i druga kolona daje za pravo.

Zbog toga ću se ovde pozabaviti baš njima, pošto se čini da oni iz ovog spora izlaze kao neko ko se časno žrtvuje za pravdu, hrabro se suprotstavlja SAD i EU, spreman da se do sudnjeg dana ili 2000 godina bori za Kosovo u Srbiji. Oni ne prodaju „veru za večeru“, nego se žrtvuju, poput kneza Lazara, za uzvišeni cilj. Spremni su, barem virtuelno, da poginu za Kosovo, a cilj „Kosovo u Srbiji po svaku cenu“, čini im se kao jedino moguć i pravedan. Oni koji bi pristali na manje od toga, kao da namerno miniraju „nacionalne interese“ i najbolje se mogu opisati kao „izdajnici“ čime gube svako pravo da se kandiduju za vlast. Čini se da je pitanje izbora rešeno: legitimni pretendenti na vlast su samo oni koji se zalažu za maksimalni cilj.

Ova logika pokazuje da nacionalisti žele da ovaj način legitimacije bude jedina „igra u gradu“ iz prostog razloga što tako dobijaju vlast na tanjiru, jer su svi drugi diskvalifikovani kao izdajnici. Ali, očigledno je da parola „Kosovo je Srbija“ nije samo sredstvo političke manipulacije, već da u toj retorici ima i nešto više. Dok zamišljaju da su, za razliku od izdajnika, spremni da se žrtvuju, nacionalistima počinje izgledati da je njihova žrtva toliko velika, da nema te kompenzacije na koju ne bi imali pravo. Pošto su jedini spremni da se žrtvuju, oni traže da im se u svemu da za pravo. A pošto je onda nemoguće i zamisliti da bi mogli da budu u krivu, počinju da veruju da im se neko može suprotstavljati i ne slagati se sa njima samo ako namerno ne želi da prizna istinu, sigurno zbog toga što od toga ima neke koristi, što ga čini „izdajnikom“ ili „špijunom“. Tako opremljen apsolutnim pravima i diskvalifikacijom političkih protivnika, nacionalista misli da ima pravo da upotrebi čak i silu, ukoliko na drugi način nije moguće osujetiti delovanje „izdajnika“.

Međutim, kada se apstrahuje od ovih političkih koristi, vidi se da nacionalista posmatra Kosovo kao mesto na kome će se žrtvovati i tako steći moralni oreol i čast. To je tajna formule „Kosovo je Srbija“.  Kosovo je mesto na kome Srbi, žrtvujući se, stiču moralni identitet i zbog toga Srbija ne postoji bez Kosova, kao što ljudi kojima je oduzeta moralna suština ne postoje. Zato je za nacionaliste Kosovo „sama ideja našeg postojanja“ i naša „najveća vrednost“, ali to Kosovo nije neka realna teritorija sa realnim ljudima, ono tu vrednost stiče tek u okviru jedne moralne šeme. Kada neko predloži da se Kosovo tretira kao teritorija na kojoj žive ljudi koji ne žele da budu žrtvovani ili da se žrtvuju, ili da u Srbiji žive ljudi koji ne žele da budu žrtvovani ili da se žrtvuju, nacionalista najpre shvata da ima puno „oportunista i izdajnika“, ali ne samo to – on je u strahu da bi način njegovog spasenja zajedno sa mestom na kome bi on mogao steći moralni identitet, mogli da mu budu oduzeti. I zbog toga se oseća tako strašno i pominje život, smrt, pakao i sudnji dan.

Ako je ovo objašnjenje dobro, onda se pokazuje da argument nacionalista kako oni, sve što rade, rade iz brige za „srpski narod“, nije uverljiv. Ako su nacionalisti navodno spremni da za Kosovo žrtvuju vlastiti uzvišeni život, šta mislite kakvu su žrtvu namenili „narodu“? To se svojevremeno lepo pokazalo kada je Tomislav Nikolić, u momentu kada je odvajanje Crne Gore bilo izgledno, predložio da se svi Srbi iz Crne Gore onda dosele u Srbiju i tako izbegnu ponižavajući status manjine. Realni interesi građana ili „naroda“ u nacionalističkoj šemi ne igraju nikakvu ulogu. Ovde je najvažnije uverenje da se žrtvom stiče „identitet“ i moralni status. Nacionalista je za taj status spreman da žrtvuje sve, pogotovo druge.

Mi, dakle, u čuvenom „nacionalnom kodu“ imamo predstavu o tome da je jedino moralno žrtvovati se. I to, najbolje, žrtvovati se u nekom činu hrabrosti u ratu. Ovde se ne radi o žrtvi da bi se postiglo nešto, da bi se spasio neko, žrtvi koja se nada nekom dobrom ishodu, već o žrtvi koja dokazuje da nismo vezani za „zemaljske“ stvari, već nam je stalo samo do „carstva nebeskog“ u koje se stiže, ne preko moralnog statusa koji bi mogli imati i ako preživimo, nego direktno preko same žrtve. Svi koji ne idu na ovaj maksimalni cilj, kalkulanti su i ne bivaju spaseni. Ovaj moral nije dobar iz prostog razloga, što u svrhu zadobijanja jednog kvaliteta koji je poželjan – moralnog statusa – traži negaciju samog života u okviru koga taj kvalitet dobija smisao. Poenta pravog morala je da budete i živi i da imate moralni status. Ova, pak, naša etika nastala je nekom nepromišljenom mešavinom Hristove jednokratne žrtve za ljudski rod i žrtve za veću ili najvažniju „srpsku“ teritoriju u nekom ratu.

Budući da razmišljamo u okviru ovakve etike samožrtvovanja, dobili smo dve grupe o kojima smo govorili na početku: one koji bi se žrtvovali da bi stekli moralni status – „nacionaliste“ – i one koje se ne bi žrtvovali, ali kojima zbog toga sleduje status prodanih duša i izdajnika. Dakle, to je gubitnik (života) – gubitnik (časti) situacija. Jedino ako promenimo merila morala možemo dobiti dobitnik-dobitnik situaciju u kojoj imamo i moralni status i život, a onda kada to dvoje počnemo ceniti, onda treba biti u pravom smislu  pragmatičan, pa radom i talentima poboljšati vlastiti život. Trenutna naša logika nam govori da je to loše, jer onaj kome je dobro – ko nije poginuo žrtvujući se – mora nužno biti osuđen kao nemoralan.

Naša kosovska drama izgleda kao priča o „patriotama“ i „izdajnicima“ samo iz vizure jednog pogrešno shvaćenog morala. U stvari, to je priča o opredeljenju da se žrtvovanje, poraz  i gubitak smatraju dobrim, jer se preko njih zadobija status „nebeskog naroda“.

Ovakvom „nebeskom narodu“ na zemlji ne može ići dobro.

3 odgovora ka “Dani pakla”

  1. Upodobljavanje каже:

    Dobar tekst. Naravno, za hrišćane nacionalizam ili moralizam nije merilo identiteta, tako da ove kategorije ne bi trebalo stavljati na isti ontološki rang egzistencijalizma vere.
    Kada se dotičemo jedne ovakve političko osetljive tematike, koja je više fiktivno jevanđelizovana negoli što je objektivno realna, možemo se pozvatni na neke nekonzervativne stavove kakve je nudio sad već upokojeni otac Radovan Bigović.

    O Kosovu je rekao sledeće:

    Zbog teške situacije u celoj zemlji ne treba širiti paniku, defetizam, strah, katastrofične i apokaliptične ideje. Svi smo mi na ovoj zemlji privremeno. Ona nije naše vlasništvo. Njen vlasnik je jedino Bog. Mi smo tu samo podstanari. Bog, recimo, nije dao nijednom narodu jednu teritoriju za svu večnost pa ni Srbima Kosovo. Patološka vezanost za zemlju nije svojstvena hrišćanima. Čak i gubitak teritorije nije kraj istorije, kraj postojanja, nije smak sveta. Hvala Bogu, imamo dovoljno prostora i da nas je pet puta više. Imamo bogatu zemlju koja može da hrani sve.

    A o nacionalizmu je rekao sledeće:

    Доста је распрострањено мишљење да су помесне (аутокефалне) православне цркве националне, тј. да у православљу постоји поистовећење вере и нације. За друге цркве (римокатоличку и протестантске цркве и друге верске заједнице) сматра се да су интернационалне. Код нас многи цркву доживљавају као једну од националних институција чији је циљ да чува национална обележја, обичаје, језик, фолклор, културу, и државни “територијални интегритет и суверенитет”. Посматрано историјски, Православна црква је заиста формирала национални идентитет источнохришћанских народа. Исти је случај и са латинском црквом када су у питању западноевропски народи. Све до новијег времена хришћанство је прожимало и надахњивало све поре народног и друштвеног живота: културу, уметност, политику, економију, литературу, јавни морал. У периодима ропства црква је и имала и политичку власт јер цивилна није постојала (није ни могла да постоји). То има за последицу да се данас Грк, Румун, Бугарин, Рус, Србин осећа православним “по рођењу” (Хрват као римокатолик), иако је вера увек чин слободног избора.
    Хришћански појам нације суштински се разликује од савремених секуларних представа. Хришћанске нације биле су отворене и у вертикали и у хоризонтали. Циљ нације је био да служи Богу и остварује вољу Божју на земљи. Црква је нације преображавала, христијанизовала и усмеравала према наднационалним циљевима и вредностима. Исти је случај био и са хришћанским нацијама на Западу. Модерне секуларизоване нације постају мит, тотем, божанство, “мистични темељ ауторитета сваке власти”. Национална воља је извор права и политике. Модерне нације настоје да “еманципују” свеукупни живот друштва од утицаја цркве, јер је она сама псеудоцрква. Бога и цркву потчињавају националном егоизму укључујући их у кодове сопствене месијанске националне идеологије. Стапање вере са таквим појмом нације је јерес позната као етнофилетизам (религиозни национализам). “Црква је васељенска, саборна, богочовечанска, вечна, зато је хула, неопростива хула на Христа и Духа Сватога, чинити од ње националну институцију, сужавати је до ситних, пролазних, времених националних циљева и метода… Време је, дванаести је час да поједини наши црквени представници престану бити искључиво слуге национализма и политике, свеједно које и чије, и постану првосвештеници и свештеници једне, свете, саборне и апостолске цркве”, каже Јустин Поповић. У цркви нема Јеврејина и Грка, роба и слободњака, мушког и женског, већ су сви једно у Христу (Гал. 3,28). Он је “све у свему” (Кол. 3,11).
    У историјско-социолошкој па и теолошкој литератури може се прочитати да је Православна црква “национална”, “анационална”, “васељенска” (интернационална), “наднационална” и сл. Све ове тврдње могу бити делимично тачне. Црква није апстрактна заједница. Она се увек пројављује у конкретном народу, времену и простору. Од самог почетка јеванђеље је саопштавала у категоријама локалне културе и језика. Истовремено је нацију отварала, ослобађала националног егоизма и самодовољности, “терала је да изађе из себе” и да се саживљава са другим. Црква не негира националне ентитете, али одриче сваки облик субординације међу нацијама, моралну или аксиолошку супериорност. По националном саставу својих верника једна локална или аутокефална православна црква је вишенационална (ако на том простору живе припадници различитих нација), а може бити и једнонационална (ако је тај простор национално хомоген). Теоријски може бити и анационална уколико верници не желе да се национално идентификују. Црква, дакле, не негира нити апсолутизује национално већ изграђује јединство у различитости (“помирену различитост”) многих нација. Црква је сама “нови Израиљ”, “народ Божји”, “ново друштво” састављено од припадника различитих историјских народа.
    Свака нација има право и могућност да уђе у цркву с могућношћу да у њој сачува свој национални идентитет, али ниједна нема право да има “своју” ексклузивну “националну цркву”, која би “национализовала Христа”, учвршћивала национални егоизам и обоготворавала саму нацију.
    Не минимизирајући црквенодоктринарне узроке, национални сукоби унутар цркве током историје су проузроковали несагледиве трагичне последице. Сукоб између Грка и Латина завршио се трагичним расколом 1054. г. који до данас траје, као и сукоб између латинског (романског) и германског света у шеснаестом веку. Када се у колоквијалном говору каже “грчка”, “руска”, “бугарска”, “македонска” црква, не значи да су то посебне и независне и самодовољне цркве. Ниједна локална црква не може бити независна од других. Једна вера, једна црква Христова актуелизује се у различитим народима и државама и увек је то једна јединствена црква Христова. Зато би било правилније говорити о Православној цркви у Србији, Русији, Црној Гори, Европи, Азији, Африци… Аутокефалност помесних православних цркава не треба поистовећивати са идејом државног суверенитета 19. века, што данас неки чине.
    Црква се обраћа увек конкретним људима, а не безличним ентитетима. Црква није археолошка установа или музеј која чува преживеле националне традиције. Мисија цркве не може да се функционализује за циљеве секуларног национализма и интернационализма.

  2. admin каже:

    Danas:

    – Bombardovanje i okupacija Kosova i Metohije, koja i danas traje kao podloga takozvane nezavisnosti, jeste opredeljenje Evrope za nastavak Muratovske tiranije i petovekovnog otomanskog gospodarenja Kosovom – rekao je Amfilohije. On je na tribini u Kolarčevoj zadužbini naveo da „aktuelna srpska vlast kao da je ostala bez Lazarevog, Karađorđevog, Miloševog i Njegoševog duha“, pa „kaže da spašava što se spasiti može“ i „proglašava da je Kosovo izgubljeno žrtvujući sebe i svoju žilu kucavicu – Kosovo, za evropsku činiju sočiva“. – Žrtvovanje svoje žile kucavice za evropsku činiju sočiva ili za evropske integracije sadašnja vlast kao da prodaje, kao da se našla u opasnosti da proda obraz i veru za večeru. Kao da će tu činiju sočiva i dobiti. Kao da Zapadna Evropa nudi nešto više Srbiji nego Murat pre 620 godina? – rekao je Amfilohije. Skupu koji je organizovao Fond „Slobodan Jovanović“ prisustvovali su, pored ostalih, akadamik Matija Bećković, lider Demokratske stranke Srbije Vojislav Koštunica i drugi funkcioneri te partije.

Pristigli komentari