Kosovska poslanica predsednika Nikolića

piše: Srđan M. Jovanović     –

Gostovanje predsednika Republike Srbije, Tomislava Nikolića, u emisiji Između dve vatre na B92, surovi je trzaj mračne realnosti u kojoj se nalazimo kao država i kao društvo.

Predsednik je ponovio mantru Vojislava Koštunice, the Lord Kosovar Filibuster, kako „nikada (ne treba) priznati nezavisnost KiM“. Sećam se kao da je juče bilo, ta vesela 2008, kada se Kosovo konačno odvojilo. Posle decenija i decenija kompletne i totatlne nebrige za isto od strane kako države Srbije i njenih aparatčika, tako i naroda koji Kosovo „brane“ mahom na internet forumima, Kosovo je otišlo, odletelo, pobeglo glavom bez obzira. Iako je proces raspada Jugoslavije jedan funkcionalno kompleksan proces, on kompleksan sistemski nije. Iako je tu bilo svega i svačega, te se društvene nauke mogu „otimati“ među sobom da vide koja će više da doprinese analizi i objašnjenju raspada YU, nije to bilo kompleksno, već, u suštini, krajnje jasno: region za regionom (država za državom) je bežao od Srbije i Beograda.

Nije Slovenija pobegla od Makedonije. Slovenci su videli šta se dešava, shvatili su ko je Milošević i šta će zemlji doneti, i pobegli su. Jedino što su mogli da urade. Nije ni Bosna pobegla od Crne Gore ili Makedonije – u nju su dolazili ratnici iz Srbije da je uništavaju. Nije ni Kosovo pobeglo od duhova i arvaula: pobeglo je od Srbije. I možda to najviše boli. Kada se busaš u svoje male, tužne grudi, kada nemaš ništa i niko te ne shvata ozbiljno, kada se raspadaš na delove i nikoga nije briga – kako se osećati? Odgovor: bedno, tužno, jadno. Zato i osobe (a prevashodno političari i politički „analitičari“ takozvane „patriotske“ provenijencije) stalno kukumavču o „jadnom“ srpskom narodu, o „jadnoj“ zemlji Srbiji. Donekle su i u pravu. Ovo jeste jedna jadna, tužna država. Ali sama je za to kriva. No, lakše je optužiti druge za probleme za koje si sam kriv. Kako kaže Nikolić, „međunarodna zajednica svoje stavove ne bazira na nekom planu, već na stavu velikih država”. Dakle, velike države su krive za probleme, ne Srbija.

„Neće biti kraja sveta ako sporazum ne bude bio postignut 2. aprila“, kaže predsednik, i time nas ponovo uvlači u onu staru DS-ovsku matricu „i Kosovo i Evropa“. Neće biti smaka sveta, predsedniče? Pa, onda je sve u redu! Ovo je jedna verzija one stare „da smo mi živi i zdravi“, patetične, gubitničke krilatice koja je tako popularna među onima koji ništa nemaju i ništa ne mogu da postignu u životu. Najviše čemu mogu da se nadaju je da budu živi, pa pride još i zdravi! Such a boon!

Dakle, „nikada nikada nikada nikada nećemo priznati nezavisnost Kosova“, ali, kako B92 navodi, Nikolić „podseća da je i Skupština Srbije prepoznala Kosovo kao teritoriju koja ima predsednika, vladu, parlament, Ustav, zakone, policiju i da Srbija na toj teritoriji nikakvom intervencijom, vojnom ili policijskom, ne može da ostvari nikakav rezultat.“ Dakle, Kosovo ima predsednika, vladu, parlament, Ustav, zakone i policiju, te Srbija ne može na toj teritoriji nikakvom intervencijom ništa da postigne, ali Kosovo, eto, nije nezavisno. Crno-belo u koloru. Okruglo, pa na ćoše. Oksimoronska konstrukcija dostojna jednog državnika u Srbiji.

Nikolić se takođe „nikada ne bi rukovao sa osobom koja je optužena za teške zločine”. Zanimljivo. Koliko puta se rukovao sa Šešeljom? Na pitanje šta radi u Vatikanu kada je bio recenzent Šešeljove knjige „Rimska kurija večito žedna srpske krvi”, Nikolić je okrenuo priču na – Kosovo. „To su knjige o Vatikanu iz prošlih vremena. Papa Francisko dolazi u jedno drugo vreme, u vreme kada nam je veoma potrebno da Vatikan ne prizna nezavisnost Kosova.” Dakle, papa mu je potreban kako ne bi priznao nezavisnost Kosova. Zato je i išao u Vatikan. Podseća na Vuka Jeremića, kome je kao ministru inostranih poslova postojao samo onaj koji ima „potencijal“ da ne prizna Kosovo. Jer je sve ostalo, naravno, nevažno.

Nevažna je zemlja koja se raspada, gladni i bedni ljudi, nepotizam, raspad zdravstva i školstva, pravosuđe korumpirano do besvesti, raspad privrede…ukratko, raspad. Raspad Jugoslavije, drago moje čitateljstvo, još uvek traje. Država može da se kruni i na obodima, pa i da trune iznutra.

Čini se da je ovaj interni raspad jedino što je Srbiji ostalo.

 

Comments are closed.

Pratite objave autora na FB

Po datumima

март 2013.
П У С Ч П С Н
« феб   апр »
 123
45678910
11121314151617
18192021222324
25262728293031