Rubrika | Preporuke

Hoćemo Gusle!

piše: Vladimir Milutinović     –

Od kada je potpredsednik vlade A. Vučić najavio „11 dana pakla“ i povukao se zajedno sa premijerom u duboku ilegalu, medije su preplavili navodni patrioti koji nagovaraju vladu da odbije briselski „papir“. S jedne strane, to bi mogla biti neka lakomislena strategija tvrđenja pazara, ali branioci Kosova, kako bi verovatno voleli da se zovu, stvar shvataju mnogo ozbiljnije. Po njima, sporazum bi bio poguban i treba ga ne samo odbiti nego se „okrenuti sebi“ i  prekinuti pregovore sa EU. Pečat svemu, i u magazinu „Pečat“, dao je partijarh rekavši da je Kosovo okupirano i da, sledstveno, ne treba potpisivati ništa nego čekati, ako treba i 2000 godina, da se ono vrati u Srbiju.

Vanrednom kolumnom u Politici oglasio se i dežurni politički analitičar „partiota“ da svemu da potrebnu dozu prideva, insinuacija i ličnih revandikacija. Za Vukadinović Đorđa, o kome se radi, nema sumnje šta bi predstavljao sporazum na Kosovu: „potpuna kapitulacija“ i „predaja“ je to, koja se pojavila zahvaljujući vlasti koja je „spremna na sve“  ne bi li dobila datum pregovora sa EU. Odavno je „svima jasno“ da će ova vlast pristati čak i na ono na šta B. Tadić nije pristao, ne bi li se pridružila EU, koja se prigodno opisuje terminima „brutalno“, „cinizam“, „ponižavajuće“.

Vukadinović ne bi bio perjanica političkog analitičarstva kada celu situaciju ne bi iskoristio za denunciranje starih oponenata. Ovde je mislio da je stvar već toliko pečena, toliko „jasna“ i očigledna svima „kojima vlast i interesi nisu zamaglili vidik“, da bi mogao da se priseti i S. Basare kome je pripisao seirenje nad mogućnošću da da se izdaja dogodi, a usput i konvertitstvo nastalo iz nekadašnjeg navodnog velikog Basarinog nacionalizma i desničarstva. Jedino što Basara nikada nije bio ni desničar ni srspki nacionalista kova Đorđa Vukadinovića.

Što se lako vidi iz činjenice da se naš nacionalista, politički analitičar, identifikuje sa „osvedočenom snagom gusala“, vajkajući se da Basara ne greši kada citira Vesnu Pešić koja „Vukadinovića, Antonića i 40 guslara“ tretira na ironičan način, ali da se pomenuta „osvedočena moć gusala“, zajedno sa „kolektivnim narodnim sećanjem“, po Vukadinoviću, „nipošto ne sme potcenjivati“. Ova moć gusala i kolektivno sećanje prava su mera i filozofije i nacionalizma i desničarstva naših novokomponovanih nacionalista.

Ali sudeći po frekvenciji nacionalista u medijima, od Politike do Prve i Utiska nedelje, zaista postoji mogućnost da se i nove vlasti ne osmele da izađu iz stare kolotečine. Naš analitičar čak insinuira da je nova vlast, svojim „preko svake mere kooperativnim stavom“, dovela do toga da apetiti „Berlina, Brisela i Prištine enormno porastu“, dok su dosad bili umereni valjda strahom od Borisa Tadića. Analitičar žali što otpor ovom novom kursu i „antiustavnom, antidržavnom, i ponižavajućem sporazumu“, nije toliki „koliki bi trebalo da bude“. Vukadinović bi im dopustio i krajnju ironiju, da se predstave kao junaci veći od Kneza Lazara i Obilića, samo ako odbiju sporazum.

Ako je, dakle, preovlađujuće raspoloženje medija indikator onoga što će biti, imamo velike šanse da se vratimo u kolotečinu. Nije teško predvideti šta bi to značilo: nova vlast dobila bi tapšanje po ramenu da se ipak „trgla“ pred opasnošću izdaje i vratila u staro jato, nacionalisti bi se predali sanjarenju o ratu za Kosovo „kad se steknu uslovi“ i kasnijem obuzdavanju milion  i po ili nešto više Albanaca za koju deceniju. Crkva bi mogla da bude zadovoljna što je kosovski mit još uvek živ. Kritičari belih listića bi bili zadovoljni što su nove vlasti pokazale svoje pravo lice i potvrdile da su u duši radikali. A kada ih ove misli prođu, svi bi shvatili da nemaju nikakvu predstavu šta bi radili sutra.

Još jednom bi se pokazala „osvedočena moć gusala“ sa čijim prizivanjem u znamenitom „Hoćemo gusle!“ je sve i počelo. U dotičnim guslama, kao da smo pronašli Vremelov, mašinu u koju može da se stavi vreme, pa i čitave decenije, i da u njoj nestane bez ikakvog korisnog traga.

Ipak bi dobili to da će svima biti loše. Jer, ako bi nam slučajno bilo dobro – onda ništa – ali ako nam je loše, ima nade za nas.

Ali, ne na ovom svetu.

Comments are closed.