Rubrika | Vesna Pešić

Ekonomske ili političke integracije kao pitanje samopoštovanja

piše: Vesna Pešić         –

Poslednjih dana se na svim TV  stanicama,  novinama i portalima primećuje velika aktivnost, pa i maštovitost, kako da Srbija nekako odustane od dogovora oko Kosova,  prekine dijalog i   odbije dogovor „koji priprema Zapad“.  Argumenti se  kreću od toga da ne treba hitati ka EU,  jer je već uveliko na delu propast Zapada, preko isticanja da su pregovori neravnopravni jer  ih vode članice EU koje su priznale Kosovo i rade u njegovu korist, da naši pregovarači ne valjaju, jer su spremni  za krupne i “ponižavajuće” ustupke zarad dobijanja datuma,  pa sve do predloga da zauzmemo poziciju Turske:  zadovoljimo se statusom kandidata i usporimo kretanje ka EU radi očuvanja Kosova. Kreščendo se po običaju čuje u Koštuničinom vapaju da Srbija mora “odlučno, hrabro i mudro da odbaci ovaj zapadni plan i da ni po koju cenu ne bude saučesnik u otimanju Kosova. Moramo se konačno suočiti sa istinom da Evropska unija nije prijatelj Srbije kada je u pitanju Kosovo, i da svaka država, pa tako i Srbija, mora da odbrani svoje dostojanstvo, svoju državnost u svoj narod“.

Marko Vujačić je u svom poslednjem tekstu pokazao da argumenti profesora ekonomije Borisa Begovića,  o tome da Srbija treba da prihvati samo ekonomsku integraciju sa EU a ne i političku,  nisu ubedljivi. Nema nikakvih razloga da verujemo da ne bi bilo političkih pritisaka  oko Kosova,  ukoliko bi se prihvatila samo ekonomska integracija bez političke. Zaista, dosadašnje bogato iskustvo koje sama Srbija ima još  od vremena Miloševića,  pokazuje da se za postizanje političkih ciljeva koriste ekonomski pritisci (primer  su  ekonomske sankcije UN protiv Srbije zbog njene umešanosti  u rat u BiH),  ali i obrnuto, da  ekonomski ciljevi  mogu biti uslovljeni političkim ustupcima.  Boris Begović smatra  da je za Srbiju najbolje da krene alternativnim putem – ekonomskim integracijima sa EU bez političkih, jer taj put više odgovara Srbiji zbog Kosova, odnosno  odbrane i  „ovo malo samopoštovanja koje nam je još ostalo“. To je i glavna poenta njegovog teksta (Politika, 13. mart, 2013).

Pitanje je kako može ekonomska integracija  sa EU da nas spase od gubitka samopoštovanja a politička obavezno pada na ispitu dostojanstva? Može tako što na tom putu nije razumno tražiti  od Srbije da prizna nezavisnost Kosova, jer zašto bi se oko ekonomskog aranžmana  koji se odnosi na stvaranje carinske unije i jedinstvenog tržišta uopšte pominjali nekakvi politički uslovi kao što je priznavanje nezavisnosti Kosova.  Ekonomske integracije su  poželjnije: ostvarujemo ono što je za nas najkorisnije, a nema gubtika samopoštovanja. Ako ostavimo po strani problem ostvarivosti ove koncepcije, ona zvuči gotovo idealno: i samopoštovanje, i Kosovo,  i korist. Ako bismo nastavili sa političkom integracijom tako entuzijastično kako se to sada čini, i na oltar integracije sa EU  morali da prinesemo kosovsku žrtvu, možda  u EU nikada ne bismo ušli,  ali bismo sigurno samopoštovanje izgubili.

Iza ove teorije o spašavanju samopoštovanja izborom samo ekonomskih integracija stoji jedno shvatanje društva, po kome ekonomski procesi predstavljaju  čisto racionalni fenomen, i zato nam se pričinjavaju kao datost i nešto toliko objektivno,  da se tu nikakvi drugi elementi svesti, kao što su politički ciljevi, vrednosti ili moral ne podrazumevaju. Marksističko svhatanje društva, baš kao i liberalno koje izbacuje volju u ekonomskim procesima preko mehanizma nevidljive ruke tržišta,  to takođe čini tako što ekonomiju smatra  „materijalnom bazom“, pa različitim proizvodnim odnosima odgovaraju odgovarajući  oblici svesti. I ovde nema mesta nekoj nezavisnoj intencionalnoj,  ili moralnoj svesti. Ako bi se cela stvar sa odnosima Srbije sa EU svela na ekonomski aranžman, ubacivanje političkih i vrednosnih sudova bi bilo izlišno.

Ali, to nije naš slučaj. Nas gledaju ukupno, a ne samo kroz ekonomske naočare.  Ako EU ne može da razdvoji ekonomske integracije od politike tj. političkih pritisaka, to bi po Begoviću značilo da EU ne želi da ima bilo kakve integrativne odnose sa Srbijom, pa ni ekonomske. Da EU Srbiju ne želi samu po sebi.  Za takvu mogućnost se ne traži objašnjenje, ali Begović smatra da bismo u tom slučaju  barem bili načisto da Srbija nije dobrodošla u Evropu i koji su pravi motivi glavnih članica EU.  Koji bi to motivi mogli biti, odgovora nema. Profesoru Begoviću kao da ništa ne pada na pamet šta bi to moglo biti, izuzev možda nekakve iskonske netrpeljivosti.

Ono što čudi u ovom razmišljanju je to da se Begović uopšte ne doseća da je Srbija izgubila ugled i kredibilitet tokom ratova devedestih godina, i da o našoj zemlji postoji veoma loša slika u svetu, naročito kod vodećih zapadnih zemalja.  Prema Srbiji zaista postoje rezerve zbog toga što je kršila međunarodne principe,  pravo i uobičajene moralne norme.  Smatrala je da ratom može stvarati srpske države na teritoriji Hrvatske i BiH,  tako što će počiniti etničko čišćenje, s ciljem da se napravi srpska država koja bi bila etnički očišćena od drugih naroda. Isticala je etnički princip po kome bi teritorije u drugim republikama, dakle, van njenih granica, bile srpske, ali takav isti princip ne sme nikako  važiti za Kosovo, iako je tamo albanska etnička većina više nego očigledna. A pri tom, ako mi zaboravljamo  kakva je bila srpska uprava na Kosovu, i ako zaboravljamo da smo, nakon “sanacije terena na Kosovu”,  vozali stotine albanskih leševa,  bacali ih u reke i jezera i zakopavali oko Beograda,  ne znači da su i te glavne članice  EU  to zaboravile.  Srbija je zbog svog ponašanja, velikih  zločina počinjenih na Kosvu,  doživela vojni i politički poraz od vodećih zapadnih zemalja, pa  ako tako hoće, ona može glupo da potroši još hiljadu godina ne priznajući taj poraz. Zato se od nje traži da promeni politiku prema Kosovu, jer ona o toj teritoriji  i ljudima koji tamo žive više ne odlučuje. Ponekad se mogu odvojiti ekonomski odnosi od političkih, ali se u nekim situacijama to ne može očekivati zbog velikog nepoverenja i odlučnosti da se obezbedi mir i stabilnost u regionu u kome se vođeni ratovi.  A to je naš slučaj,  pa bi političko uslovljavanje postojalo kako god da okrenemo: bilo da spustimo durbin i tražimo samo ekonomske integracije, bilo da hoćemo članstvo u EU.

Zato  je za  Srbiju sada povoljno to što sadašnja vlada namerava da reši problem Kosova kao problem sui generis, kao kada hočeš da skineš kamen sa noge, da bi se osposobio za život. I kako Srbija više ne bi bila poseban slučaj. Ako za to dobijemo priznanje, to bi bila dobra vest, a ako ga ne bismo odmah dobili, opet smo na dobitku, jer bismo  tako vratili samopoštovanje – da smo u stanju da rešavamo svoje probleme  kako bi nam bilo bolje.

 

Comments are closed.