Rubrika | Ištvan Kaić

Ištvan Kaić: Ako sada Srbija stane…

„…ma koliko sporo neko procenjuje da ide, da bi se ponovo pokrenula proći će deset godina. Moje upozorenje je: imamo ogromnu šansu da uradimo nešto veliko i u ovoj zemlji i u ovom regionu, ali moramo mnogo da se trudimo da izbegnemo rizike i iskušenja. I to nikakva nije garantovana stvar da smo mi osvojili demokratiju, da idemo u ekonomske reforme, da idemo prema Evropi. To nije garantovana stvar. To je šansa koja može da bude prokockana sutra i da padnemo nazad kao Rumunija i da se deset godina batrgamo i da posle deset godina možda i mi imamo nekakvu komičnu vladu koja će ponovo da kaže hoćemo u Evropu, posle izgubljenih deset godina.“

Komična vlada i još komičniji mi

Deset godina je prošlo i mi zaista imamo po mnogo čemu „komičnu vladu“ koja nas ponovo vodi u Evropu. Komičnu u smislu da joj se najčešće podsmevamo ili je ismevamo, sumnjamo i sa neskrivenim zadovoljstvom odbacujemo, uglavnom zbog kontraverznih ubeđenja njenih lidera u prošlosti. Prosto je neverovatno koliko ima detalja u dva kratka filma Aleksandra Mandića koji kao da se istom jačinom obraćaju nama danas, kao i pre deset godina. Ako su nam nekada služili da se puštajući ih isplačemo, danas, deset godina kasnije, žalost i oplakivanje Zorana Đinđića u potpunoj je suprotnosti sa svim o čemu se tu radi. Možda zaista ranije to nismo umeli da razdvojimo, ali danas moramo. Staviti u centar žalost, počast, pa i krivicu za osobom, za njenom smrti danas može samo još više da ubije sve što je ta osoba nekada činila za nas. Ako želimo simbol, onda osoba uopšte ne treba da bude bitna, ništa nije bitno osim konkretnog dela. Mi moramo konačno reći dosta, jer žal je samo način da izbegnemo problem, da pomislimo kako smo učinili sve što treba, da obrišemo lice, okrenemo se i nastavimo da radimo to što inače najbolje radimo.

A kakvi smo to mi i u čemu smo najbolji? Krasi nas „… jako mnogo malodušnosti, jako mnogo cinizma, jako mnogo kriticizma, kritizerstva. Najlakše je negde se popeti i onda pljuckati na ostale. Nije dobro, nije dovoljno brzo, vlada ovo, vlada ono, moglo bi ovo, moglo bi ono… Pa naravno, sve bi moglo kada bi neko drugi radio. Hajde da zavrnemo svi rukave, pa i ti koji s visine pljuckaju, pa da onda uradimo ono što možemo da uradimo, pa ako ne možemo dovoljno, hajde da vidimo da li neko drugi može, pa nek on uradi.“

Ne suočava li se sa istim tim problemima i ova naša (a naša je, jer nam nema druge) „komična vlada“? Činimo sve da je diskreditujemo, ne zanimaju nas njene aktivnosti, odmahujemo rukom, pričamo uzvišeno o nekakvoj političkoj doslednosti, o legalizmu… Svaki iole dobar potez poništavamo, tvrdimo da nas zavaravaju, lažu, da nisu iskreni, da kad odluče da nam se obrate da im je to neko drugi napisao, u svemu pronalazimo samo ono najgore… To je ista malodušnost o kojoj govori Đinđić, nema ama baš nikakve razlike. To je pravo poništavanje Đinđićevih ciljeva; mi smo ostali isti i radimo isto ono što smo uvek radili. Tvrdimo da to ima veze sa našim vođama, ali grešimo. Radili smo to sa svakim, na svakog smo pljuckali. To smo mi, u nama je problem, ne umemo da pravimo razliku.

A poruku, naravno, nismo primili: „Ne može da se promeni Srbija, a da svi ostanemo nepromenjeni. Da bi se promenila Srbija, svako od nas pomalo mora da se promeni; u svom pristupu problemima, u svom mentalitetu, u svojim radnim navikama… Jer Srbija – to je zbir svih nas. Odnos prema životu, odnos prema poslu, odnos prema odgovornosti, odnos prema porodici, odnos prema sebi i svojoj ambiciji…“

Mislili smo da svi drugi treba da se promene osim nas – mi smo uvek bili uzorni i uvek zastupali prave vrednosti. Ali način na koji gledamo na druge je problem ako mislimo da su svi drugi oni koji treba da se menjaju i ravnaju prema nama. Ako smo tu da kod drugog uvek pronalazimo mane, nikada nećemo moći da prihvatimo nikoga i da sa njim delimo neke vrednosti. Pa i da sam Đinđić ustane iz groba, ne bi nam to ništa vredelo, bio bi nam opet najgori. Ne bismo uspeli da ne prikažemo sebe. Govorimo o Srbiji sve najgore i sve crno, ali sebe izuzimamo kao da mi ne učestvujemo u tome. Kao da živimo u nekoj drugoj zemlji i da nas se uopšte ne tiče kakvi smo, dok god gledamo na druge. Smejemo se ovima što se diče nekakvom „nebeskom Srbijom“, kao da mi nismo isti ti čije su glave takođe u oblacima. Dobri smo samo sa onima sa kojima mislimo isto, a sutra će već minimalna razlika biti dovoljna da se udaljimo i više jedan sa drugim ne progovorimo.

Ako nam je bolje, onda ništa…

Mi smo ti od kojih zavisi vreme, a vreme je isto kao i pre deset godina: „… nedostaje slika celine. Gde se to kreće naša zemlja? Šta se to događa sa nama? Nekako je kao jedno razbijeno ogledalo sve. Stalno su neke afere, stalno su neki događaji, stalno su neki incidenti, stalno neke pojedinačne činjenice, kao neko drveće koje skriva šumu. I ja mislim da to ne odgovara onoj suštinskoj realnosti. Vi imate jednu čudnu situaciju da najveći svetski eksperti tvrde da reforme koje mi sprovodimo, da su one među najuspešnijima od svih istočno-evropskih država, a domaći „eksperti“ kažu da to možda i nisu nikakve reforme, i da mi možda i ne živimo u ovoj zemlji i da možda ne živimo na ovoj planeti i da je u suštini sve to sporno i da to treba dokazati.“

Sve što dolazi od vlasti u to ne verujemo, a sve što se lansira protiv nje to nam je itekako zgodno i tu odmah naskačemo. Mi smo kao zolje, kao meci koji ubijaju premijera, nema veze kojeg. Nama nikad nije dobro i nikad nam neće ni biti. Ali, istovremeno, mi živimo na račun toga što nam nije dobro, mi smo čeda Srbije u nevolji, a nevoljama se i kitimo. Ljubimo ih i mrzimo jer smo zbog njih postali takvi kakvi smo. A onima koji misle da im je dobro, njima se ni ne obraćamo. Reči priznanja i krivice za devedesete dočekujemo samo sa cinizmom i nadmenom arogancijom, kao da to nisu nikakve vrednosti. Kao da te iste reči ne znače i naš poraz, nego nekakvu našu bednu pobedu. Pa radujmo se onda, ako je to moguće. Ako još umemo da se smejemo a da nas ne zaboli želudac od sopstvene zlobe. Taj čuveni Koštuničin osmeh od kojeg lice samo poružni sada je i naš.

Danas smo dočekali da mi, koji smo naime „na strani“ Đinđića, osporavamo ideju pridruživanja Evropskoj uniji, a da oni koji se bore za to, nekadašnji Đinđićevi protivnici, sada slede njegove ideje i metode rada. Kažemo, to više nije suštinsko, to neće promeniti naš život, niti će učiniti da živimo bolje. Možda postoji neki bolji put, a to svakako nije Evropska unija, pa ako su radikali mogli da se „promene“, možemo i mi. Eto, baš zbog njih ćemo se i mi „promeniti“ i zato nećemo u EU, samo zbog toga što to sad hoće oni. Kao mala deca. Pa jel smo opozicija ili nismo? Ništa mi nismo naučili. Pa onda kažemo, oni to rade samo zato što tako moraju, pa Brisel kao četvrta grana vlasti… Ili, još bolje, kažemo, ovo bi radila svaka vlast koja bi bila izabrana (što se btw. pokazalo da uopšte nije tačno). Ali odlično, zašto je onda ne bismo podržali zbog toga ako je sasvim svejedno koja je?

„… Sada su to strašila prošlosti, to su aveti. To je kao: bio neki zemljotres i onda kosturi izađu iz zemlje… I onda oni koji su glasali za njih malo se stide. Pa kažu: nikad ja nisam glasao za Šešelja. Ja za Šešelja? Nikad nisam… To je prava stvar. Da dovedemo do toga da ni on ne glasa za sebe, da i njemu bude muka kad vidi i da kaže: ma ne, šalio sam se, ja to ne mislim ozbiljno. Mislim da mi kao narod imamo snagu za to. To što kao kukavica neka noću dođe i napiše ’smrt Jevrejima’ ili ne znam ni ja šta sve piše, to je kukavičko.“ Nije li se nešto slično ovome i dogodilo? Zašto onda moramo još da vučemo kola unazad i da govorimo: ne, ti nisi taj, znam šta si bio, a bio si nešto mnogo loše, ne možeš da nas prevariš? Zašto nam je toliko teško da prihvatimo da je možda i on shvatio nešto? Pa, zato što bi to onda značilo da mi ne možemo nešto da razumemo, jer smo sami sebi problem da to prihvatimo, mi večito crni i negativni. A s obzirom na to šta je bio, nedopustivo je da sada on ispadne bolji od nas.

Kako je inače moguće drugačije tumačiti sledeće reči Ivice Dačića, nego kao ispunjenje baš ovoga o čemu govori Đinđić: „… Ili je, аko pričаmo o odgovornosti, istorijа, opet po Đinđiću,“ovаj put bilа prаvednа”. Bio sаm deo vlаsti kojа je i rаtom pokušаlа pitаnje Kosovа dа reši. Moždа, zаistа, imа neke prаvde u tome dа dаnаs budem nаjodgovorniji zа mirno rešenje, rešenje kroz pregovore, i rešenje koje podrаzumevа dа svаko ponešto izgubi. I dа to otvoreno kаže. Tаj deo, o otvorenosti i iskrenosti, uprаvo je onаj u kojem su nаslednici Zorаnа Đinđićа, vlаde koje su sledile posle njegа, verovаtno i nаjviše odstupili od onogа što je on hteo i rаdio.“

Diktatura, naša omiljena zaštita

Šta moramo da uradimo? Da naučimo da učimo od drugih. Da shvatimo da postoje pametniji ljudi od nas. Da razumemo da je to što živimo u Srbiji uticalo i na nas same, da nismo mi izuzeti od dekadencije i menjanja. Da je i nama isto tako kao i drugima kojima se podsmevamo potrebno da se promenimo kako bismo bili bolji. I u nama je taj kancer, rak-rana koja guši nas same. Možemo da se pravimo pametni koliko hoćemo. Ali, razlika koju je Đinđić uneo u Srbiju ne bazira se na njegovom obrazovanju i knjigama koje je pročitao, već na iskustvu koje Srbija još nije ni dosegla; iskustvu sa drugačijim ljudima i drugačijim mentalitetima. Mesto gde je Đinđić mentalno punio baterije nije bila Srbija. To je opšte poznata stvar koja nas i dan-danas čini palanački zavidnim. Raspoloženim za ubijanje, bilo preneseno ili bukvalno.

Ali kad jednom shvatimo da ljudi tamo negde na drugom mestu mogu i drugačije da funkcionišu nego mi, tada možemo da menjamo svet koji nam se ne dopada. Sve ostalo je samo teorija. Mi smo ti koji se kao u bazenu brčkaju sa teorijama i to nam je prešlo u naviku. Svaki „štreberski“ pokušaj da ukalupimo Đinđića u neku teoriju, kao Molnar sa šmitovskom teorijom suverene diktature, osuđen je na propast i nerazumevanje. I to iz jednog prostog razloga – jer nas ta teorija nije učinila boljim nego što jesmo. Ne osećamo se dobro zbog toga, i dalje smo truli iznutra. Ali diktatura, ta neodoljiva reč, danas izgleda kao da svom silinom ponovo ulazi u naš opozicionarni rečnik. Kažem ponovo, a mislim posle desetak godina od kad smo je zadnji put koristili u istom smislu.

„Većina je u Srbiji danas, i najpopularniji su još uvek oni koji kažu: mnogo brzo ide, mnogo radikalno ide, mnogo se zakoni zaobilaze… zato što je takav mentalitet koji treba mi da menjamo. Znači, ili ćemo kao manjina da nešto radimo što većina ne prihvata, ili ne podržava… Ja nisam za to. Zašto bi mi kao manjina u ime većine radili nešto što većina ne smatra ispravnim? Ili ćemo se složiti s tim da polako to radimo dok većina to ne podrži… Ja sam mogao da dignem ruke i da kažem: u redu, obavio sam jedan istorijski posao, meni je savest mirna… ionako su ljudi rekli, to što on hoće je sumnjivo, kakva ta Jevropa, šta će nama Jevropa, imamo mi našu Aziju, lepo je nama… Ja kakav sam, rekao sam: ne, nateraćemo da većina podrži to protiv čega je.“ Liči li ovo na diktaturu?

Molnar uopšte nije razumeo šta znači suverena diktatura po Šmitu. „Jedini čuvar ustava koji ne ukida ustavnost jeste politička kultura političke zajednice“, kaže Đinđić. Sve ostalo izneverava ustav i vrši zloupotrebu pravnog poretka. Ta kultura političke zajednice je nešto što se stiče, nešto a posteriori. To je ta razlika i iskustvo koje nam treba da bismo bili bolji. U uslovima zakona i ustava koji su odgovarali autoritarnom Miloševićevom režimu nemoguće je jednostavno donositi nove zakone i ustav a pri tom očekivati da će se društvo promeniti zbog toga što smo ih prepisali od država sa kulturom političke zajednice koju još uvek nismo ni stekli. To je ta osnovna stvar koju ne uračunava Molnar jer je za njega ova Đinđićeva rečenica, kako sam kaže, besmislena.

Prava šmitovska suverena diktatura viđena je ovde tek za vreme vlasti Borisa Tadića, kada je sve dozvoljeno baš zato što je „sve po zakonu“. Tadić, kao izopačeni „čuvar ustava“, nastupa sa pozicije sasvim suprotne Đinđiću, a to je da može da vodi samo onakvu politiku koja je „izraz volje naroda“, čime nam je konstantno parao uši. Baš tu počinje laganje o kojem govori premijer Dačić i baš ova dirljiva sentenca predstavlja uslov da se po Šmitu bude suvereni diktator – da se kontroliše sve, a da načelno niko nema ništa protiv i ne može ništa da prigovori. Međutim, Molnar ne poseduje pojmovni aparat koji bi uopšte i mogao da priđe ovome.

No baš zato, šta nas sprečava da danas kažemo da je to što smo imali takvog Tadića odlična stvar jer nam pomaže da proširimo vidike? Možemo li onda barem mi, nakon deset godina da pokušamo da ne ponovimo istu grešku? Da ne prokockamo sa ovom vladom šansu? Smemo li jednom da dopustimo da stvari nisu baš onakve kakvim smo navikli da ih cenimo? Da učimo i od ljudi od kojih nikada nismo mislili da je to moguće? Uračunavajući da i u nama samima nešto nije zdravo i da nam je podjednako potreban hirurški tretman – jer smo deo Srbije?

I za kraj, još jednom – Ivica Dačić: „… I to što sаm jа u ovu Vlаdu Srbije i ušаo, kаo i moji pаrtneri, uprаvo dа bismo postigli rezultаt, kаo i to što smo ubeđeni dа je nаš posаo dа nešto konаčno urаdimo zа nаšu zemlju – sve to nikаko ne znаči dа smo nekа vrstа konvertitа koji su, zаrаd sopstvenog političkog prosperitetа, odjednom prihvаtili dаvno zаborаvljene, u Srbiji bаr, stаvove Zorаnа Đinđićа. Ne. Đinđić je bio poštovаnjа vredаn politički protivnik. Ali, bаš kаo i mi, deo Srbije. Srbije kojа se menjа, kreće i ponešto uči.“

Comments are closed.

Pratite objave autora na FB

Po datumima

март 2013.
П У С Ч П С Н
« феб   апр »
 123
45678910
11121314151617
18192021222324
25262728293031