Rubrika | Marko Matić

Marko Matić: Moralni sunovrat crnog listića

Taman kada smo pomislili da smo se, nakon obeležavanja jedne decenije od ubistva Zorana Đinđića, ponovo vratili u uobičajenu političku kolotečinu, iz zimskog sna iznenada se probudio Teofil Pančić kako bi nam podario svoje viđenje aktuelnog trenutka. Promolivši glavu iz smetova belih listića koji mu opsesivno, mesecima unazad, danonoćno opsedaju misli, jedva prepoznatljiv ostatak nekada uvažavanog autora pokušao je da obrazloži svoju najnoviju tezu od koje zaista zastaje dah.

Iz dubine mračne mrzovolje u koju se dobrovoljno povukao nakon debakla njegovih prognoza na prethodnim izborima u Srbiji, Teofil je izneo tezu o neobično velikom doprinosu uspomeni na Zorana Đinđića koji su dali pripadnici neofašističkog pokreta “Naši”, organizujući bizarnu nekrofilsku akciju lepljenja plakata sa uvredljivim sadržajem na račun pokojnog premijera Srbije. U njemu svojstvenim nebuloznim opservacijama, Teofil je poentirao tako što je akciju patriopatskih marginalaca video kao čin repolitizacije Zorana Đinđića, za kojom nesrećni Pančić pati bezmalo podjednako kao za svojim tinejdžerskim godinama.

U konfuznom obrazloženju izrečenog sramnog stava, Teofil je istakao da on u akciji pokreta “Naši”, zapravo vidi povratak konfliktnosti i kontroverzi u sagledavanje značenja i uloge Zorana Đinđića. “U poređenju s ljudskim mizerijama i krpama koje danas vučiće, dačiće i slične ležerno proglašavaju Đinđićevim političkim naslednicima, čak su i ‘Našisti’ moralne i intelektualne gromade: jeste da eksplicitno lažu o Đinđiću, ali ovi drugi sistematski lažu o svemu ostalom”, zaključio je Pančić na kraju svoje najnovije kolumne objavljene u nedeljniku “Vreme”.

Čitajući najnovije nebuloze Teofila Pančića, čitalac sa bar prosečnom količinom zdravog razuma, ne može a da se ne zapita šta se dogodilo sa nekada lucidnim autorom koji je u svojim najboljim danima Vojislava Koštunicu opisivao kao apdejtovanu verziju Slobodana Miloševića, a Borisa Tadića tek kao sofisticiranu varijantu Koštunice. Kako je nesrećni Teofil prevideo da se i na drugoj strani političkog spektra događao sličan proces, da su Nikolić, Vučić i Dačić doživljavali paralelnu transformaciju pretvarajući se u razblažene varijante svojih političkih učitelja, Vojislava Šešelja i Slobodana Miloševića.

Nakon 2008. godine, većina srbijanskih partija je toliko konvergirala da se za njih slobodno može tvrditi da više i nisu partije u punom smislu reči, već puke frakcije koje se unutar prihvaćenog meinstrima bore za prevlast sopstvenih interesa. Kako se Teofilu mogao dogoditi toliki stepen pomračenja uma pod čijim dejstvom se usudio upustiti u suludo dokazivanje neodržive teze da je za Srbiju loše to što Ivica Dačić danas radije piše o Đinđiću nego što ide na grob Slobodana Miloševića, što se u koaliciji sa Aleksandrom Vučićem zalaže za evropske integracije kao najvažniji na listi prioriteta ili što zajedno sa čelnicima EU i predstavnicima Albanaca  nastoji da razreši kosovski Gordijev čvor na neuporedivo realističniji način nego što je to radila ona opcija na čijem je oltaru Teofil žrtvovao svoj lični i profesionalni kredibilitet.

Iako se aktuelnoj vladajućoj koaliciji u Srbiji mnogo toga može zameriti, kako u pogledu brzine reformi, pasivnosti u procesu izgradnje institucija sistema ili odsustva ideja i vizije ekonomskog razvoja zemlje, negiranje pozitivnog predznaka Dačićevog pozivanje na Đinđića, kojim lider socijalista opravdava svoj politički zaokret, zvuči potpuno jalovo i neinteligentno. Ukoliko u obnavljanju konflikta oko značaja lika i dela Zorana Đinđića vidi priliku za novi procvat srbijanske političke scene, koja bi nekako korespondirala žabljoj perspektivi iz koje on analizira aktuelni trenutak, Teofil Pančić bi već sada trebalo da počne da kuje strategiju za podršku Vojislavu Koštunici i njegovom Haškom imenjaku kao jedinim preostalim epigonima političke matrice devedesetih. Nema sumnje da bi oni konfliktnost i kontroverze glede Zorana Đinđića doveli do, za Teofila, najpoželjnijeg nivoa.

Nisu, međutim, najveći Teofilov problem ni Vučić, ni Dačić, niti njihovo odavanje počasti Zoranu Đinđiću. Ono što ovog, od zdravog razuma i realnosti sve udaljenijeg, čoveka zaista opterećuje jesu beli listići koji ga na najnezgodniji mogući način podsećaju na sramnu ulogu koju je odigrao tokom prethodnih izbora. Pored opsednutosti Vesnom Pešić i Petrom Lukovićem, Pančić je najnovijeg arhineprijatelja spoznao u još jednoj inkarnaciji belih listića u vidu Nove stranke čiji je proces formiranja u toku. U napadu iskonske zlobe, Teofil je, lamentirajući nad odbijanjem Nove stranke da učestvuje u marketinškoj šetnji za Zorana u organizaciji spojenih ostataka LDP-a i DS, napisao i sledeće:

“Dve stranke koje se najdirektnije pozivaju na političko nasledstvo Zorana Đinđića ‘šetale’ su u spomen na njega, a treća, u osnivanju, nije šetala jer ona, eto, nije za šetnje nego za nešto drugo, usput će već smisliti za šta. Ili možda neće. Znajući ekipu koja se tu počela okupljati – neće smisliti ništa, ali će zanovetati protiv svega što je smislio neko drugi, i verovaće tvrdo da je baš to sterilno preseravanje ‘bavljenje s politiku’. Pa će se posle čuditi što će im i cenzus biti neosvojiva planinčina.”

Da je, kojim slučajem, samo letimično bacio pogled na aktivnosti osnivača Nove stranke, Teofil bi izbegao još jedan pucanj u sopstvenu nogu. Pored toga što je u rekordnom roku sakupila 10.000 neophodnih potpisa za registraciju i time bez ikakvih poteškoća preskočila prepreku koju su mnogi smatrali nemogućom misijom, njemu “dobro poznata ekipa” je i pre formalnog konstituisanja kao političke stranke već iznedrila niz programskih dokumenata kojima se ne može pohvaliti ni jedna jedina od već postojećih partija u Srbiji. Nipodaštavajući značaj dokumenta o reformi političkih institucija profesora Dušana Pavlovića, dokumenta reforme pravosudnog sistema profesorke Vesne Rakić Vodinelić, strategije ekonomskog razvoja ili spoljnopolitičke strategije na kojima radi čitav tim sručnjaka, Teofil je više rekao o sopstvenoj nesposobnosti da sagleda iz korena izmenjenu realnost negoli bilo šta o Novoj stranci. Da je samo na trenutak glavu promolio iznad zida svoje megalomanske sujete i pomenute dokumente uporedio sa Tadićevom smehotresnom strategijom razvoja “Srbija 2020” ili sa još smehotresnijim Đilasovim idejama o uvođenju fiksnog deviznog kursa, nesrećni Teofil bi shvatio dubinu svog moralnog i intelektualnog potonuća.

Nepopravljivo frustriran zbog izostanka kataklizme koju je najavljivao u slučaju neuspeha trećeg Tadićevog predsedničkog mandata, Pančić se našao u škripcu očajnika u kome su mu preostala samo dva izbora: ili da prizna da je fatalno pogrešio i time se oprosti od svog profesionalnog ugleda ili da, po cenu da potone u živom blatu svojih zabluda, nastavi da u stvarnosti traga za dokazima da je ipak on, naspram ostatka sveta bio u pravu. I umesto da mu bolno saznanje da, van njegove radne sobe, niko više za ozbiljno ne shvata njegove oveštale fraze i poluduhovite dosetke, posluži kao otrežnjujuća početna tačka za otpočinjanje dugotrajnog procesa samopreispitivanja, Teofil je radije izabrao povlačenje u mračnu mrzovolju iz koje nije teško mrzeti ceo svet. A to je upravo ona neosvojiva planinčina o kojoj bi daleko više trebalo da razmišlja umesto što likuje nad još jednom, lako oborivom, pretpostavkom glede nekadašnjih belih listića.

2 odgovora ka “Marko Matić: Moralni sunovrat crnog listića”

  1. snezana каже:

    Dala sam potpis za osnivanje Nove stranke, ali postujem i gospodina Pancica i ne svidja mi se ovaj tekst. Svi misleci ljudi u ovoj Srbiji treba da se zaloze za nesto dobro, a ne da se svadjaju kao piljarice (neka mi oproste piljarice – ali tako se kaze).

    • Damjan каже:

      snezana, nije ovo prodavnica namestaja ili cvecara pa da treba nesto da vam se svidja ili ne svijda. Nazalost, veci deo nase istine je jako brutalan i nedopadljiv, ali sta cete, to vam je realnost.

      Dakle, nije bitno da li vam se Maticev tekst svidja ili ne, vec je bitno da li su njegove kritike Pancica opravadane, istinite i dobro argumentovane. Ja mislim da se Pancic u ovoj prici prilicno kompromitovao. Ma koliko da sam voleo da citam njegove kolumne zdrav razum mi ne dozvoljava da se slozim sa stavovima koje sada iznosi.

Pristigli komentari


Pratite objave autora na FB

Po datumima

март 2013.
П У С Ч П С Н
« феб   апр »
 123
45678910
11121314151617
18192021222324
25262728293031