piše: Milutin Mitrović –
U sredu 13. marta uveče teško je bilo naći neku javnu TV u zapadnom svetu koja nije bila bukvalno preplavljena direktnim prenosima i vestima o novoizabranom Papi. Kad razmislimo – biran je zapravo poglavar jedne mikro države, manje od opštine Palilula, ali svetskog značaja kao prestonice vere i morala. Izneveravanje ta dva atributa i nada da će se možda vratiti na pravi put, razlog su za enormni publicitet. Crkva (ovoga puta reč je o katoličkoj) poneta opštim talasom truljenja, finansijskih malverzacija, beskrupulozne bitke za vlast i profit, zakulisnih igara i beščašća svake vrste, pokušava da se odupre srljanju u propast. Istina, radi ona to milenijumima, ali se i ovaj put gaje nade na će konačno i uspeti.
Godine 1982. bankrotirala je Ambrozijanska banka u kojoj je Vatikan imao većinsko vlasništvo i u čijem su upravnom odboru sedeli kardinali organizacije Opus dei, kojima nije smetalo što ta banka pere novac mafije. Direktor banke, Poberto Kalvi, bio je mason, pa ni to nije smetalo. Direktora je mafija likvidirala da sve prljavštine ne bi izašle na videlo. Bio je to predznak prljave svetske finansijske krize. Nesrećni Racinger – Benedikt XVI kome je takva crkva dopala u ruke, shvatio je da nema ni snage, ni sa kim da se bori protiv poroka i jedino mu je ostalo da se povuče, te time pokuša da natera kardinale da izaberu nekog mlađeg i odlučnijeg koji će preseći ubrzano propadanje. papa Nakon trodnevnog pogađanja konstituisana je Konklava, da bi – kako joj ime kaže – „con clave“ (lat.) – pod ključem zasedala i za neuobičajeno kratko vreme, dva dana i pet glasanja obzanila: Habemus Papam! Novi papa se zvanično zove Franciscus Primus, Franja po hrvatski, što je i u velikosrpskoj štampi prihvaćeno kao prevod imena. Nisam ja neki srpski jezički egzorcista. Naprotiv! Nego se sećam da Ivo Andrić, koga zajapureni nacionalisti ubrajaju u srpske uzore, iako odrastao među franjevcima, nije pisao o Franji Asiškom, nego je, držeći se latinske osnove, svoj esej našim jezikom nazvao: „Legenda o Sv. Francisku iz Asizija“. Francisko, a ne Franja!
Inače izbor novog Pape je iznenađenje pre svega za „vatikaniste“ koji ga nisu ni pominjali u svojim predizbornim kalkulacijama, znajući da je kao kardinal imenom Horhe Mario Bergoljo (Jorge Mario Bergoglio), 2005. godine odbio kandidaturu za Papu sa motivacijom da još nije spreman. Ispostavilo se, međutim, da sada jeste spreman i time je pomrsio mnogo šta, a posebno račune Rimske kurije, koja je kovala planove da papsku funkciju vrati u ruke nekog Italijana i time nastavi sve po starom. Ovo je njen prvi poraz, a opšte su nade da će slediti i drugi, oni kojim joj se oduzima kapilarna administrativna moć, sprečavaju zakulisne igre uz pomoć kojih je faktički vladala sa manje (pod Vojtilom) ili više (pod Racingerom) moći, parama i katoličanstvom širom sveta. Ukratko, Horhe Mario Bergoljo opisan je kao uzoran jezuita i prvi iz tog katoličkog reda koji je dogurao do položaja Pape. Pet vekova je tinjala ta želja, jer nisu bez razloga osnivača jezuitskog reda – generala Ignacija Lojolu, i njegove naslednike na vrhu jezuita zvali „Crni Papa“.
Kako kažu, ovaj novi „Beli Papa“ je tih i srdačan čovek. Najradije koristi javni prevoz (za razliku od limuzina velikodostojnika SPC), živi u jednoj skromnoj sobi (za razliku od Kačavendinih vladičinskih dvora koji su po neukusu i raskoši dospeli i na YouTube), sam sebi kuva (ovde bih izostavio paralelu sa našim velikodostojnikom čija kuvarica ima recepte za njegov biznis i politiku, a ne samo za jela), voli tango i strasno navija za fudbalski tim San Loreco (to našima ne dolikuje), priznaje da je isprobao putenu ljubav pre nego što se zaredio (ima u Crkvi ko je i sa dečačićima probao), ne vodi sa sobom novinare i fotoreportere kad – često! – obilazi sirotinju i one sa društvenog dna, iskazujući iskrenu bliskost i razumevanje za njihove patnje (ni to našima ne dolikuje). Sad bi se moglo reći da je ovaj deo pisan tendenciozno – i jeste. Svi znamo da i u katoličkoj crkvi ima razvratnika, pedofila, gramzivaca, pokvarenjaka svakih vrsta. Ko je čitao „Džamijsku kuću“ Kadera Abdolaha, zna da ni islamski kler nije čist, kao ni hrišćanski, ali sad znamo da je katolička crkva izabrala jezuitu da bi je očistio što temeljitije i time spasao od raspada. To sam hteo da kažem.
San Francisko, svetac po kojem je novi Papa uzeo sebi ime, u mladosti je bio lakomislena, raskalašna i rasipna ličnost da bi se odjednom sa neobavljenog ratnog pohoda vratio potpuno promenjen, predan veri i dobročinstvu, odrekao se svih materijalnih bogatstva. Njegov preobražaj i njegova blagost opisani su legendama, od kojih jedna kaže da je opakog vuka, što je terorisao i razdirao ljude, blagošću svojom doveo u crkvu i pripitomio kao psa; da je umeo sa pticama da razgovara, ali pre svega da je, odričući se svih dobara, posvetio svoj život drugim ljudima. Andrić je za njega napisao: „Ličnost koja je inspirisala pesnike od Dantea do Anatola Fransa i D’Anuncija, Đota i slikare renesanse, i danas je predmet interesovanja i studija, i to ne samo za istoriju religija i crkava nego i za istoriju književnosti i umetnosti, za medicinu, psihologiju i sociologiju“. Bio je izuzetno uporan u propagiranju skromnosti i osudi raskalašnosti i pohlepe pa je lako sticao pristalice u narodu i podozrenja u Rimu. Pozvao ga je Papa Inoćencije III na saslušanje, na kom je Franciesko, prilično naprasito, održao predavanje o potrebnoj skromnosti sveštenika i sramoti razvrata i rasipništva, tražeći pritom da se njegova grupa prizna kao poseban red sveštenika pod imenom Mala braća. Već je izgledalo da bi mogao da okonča kao jeretik, kad je Papa prekinuo saslišanje i odložio nastavak za sledeći dan. Sledećeg dana je Papa ustvrdio da je sanjao kako mu je Sveti duh govorio da treba priznati novi sveštenički red i od tada, 1210. godine Mala braća, popularnije franciskanci, odnosno franjevci, postoje, ali uvek kao najniži, plebejski red.
Sada se desilo da je jedan pripadnik verske intelektualne elite i njene političke moći – jezuita, uzeo sebi ime narodskog i nepodmitivog Franciska i time obeležio politiku koju namerava da sprovodi. papa kad je bio mlad Izbor Pape, formalno apsolutnog monarha, takođe formalno je i najdemokratskiji izbor jednog državnika na svetu. Za predsednika SAD, na primer, postoji ograničenje da mora biti rođeni Amerikanac. Za Papu može biti biran bilo ko, bez obzira na naciju, pa čak ne mora da bude ni sveštenik, ali pod uslovom da je katolik i, od XV veka, da je muškarac. Tada je naime uvedeno da Papa, pre nego što se obznani njegov izbor mora da sedne, obnaživši donji deo tela, na poseban presto sa rupom, kao klozetska šolja, pa izabrani najmlađi đakoni zavire odozdo i obzane: „Virgam et testikolus habet“, ukratko da Papa ima muške atribute. Na to Konklava uzvrati jednoglasno i s olakšanjem: „Deo gratis“ (Bogu hvala!). Ova procedura nastala je zato što je – kako legenda kaže, a Vatikan pretvara u legendu sve što mu se iz sopstvene istorije ne sviđa i čemu zatre istorijske tragove – 853. godine, posle smrti Pape Leona IV, izabran/a Johanus Anglicus, kao Đovani VIII. Srećno je vladao/la, dok 855. godine nije jašući na konju zapao/la u oduševljenu masu naroda. Konj se poplašio, zbacio Papu, koji/ja je od straha i udarca stomakom o zemlju spontano – abortirao/la. Kraj ima bar dve varijante. Po jednoj su tog/tu lažnog/nu Papu vezali za konja i vukli po rimskim ulicama dok nije, sad već više nego jasno da je žensko, izdahnula. Po drugoj je izdahnula od nezaustavljivog krvarenja. Nisam našao podatak da li ta verifikacija podobnosti za Papu postoji i danas. Ako postoji, onda je očito da i novi papa poseduje atribute koji garantuju da će se „muški“ boriti na svojoj funkciji.
Budući da je Papa Bergoljo – Francisko 266. papa po redu, od Svetog Petra, koga je El Greko prelepo naslikao kao umnog i setnog intelektualca, a ne kao robusnog bradatog starca, kako su ga većinom slikali, to je moguće zamisliti da se u tih, za malo pa, dve hiljade godina svašta događalo. Najveće iznenađenje sadašnjeg izbora priredio je Papa sam. Svoje prvo obraćanje vernicima počeo je rečima: „Braćo i setre – dobro veče“ a završio ga sa: „Laku noć i dobro se odmorite“. Dakle, otkrio je da Papa zaista može biti i običan, normalan čovek.
Blog Preko ramena
