Rubrika | Marko Matić

Marko Matić: Normalizacija niskog profila

Nedostaci i perspektive dijaloga Kosova i Srbije        |           

Pune dve godine po otpočinjanju takozvanog tehničkog dijaloga između Beograda i Prištine, pregovaračke strane su se našle nadomak one tačke koju je Brisel označio pojmom normalizacije odnosa između Srbije i Kosova. U poslednjoj, sedmoj rundi dijaloga u Briselu, Hašim Tači i Ivica Dačić su bili jako blizu dogovora o zajednici srpskih opština na severnom Kosovu i čini se da je njegovo postizanje postalo samo pitanje vremena. Uprkos zvaničnim izjavama nakon poslednje runde dijaloga kojima je predočeno da su razgovori završeni bez dogovora, čini se ipak da je na delu samo igra nerava koja će se okončati u minut pre isteka roka kojim je Srbija vezana u pogledu dobijanja datuma za otpočinjanje pregovora o članstvu u EU. Iako će dogovor o severu Kosova predstavljati jedan od odlučujućih koraka u procesu normalizacije odnosa dveju strana, opšti je utisak da je pojam normalizacije Evropska unija suviše skromno definisala da bi se moglo govoriti o perspektivama uspostavljanja dobrosusedskih odnosa kao jednom od ključnih kriterijuma iz Kopenhagena za prijem u članstvo u EU.

Tokom dve godine teških i mukotrpnih pregovora, praćenih brojnim kontroverzama, različitim tumačenjima njihovih rezultata, pa čak i incidenata koji su na terenu pratili implementaciju postignutih dogovora, Srbija i Kosovo su se napokon približili otvaranju dve poslednje teme iz prvobitno definisanog paketa tehničkih pitanja – energetike i telekomunikacija. U međuvremenu, na manje ili više zadovoljavajući način, rešena su pitanja katastra, razmene matičnih knjiga, carinskih pečata, slobode kretanja, ličnih i putnih isprava, međusobnog priznanja diploma, zajedničkog upravljanja prelazima i regionalnog predstavljanja Kosova. Paralelno sa finalnim dogovorima o načinu sprovođenja ranije postignutih dogovora, dijalog je podignut i na politički nivo, a prvi pozitivan rezultat političkih razgovora dvaju premijera predstavljao je dogovor o razmeni oficira za vezu kao prvog zvaničnog kanala komunikacije. Na nivou predsednika vlada moralo je da se reši i sporno pitanje naplate carina na severnim kosovskim prelazima prema Srbiji, koje je u drugoj polovini 2012. godine dovelo do blokada puteva pa čak i do same ivice oružanih sukoba između lokalnog srpskog stanovništva i snaga KFOR-a.

Početkom ove godine, tokom razgovora u Briselu, Tači i Dačić su otvorili pitanje ilegalnih paralelnih struktura na severu Kosova što je po principu spojenih sudova dovelo i do razgovora o formiranju zajednice srpskih opština kao neke vrste kompenzacije za ukidanje paralelnih struktura. Iako se iz izjava dvojice premijera prvobitno moglo zaključiti da je ta tema tek otvorena, ubrzano zakazivanje samita kosovske predsednice Atifete Jahjaga i predsednika Srbije Tomislava Nikolića predstavljalo je jasan signal da je razgovor o tom pitanju već bio daleko odmakao, mnogo dalje nego što su pregovarači bili spremni to javno da priznaju. Sama činjenica o potrebi pregovarača da o toku razgovora o toj osetljivoj temi govore na prilično uzdržan način, bila je jasan pokazatelj da su u igri rešenja koja će se, na obe strane, malo kome svideti. Otvaranju teme ukidanja paralelnih strukutra odmah je usledilo i otvaranje razgovora o zajednici srpskih opština kao nekoj vrsti specijalnog statusa za Srbe na severu Kosova.

Upravo na toj tački, koja predstavlja vrhunac dosadašnjeg dijaloga, postali su vidljivi i njegovi najveći nedostaci. Uprkos nesumnjivo pozitivnim rezultatima dosadašnjih razgovora, čini se da je postojeći format dijaloga, baziran na rešavanju jednog po jednog pitanja, bez ambicije da se postigne celovito rešenje koje bi odnose dve strane de facto dovelo na nivo redovnih odnosa dve susedne države, već uveliko postao prevaziđen i zastareo.

Prvi i osnovni nedostatak postojećeg okvira dijaloga jeste to što on u krajnjoj liniji ne vodi istinskoj normalizaciji odnosa dveju strana. Prikrivajući sopstvenu nesposobnost postizanja jedinstvenog stava po pitanju Kosovske nezavisnosti, Evropska unija je pojam normalizacije definisala na prilično skromnom nivou. Cilj tako definisane normalizacije odnosa sveden je na puko odsustvo sukoba između dve strane i rešavanje svega nekoliko nasumično odabranih gorućih pitanja. Problem je, međutim, što pored do sada tretiranih pitanja u dijalogu, postoji veliki broj drugih koja prevazilaze postojeći okvir razgovora. Primera radi, dugoročno je neodrživo da između dve države, koje deklarativno teže ka članstvu u EU, ne postoji saradnja u borbi protiv organizovanog kriminala i pranja novca, dok istovremeno organizovane kriminalne grupe sa obe strane granice nesmetano sarađuju.

Kao primer neadekvatnog okvira postojećeg dijaloga mogao bi poslužiti još jedan problem, koji je “neočekivano” eskalirao nakon otvaranja pitanja severnog Kosova u Briselu, a čije bi nerešavanje u budućnosti moglo dodatno da pogorša ionako prilično napete albansko-srpske odnose. Reč je o pitanju položaja Albanaca u Preševskoj dolini koje će se na terenu aktuelizovati, sviđalo se to evropskim diplomatama ili ne, paralelno sa postizanjem rešenja o severu Kosova. Zanemarivanje očigledne činjenice da situacije na severu Kosova i u Preševskoj dolini, uprkos značajnim razlikama i specifičnostima, funkcionišu po sistemu spojenih sudova, predstavlja ozbiljnu opasnost po budući mir i stabilnost u regionu. Stoga bi to pitanje neizostavno trebalo uvrstiti u prošireni pregovarački proces, a problem položaja manjinskih zajednica rešavati u okviru jednog integralnog sporazuma, na bazi rešenja predviđenih u Ahtisarijevom planu.

Ono što posebno zabrinjava jesu i informacije da zvanični Beograd još uvek nije odustao od ideje razgraničenja po etničkom principu i podele Kosova, što su potvrdile i brojne izjave srbijanskog premijera Ivice Dačića. Kako bi pojačao svoju ponudu za nekom vrstom razmene teritorija, Dačić je u igru nedavno ubacio i priču o stolici u Ujedinjenim nacijama što je još jedna od tema koju postojeći format dijaloga nije u stanju da obuhvati. Iako uticaj Srbije na pitanje članstva Kosova u UN nije od presudnog značaja, prestanak aktivnog suprotstavljanja legitimnim aspiracijama kosovske države u značajnoj meri bi olakšalo rešavanje tog značajnog pitanja. Ono što će nemoguće biti razrešiti bez istinske normalizacije odnosa jeste članstvo i Srbije i Kosova u EU. Upravo na toj temi postojeći dijalog zapada u svojevrsni paradoks. S jedne strane, perspektiva EU članstva bila je glavni motiv da se dve strane uopšte i nađu za pregovaračkim stolom. S druge strane, upravo je EU kao posrednik, kriterijume za ocenu uspešnosti pregovora postavila toliko nisko da je nezamislivo da dve zemlje sa tim nivoom saradnje ikada mogu da se nađu u članstvu Unije. U izboru između kratkoročnih poboljšanja situacije i dugoročnih izgleda za saradnju na ravnopravnim osnovama, čini se da su zapadni partneri kao osnovni cilj dijaloga odabrali prvu opciju, svesno dovodeći u pitanje evropsku perspektivu čitavog regiona.

Paralelno sa otpočinjanjem tehničkog dijaloga Beograda i Prištine oko rešavanja nekih urgentnih pitanja, ključne članice EU trebalo je ozbiljnije da porade na definisanju zajedničkog stava čitave Unije  po pitanju Kosova, što bi u perspektivi dovelo do toga da i preostalih pet članica prizna nezavisnost najmlađe države na Balkanu. Iz začaranog kruga u kome Srbija odbija da prihvati realnost kosovske nezavisnosti pravdajući to činjenicom da ni sve države članice EU to ne priznaju, a pet članica Unije to isto odbijaju dok to ne učini i Srbija, jedini mogući izlaz bio je jedinstveni stav bloka od 22 zemlje EU.  Taj blok je trebalo ili da ubedi preostalih pet članica da svoja stanovišta prilagode većini ili da Srbiji jasno stavi do znanja da od njenog članstva u EU neće biti ništa dok se to pitanje na zadovoljavajući način trajno ne reši. U tom smislu trebalo je odlučnije insistirati na tome da platforma zvaničnog Beograda, bez obzira na njenu unutrašnjepolitičku namenu, bude dovoljno široka da Beograd u paketu prihvati kosovske institucije sa svim njihovim nadležnostima, bez obaveze formalnog međusobnog prizanavanja, ali uz jasnu obavezu Beograda da na međunarodnom planu i u međusobnim odnosima ne blokira potvrđivanje kosovske državnosti.

Sledeći korak u redosledu poteza bilo bi rešavanje pitanja severa Kosova u skladu sa Ahtisarijevim planom, ali i Preševske doline na osnovu važećih evropskih standarda. Tome bi sledilo regulisanje niza praktičnih pitanja, uključujući i članstvo u UN i drugim međunarodnim organizacijama. Rešavanje tih pitanja otvorilo bi prostor za nova priznavanja kosovske nezavisnosti, uključujući i pet članica EU. Od Kosova i Srbije bi se tada mogla tražiti puna normalizacija odnosa u skladu sa kriterijumima definisanim u Kopenhagenu, koji su važili za sve zemlje koje su želele da se nađu u članstvu Unije. Kolikogod se ovako otvoreni pristup činio bolnim i možda neprihvatljivim za srbijansku javnost, on je jedini mogući i jedni ispravan put za trajnu i održivu stabilizaciju ovih prostora.

Neiskren odnos prema pregovorima koji su zauzele kako pregovaračke strane tako i EU posrednici, učinili su da odnosi Kosova i Srbije, ali i srpskog i albanskog naroda, postanu taoci nesposobnosti EU zemalja da zauzmu jedinstven stav, što je samo otvorilo prostor za stare balkanske kalkulacije koje nikada nisu u sebi nosile previše racionalnosti. Tome u prilog posebno govore dvosmislenosti koje su bile utkane u sve do sada postignute dogovore što je omogućavalo različita tumačenja učesnika u pregovorima. Međusobno suprotstavljena tumačenja postignutih dogovora, praćena neodmerenim i zapaljivim izjavama doveli su do shvatanja pregovaračkog procesa kao svojevrsnog nadmetanja, a ne mehanizma za smirivanje tenzija. Pregovori su shvaćeni kao igra u kojoj dobitke jednoj strani donose isključivo gubici druge strane, umesto da se izgradnja odnosa shvati kao igra u kojoj su interesi komplementarni i u kojoj obe strane mogu biti na dobiti ukoliko budu radile na podsticanju međusobne saradanje. Na takvom shvatanju dijaloga trebalo je, pre svega, da insistira Evropska unija koja je preuzela ulogu posrednika i garanta postignutih dogovora. Ili je u suprotnom trebalo tu ulogu da prepusti onima koji nemaju problema sa definisanjem sopstvenih stavova.

Comments are closed.

Pratite objave autora na FB

Po datumima

март 2013.
П У С Ч П С Н
« феб   апр »
 123
45678910
11121314151617
18192021222324
25262728293031