Pečatoresci i preživari

piše: Srđan M. Jovanović     –

Paragon svega što je loše u srbijanskom novinarstvu – Pečat – donosi nam u svom najnovijem broju (258) iznova određen broj instanci relevantnih za shvatanje srbijanske desnice i njen diskurs. Hteo sam, makar ukratko, i da prikažem šta nam Milorad Vučelić i njegova kamarila[1] donose ove nedelje.

Da krenem i od mog omiljenog kolumniste, Dragomira Antonića, koji u ovome broju „ne razume šta fali Srbima“, kao da iko misli da im išta, ovako skupa, „fali“. Kako ovaj kolumnist piše, „napada se sve što je srpsko. Za odstrel su svi koji brane Srbiju. Braniti Srbe i Srbiju ponovo se kvalifikuje kao zločinački poduhvat“. Needless to say, ne pominje se ko to napada Srbiju i „sve što je srpsko“, dok se nigde ni ne elucidira šta je to „sve što je srpsko“, osim „Radovana Karadžića, Ratka Mladića, Vladimira Lazarevića, Vojislava Šešelja…“. I, kako kaže Antonić, „sad moram braniti Emira Kusturicu, jer ako njega ne branim, ne branim državu, narod, svoju porodicu, decu i unuke“. Karadžić i Mladić, pak, predstavljaju sve najgore što Srbija može da ponudi, no to ne smeta ovome kolumnisti da se busa i u svoje i u njihove grudi. Opšte generalizacije i besmislene konekcije, kao što su ideje 1) da, pošto „treba“ da brani svoju decu i unuke, da iste neko i napada i 2) da Antonić „mora“ da brani Kusturicu, suština su svakog teksta u njegovoj kolumni. Od čega, samo, treba braniti i Kusturicu i unuke? I to ostaje nerazjašnjeno. U ovom broju, na silno razočarenje čitateljstva Antonićeva, doduše, nismo saznali šta je naš kolumnist protekle nedelje imao na svojoj trpezi. Možemo pretpostaviti da je ajvar bio uključen.

Skačući na sam početak, nalećemo na neumornog Vučelića, koji je ovog puta rešio da podilazi i da se dodvorava svome čitateljstvu, obznanjujući kako „čitaoci Pečata … o problemima hrane, vode i ekologije mnogo toga znaju, i na našem i na globalnom nivou“, mada je, čisto statistički, najverovatnije suprotno tačno, imajući u vidu da nacionalističku pamfletriju pečatorezačkog modusa čitaju mahom neobrazovaniji (plus moja malenkost, no zabave radi). Uspeo je u istom uvodniku da zakači i „žuti kartel“ (njegova omiljena kolokacija), Sonje Liht i Biserko, pa i Goli otok, sve što mu ne valja. A veritable rigmarole, verbalna papazjanija dostojna samo Pečata.

Aleksandar Đaja nam u tekstu „Nikad ne reci nikad“ (ne, ne misli se na Konerijevog Džejmsa Bonda, kamo drage sreće) obznanjuje kako je „istorija laganja Srbije od strane Zapada duga (…) koliko i istorija same Srbije“. Prema ovom autoru, „Zapadne zemlje, a u novije vreme i Amerika, prema našim stranačkim i državnim liderima, već decenijama posle Tita, drže se ustaljene bahate, arogantne i licemerne politike. Od predsednika Slobodana Miloševića, preko Vojislava Koštunice, do Borisa Tadića, gotovo nijedna vlada nije napravljena bez uticaja Vašingtona i Brisela“. Zanimljivo je kako se Đaji niko ne sviđa – setimo se da je Pečat zvanično promovisao Nikolića, Vučića, pa i ceo SNS na naslovnim stranama svojih izdanja u predizbornoj kampanji koja ih je dovela na vlast. Ceo jedan tekst u ovom broju pisao je upravo Koštunica. Da li ovo podržava ideju da se „antiprotivni“ desničari prosto po prirodi stvari bune protiv svega i svačega, pa i protiv „svojih“?

Već pomenuti Koštunica je dobio tri pune strane za svoje političke stavove. Kako kaže, „Evropska unija danas neposredno ugrožava teritoriju naše zemlje“. EU je, naime, „glavna opasnost zemlji“. Ona „ugrožava naš nacionalni identitet, ugrožava nacionalnu kulturu, nacionalno samopoštovanje i nacionalno dostojanstvo“. Sve je, kako ste primetili, „nacionalno“. Nije Koštunici Vojislavu važna endemska korupcija i nepotizam, diskriminacija mladih, žena i homoseksualaca, nije mu važan patetičan prosek mesečnih primanja i nezaposlenost, raspad akademije i propast zdravstva – važne su mu „nacionalne“ instance. Na taj način političari koji nisu dovoljno kompetentni da reše neke iole važne i ozbiljne probleme mažu oči narodu već skoro dva stoleća. Koštunica je remnant devetnaestog veka, jedna živa mumija prastarog nacionalističkog populizma. Možda bi red bio da na sledećim izborima ne pređe cenzus. Nada umire poslednja!

Pečat se u ovome broju p(r)osvetio i (pr)osveti – temi koja mu je odista strana. Ksenotematični Pečat će ovde u tekstu Vladimira Dimitrijevića „Ne lipši, prosveto, do zelene trave!“ pomenuti neke krajnje bizarne momente. Primerice, ako se sećate Ljiljane Čolić, „verujuće osobe“ koja je rešila da darvinizam prosto izbaci iz kurikuluma, bacaći ogromnu ljagu na sam obrazovni sistem ove republike, neće vam biti drago da čujete kako autor smatra kako je ona bila izbačena iz ministarstva zato što je „tobož izbacila izučavanje teorije evolucije u osmom razredu osnovne škole (što, naravno, nije bila istina)“. Sam pojam „istine“, pak, razlikuje se kod desničara u odnosu na ostatak civilizacije. Bizaran je to ontološki salto mortale, istina postaje neistina i vice versa. Ne morate čitati tekst dalje, to je jasno.

Biljana je Živković „razgovarala“ sa Salihom Selimovićem u tekstu „Propadamo jer smo se odrekli predaka“. Ovakve neodređene, nejasne konstrukcije, semantički šuplje, od izrazite su važnosti diskursu desnice. Probajte pitati desničara šta to znači (eh, ta semantika!) kada se neko „odrekne predaka“ i videćete. Neće biti u stanju da objasni. Šta to, uostalom, treba da znači? Da li to stvarno nekoga ima ko će reći „moja prababa nije bila moja prababa“? Sumnjam, mada sumnjam samo zato što desničari matrilinearnu stranu porodice u svoj „rod“ ni ne računaju. Ili će možda neko reći kako mu preci nisu važni? Budući da skoro niko ne zna ko su mu preci bili čim zađe par generacija unazad, ovo bi trebalo da bude savršeno normalno. Imajmo u vidu: već kada dođete do četvrte generacije unazad (pra-pra-baba i deda), govorimo o 30 ljudi ukoliko sagledavamo samo majke i očeve, pa onda njihove majke i očeve, i tako unazad. Sa braćom, sestrom i rođacima, početkom dvadesetog veka će većina nas imati od 30 do 100 predaka. I u tim precima – Selimović govori o periodu od XV veka do danas, dakle o hiljadama i hiljadama predaka svake individue koja je danas živa – nalazimo na ideju da je „srpski nacionalni korpus izgubio ogroman broj muslimana čiji su koreni srpski!“, kao da je promeniti veru nešto od izrazitog značaja. Uostalom, jedan je od ključnih momenata srpskog nacionalizma shvatanje da su religija i etnička pripadnost neraskidivo povezani. Selimović, pak, ne zna da su se nacije formirale diskursom i političkom delatnošću od (mahom) sredine XIX veka. Toliko o  profesionalnosti.

Da nastavimo. Pečatorezni pregalac Dragomir Anđelković, čini se da je umislio kako je uplovio u lingvistiku u tekstu „Srpski jezički defetizam“. Smatra da reči „postepeno (re)definišu stvarnost“, te da će se ponavljanjem sintagmi „predsednik Kosova“ i „kosovski Ustav“ Kosovo „odista“ postati nezavisno, sve dok se de Sosir okreće u grobu. Srbija, po njemu, ide „stramputicom“, naravno; toliko od lingvistike i pismenosti. Albance često naziva „Arbanasima“, valjda kako bi pokazao „širok vokabular“. Međutim, i pored toga što mu članak poseduje naslov koji obećava makar kakvu-takvu jezičku analizu, Anđelković piše mahom o „otimanju“ Kosova od Srbije. Plaši se da „nam niko ne promeni naš nacionalni kod u cilju da zaboravimo ko smo i šta je naše“. Naravno, ne objašnjava se šta je taj metafizički „nacionalni kod“. Pozivanje na „nas“ i „naše“ su sasvim očekivane instance u jednom desničarskom diskursu. Razočaravajuće, gospodine Anđelkoviću, čak i za ideologa desnice.

Pečat, što je jedno od definirajućih momenata za skoro svako desničarsko glasilo, praktično nikada ne iznosi ništa odista novo. To je, u suštini, jedna varijanta Trinsi sistema Biljane Srbljanović: Nikad Ništa Novo. Nekolicina autora koji pišu pamflete u vidu navodno novinarskih i analitičkih članaka prostom regurgitacijom vrte u krug iste teme iznova i iznova, jednostavno preraspoređujući red reči u rečenici, a potom i rečenice u samom tekstu. Preživarsko novinarstvo. Ruminating journalism, eto nove sintagme. Vučelić je isti uvodnik napisao 250 puta, Antonić istu kolumnu na kraju časopisa najverovatnije isto toliko. Zarković i Vrzić vrte istu priču o otimanju Kosova i nacionalnim problemima, usput „kritikujući“ ozbiljne institucije i medije bez ikakvih argumenata. Uvek na isti način. A to neko ozbiljno shvata.

No, ni to nije ništa novo. Nacionalizam i desničarska ideologija su bili stari praktično i kada su se pojavili, čeznući da društvo brzim korakom pošalju u prošlost i propast, uz to i profitirajući. Pečat izlazi petkom, dešava se da je već u subotu – rasprodat.



[1] Napomenuo bih preciznije značenje reči „kamarila“: „’sobica’; dvorska klika, uža okolina jednog vladaoca koja vrši osetan i negativan,ali neodgovoran uticaj na upravljanje zemljom.” <www.vokabular.org>

Comments are closed.

Pratite objave autora na FB

Po datumima

март 2013.
П У С Ч П С Н
« феб   апр »
 123
45678910
11121314151617
18192021222324
25262728293031