Pozovi Cara Dušana radi večere

piše: Vladimir Milutinović    –

Kada sam pisao o srednjem veku kao našoj duhovnoj atmosferi (Nuspojave vremenske razlike) nisam baš sasvim shvatao dokle to ide: „EU nastavlja Muratovu tiraniju“, kaže B92, a Dačić ima mytarstva, odnosno, hod po mukama, na Peščaniku. I uopšte, „dani pakla“ su se pretvorili u dane strepnje i neizvesnosti, recimo, kao kada je najavljivan prolazak komete u srednjem veku. Niko ništa ne priča, svi samo čekaju šta će se dogoditi, kao da čitav proces potpuno izmiče racionalnom zahvatanju. Stanje se opisuje kao “dramatično”, a odluka kao “neizvesna”.

Pa, dok čekamo tu odluku, možemo se pozabaviti vizurom koju koristimo dok se bavimo, posebno, kosovskim problemom. Tu ima toliko puno stvari koje su postavljene naopačke, a ipak ih skoro svi podrazumevaju.

Jedna od tih stvari, možda najvažnija, jeste predstava da su rešavanje Kosova i napredak u evrointegracijama nekako povezani. Skoro svi koriste argumentaciju ovog oblika: Srbija mora da prihvati kompromis ili ponuđena rešenja u vezi sa Kosovom da bi “dobila datum”, “krenula napred” itd. Podrazumeva se da bismo mi želeli neko drugo rešenje – na primer, celo Kosovo u Srbiji – ali da zbog evropskih ponuda pristajemo na manje od toga. Ovako razmišljaju i zvaničnici SAD i EU, a i veliki deo naše javnosti, koji uključuje skoro sve suprotstavljene strane u njoj. Naravno, većina tih aktera navija da Srbija izabere Evropu i prihvati sporazum koji podrazumeva da je Kosovo nezavisno. Ali, ovaj način razmišljanja pruža i mogučnost da se priznavanje faktičkog stanja na Kosovu tretira kao “prodaja vere za večeru” ili izdaja Kosova za “činiju sočiva”, kako se ovih dana izrazio mitropolit Amfilohije Radović.

U stvari, ovaj je argument sasvim razumljiv. Pitanje Kosova zaista je važnije od beneficija koje bi moglo doneti članstvo u EU i ako na našu poziciju utiče ponuda o napredovanju u EU integracijama, trebalo bi da o tome dobro razmislimo, jer se čini da pitanje datuma zaista ne treba da utiče na našu poziciju. Mi bi trebalo da sebi postavimo jednostavno pitanje: Kakva bi naša pozicija bila da nema priče o priključenju EU? Tu svi pretpostavljaju da bi tom slučaju trebalo da želimo da Kosovo bude u Srbiji, a da se niko ne bavi pitanjem zbog čega bi to bilo najbolje.

Dakle, zbog čega bi za Srbiju bilo najbolje da zauzme neprijateljski stav prema sadašnjem Kosovu, sa implicitnom pretnjom da bismo mi smatrali legitimnim da u promenjenim okolnostima koje bi mogle nastupiti (potpuno slabljenje uloge SAD na Balkanu i jačanje Rusije) ponovo vojno zauzmemo Kosovo i nekako izađemo na kraj sa verovatnim vojnim otporom toj akciji i kasnijim protivljenjem albanskog stanovništva toj promeni?

Kada se ova podrazumevana realnost opiše vidi se da se ovaj plan ne zasniva na bilo kakvim racionalnim razlozima ili poželjnim očekivanjima. Najpre je malo verovatno da bi se u skoroj budućnosti relativna snaga SAD i Rusije mogla toliko promeniti. Dalje, dok se to ne desi, bilo bi verovatno skupo zauzimati neprijateljski stav prema EU i SAD. Vojna akcija bi uključivala značajne gubitke života i zahtevala ogromna sredstva koja nisu na vidiku, niti među građanima Srbije postoji značajno raspoloženje za žrtvovanje života. Najzad, čitava ta akcija bi bila tragično ponavljanje ratnog iskustva iz devedesetih, koje je na očigledan način unazadilo život svih na prostoru bivše Jugoslavije. Vladavina nad Albancima bila bi očigledno antidemokratska, a atmosfera stvorena ratom toliko štetna i protivna životnim interesima i najboljim željama svih zainteresovanih. Sve to ukazuje da bi vraćanje Kosova u Srbiju bilo jedan krajnje nepoželjan cilj. Ne postoje racionalni razlozi da se smatra da je to u “nacionalnom interesu”.

Pa kako je onda moguće da se baš napuštanje te opcije od strane svih prikazuje kao “dramatično” i “ bolno”, odnosno, kao “izdaja” i “kapitulacija”? Izgleda da su ove ocene posledica nekih iracionalnih razloga. Nama se godinama stvar predstavlja tako da sa gubitkom Kosova u Srbiji nestaje i sama Srbija u moralnom pogledu, da svi Srbi na taj način gube svoj “identitet” i moralnu suštinu. Ovakve stavove u ovom ili onom obliku zastupaju istaknuti članovi SPC, tzv. “nacionalna” inteligencija i deo javnosti. Taj stav je nedavno jezgrovito izrazio i vladika Amfilohije, uporedivši Kosovo sa Lazarevom glavom, koju sada odseca EU, tako nastavljajući “Muratovu tiraniju”. Ovim metaforama i rečnikom potvrđuje se teza sa početka ovog teksta o atmosferi srednjeg veka. Izgeda da Amfilohije čitav problem predstavlja kao da je Kosovo balkanska srednjovekovna provincija, koja bi trebalo da pripadne onom kraljevstvu koje je najranije , ili bar ranije od konkurentskih, ostavilo svoje “svetinje” na Kosovu. Drugim rečima, ideal je restauracija srednjovekovnog poretka na Kosovu, kao da se desetak vekova između nije dogodilo.

Iz ove atmosfere proističu i predstave o moralnoj suštini koja nestaje sa Kosovom. Lik koji otelotvoruje i simbolizuje tu moralnu suštinu je, naravno, Knez Lazar, koji se sprema i svesno bira Carstvo nebesko u odnosu na sve mogućnosti na zemlji. On simbolizuje spremnost na krajnje žrtvovanje u borbi, spremnost da se založi život za simbol. Simbol, koji će se u “povoljnijim okolnostima” pretvoriti u ponovnu borbu, sada sa izglednijim šansama za povratak Kosova. Ovakva predstava verovatno postoji kod svih naroda i u sebi ne sadrži ništa loše. Ipak, loše može biti ovakvu predstavu, nastalu u srednjem veku, ili još tačnije u romantizovanim sećanjima na srednji vek, prenositi u sadašnjost 21. veka, u kome – i to je glavna razlika – stanovništvo nije samo “narod” koji posmatra borbu velikaša i navija za svoje, nego su to neki građani koji imaju prava i institucionalna sredstva da se za njih izbore.

Međutim, u stvari je još veći problem nešto drugo. U okviru ove kulturne matrice koja govori o gubljenju “duše” i “moralne suštine” ukoliko se odreknemo mogućnosti da poginemo za Kosovo poput Kneza Lazara, sama “moralna suština” se veoma sužava. Naime, u životu moralnu suštinu nema samo onaj koji se žrtvuje za simbol. Tačnije, ova situacija je u savremenom životu veoma retka, ako uopšte postoji, a bila je retka i u srednjem veku. Čak i u okviru hrišćanskog morala prava žrtva je žrtvovanje vlastititih interesa, osvetničkih strasti i oholosti u ime ljubavi. Čini mi se da se nigde u Novom Zavetu ne pominje ni obaveza žrtvovanja za povratak teritorije, ni obaveza ponavljanja Hristove žrtve života, ali ima dosta toga o praštanju, okretanju drugog obraza i jednakosti pred Bogom. Izgleda da je i hrišćanski moral u principu u prilog života, odnosno, da nalaže pravila koja potvrđuju život u miru i su-životu.

Kako smo onda došli do toga da nam i vladike sugerišu da je žrtva života u ratu za teritoriju dominantan način da se stekne “moralna suština”? Nedavni Amfilohijev govor čini se da pruža odgovor i na ovo pitanje. Naime, pošto kaže da su aktuelne vlasti “ostale bez Lazarevog, Karađorđevog, Miloševog i Njegoševog duha”, vladika precizira šta je po njemu bila Njegoševa vizija: “njegova državnička vizija je bila vizija obnove Dušanovog carstva.” Ovaj dodatak baca novo svetlo na Lazarevu žrtvu: izgleda da na nju ne bi trebalo da gledamo baš kao na bezinteresnu žrtvu za Carstvo nebesko, nego više kao na žrtvu za Dušanovo carstvo. Drugim rečima, moralni zakon treba za nas da bude bezuslovno žrtvovanje života za širenje teritorija, čak teritorija koje su danas u Grčkoj i Makedoniji.

A pošto ovim teritorijama nema ni reči u Novom zavetu, izgleda da se i ovde radi o svojevrsnoj zameni vere (prinicipa morala) za večeru (materijalnu korist). I za Cara Dušana – koji jedini nije kanonizovan od srednjovekovnih kraljeva, koji je ratovao sa vlastitim ocem i otkidao teritorije od prvog hrišćanskog carstva Vizantije i za koga postoje indicije da je pogubio vlastitog oca – te teritorije bile su samo “večera”, odnosno izvor prihoda. Međutim, kada je osvajao te teritorije zbog prihoda, a i kada je radio ove ostale stvari, Dušan se samo ponašao kao tipičan srednjovekovni vladar. Ne verujem da je tada uopšte postojala ideja “Epir je Srbija” ili da su podanici i vitezovi ubeđivani da će izgubiti moralnu suštinu ako ne poginu za Cara (na stranu srčano učešće u borbi).

Ako su ovi argumenti dobri, to govori da je današnja atmosfera vezana za Kosovo potpuno apsurdna. Niti je “vera” u toj priči ono što bi trebalo da bude, niti “večera” tu ima ikakvog mesta. Kosovo nije srednojvekovna teritorija, nego realni prostor u 21. veku na kojem su se promenili okviri kolektivnih prava, ali na kome svako ima prava da ostane da živi i uživa sva građanska prava. Pregovori i sporazumi trebalo bi to da obezbede, a ne da zavise od pogrešnih,  manipulativnih i suženih predstava o moralu, pogotovu ne od sanjarenja o srednjovekovnim teritorijama. Pošto bi se to sanjarenje moglo završiti i ratom za Solun ili za Skoplje u kome je Car Dušan krunisan.

Ako nešto ne promenimo, Kosovo će, ni krivo ni dužno, i dalje biti “grob za budućnost”, kako se istom nedavnom prilikom izrazio m. Amfilohije. To što je dodao pridev “živonosni” ionako se ne odnosi na život na ovom svetu, a ako se malo bolje pogleda, ne odnosi se na život ni na onom svetu.

Izgleda da se odnosi samo na smrt na ovom svetu.

6 odgovora ka “Pozovi Cara Dušana radi večere”

  1. admin каже:

    Ljude to /Kosovo/ mnogo ne zanima jer od početka uopšte nisu bili uključeni u odlučivanje. Obamrli su i prepušteni sudbini.
    Božidar Jakšić, Politika, 31.03.2013.

  2. admin каже:

    Sadašnja srpska vlada je prva vlada, posle premijera Zorana Đinđića, koja razume koliko je za Srbiju važno da se trajno reši kosovski problem. To je razlog zbog koga je proteklih meseci učinila „korake od sedam milja“ u pregovorima sa Prištinom. Osim što je demonstrirala političku volju da postigne trajni dogovor, vlada je pokazala da ima političku snagu i autoritet da dogovorena rešenja sprovede. U tome je razlika između Dačićevog kabineta i vlada Mirka Cvetkovića i Vojislava Koštunice, koje su kosovski problem doživljavale kao elementarnu nepogodu koja ih je zatekla i koja će se rešiti, nekako, samo od sebe, bez našeg aktivnog učešća u procesu.
    Goran Vesić, Danas, 31.03.2013.

  3. admin каже:

    Ivica Dačić je prvi političar u Srbiji koji na kosovski problem gleda otvorenih očiju. Političari prethodne vlade zaduženi za pregovore o Kosovu odnosili su se prema ovoj temi kao deca koja zatvore oči i veruju da ih drugi ne vide, kaže u razgovoru za „Blic” član Glavnog odbora SPS, reditelj Srđan Dragojević.

  4. admin каже:

    Zato će sad morati dža ili bu. Osim ako ovom larmom koju su nadigli ne pripremaju teren da se išunjaju iz neprijatne situacije.
    Nadežda Milenković, Peščanik, 01.04.2013.

  5. Upodobljavanje каже:

    Добар текст. Ослобађа од антропоморфизама косовског набоја и националног шунда. „Шта би било кад би било“ тематику о евентуалном рату не бих коментарисао.
    Ипак, незахвално је у теологији, философији, и политици ићи „синдромом генерализације“, што ће рећи, да ако је једна личност (нпр. Амфилохије) изразио један свој лични став, одмах доћи исхитрено да он тим својим ставом изражава биће (идентитет Цркве) јер се други ту не питају а добро је познато да догматско биће Цркве одређују они који нису пасивни посматрачи. Дакле, Амфилохије (или Пера, Мика, Жика) може само да говори у своје име, иако нпр. свештеник Р. Биговић као клирик износи тотално другачији став о Косову без тих национално-утопистичких-пијетизама.
    Треба нагласити да постоји дистинкција између службе једног епископа (његове пневматолошке валидности) и онога што он држи као лични (читај: политички) став приватно. Тиме он не изражава јединство Цркве која је Саборни Догађај пар екселанс и чија природа не одговара профаном политиканству територијалног интегритета. Много је већи прасак оставило писмо владике Атанасија Јевтића Ивици Дачићу у вези издаје Косова са много експлицитнијим набојем. Али, некад треба промислити и о мотивима таквих великодостојника. Потребна је шира слика. Из птичије перспективе. Есхатолошки угао који улази у клинч са голготом једног конкретног народа. Можда је, хипотетички, посреди бојазан да губитком једног дела територије, ту отцепљивање неће стати, а не као да ће се разводњити суштина човека.
    Губитком Косова Србија неће изгубити свој идентитет, нити „моралну суштину“ (поставља се само реторичко питање да ли је то неизбежно) јер национализам не чини идентитет човека, али то не значи да нема одговорност према историјској сцени у којој се нашао рођењем. Што ће рећи да „окретање образа“ не подразумева игнорисање текућих проблема, као што се и Христос буни пред Кајафом зашто је ударен (апропо образа који не подразумева пасивну жртву или позицију мазохисте), и узгред, постоји у Новом Завету првосвештеничка молитва Тајне Вечере која је конституисана на не понаваљању већ настављању Те Исте Вечере (Евхаристије). Жртва за друге је заиста максима онтологије, егзистенцијалан императив чак и за непријатеље своје, али то не значи наивно позиционирање сопства за оне којима до другог није стало. Јер је таква жртва, осим што је жртвована, накнадно обезвређена и као убијена. Жртва у том случају не мења никога.
    Али, наравно, борба за територијални идентитет, сакраментално профанисан у Косовском Боју, не пије воду.
    Позиција Косова и даље остаје дилема. Можда и због разних идолатријских фикција које му се калеме како на политичкој, тако и на псеудохришћанској и националној основи.

Pristigli komentari