Retke su evropske države u kojima političke elite koje u dužem vremenskom periodu pokazuju nesposobnost da jedan narod usmeravaju ka napretku uspevaju da se održe na vlasti. U takvim državama se ove grupe ljudi, koje uobičajeno nazivamo elitama, transformišu u političke klike u okviru kojih se, na osnovu zagrabljene političke moći, kontinuirano odvija puka rasporedela dobara i resursa. U uslovima postojanja klike koja gospodari namesto elite koja upravlja, neprestano se tanji osećaj odgovornosti za opšte dobro i javne poslove. Upravo je to stanje političke scene u Srbiji, u kojoj danas oni koji odlučuju vuku nazad umesto da zajednicu usmeravaju napred.

Poslednjih meseci i nedelja i sami smo svedoci širenju opšte zabune oko toga kuda Srbija kao politička zajednica treba da ide i koja je njena opšta politička orijentacija. Zabuni su najviše doprinosili političari koji su do nedavno monopolisali ideju evropske Srbije. Svojim praktičnim političkim delovanjem učinili su više i od deklarisanih antievropljana da ideja Evrope u Srbiji doživi neverovatni nivo kompromitacije. Upropaštavajući sve čega su se dotakli, poigravajući se krhkim demokratskim institucijama i učestvujući u privatizaciji čitavih grana vlasti, oni su izneverili očekivanja i prevarili Đinđićevu Srbiju. I umesto da se sami povuku u zasluženu političku penziju, odlučili su da se do kraja bore i za ono malo srebrnine pokojnika, oponašajući tako članove prave Nušićeve ožalošćene porodice. Tako tumačim najavu zajedničke šetnje za Zorana u kojoj će, kako izgleda, ove godine učestvovati Čedomir Jovanović i Dragan Đilas, a što bi moglo da predstavlja najavu stvaranja konfederacije stranaka koja bi se pozicionirala naspram današnje vladajuće koalicije.

Na strani tradicionalističke i nacionalističke Srbije stvar je još zamršenija. Akteri upropaštavanja Srbije, Ivica Dačić i Aleksandar Vučić, kandidovali su se nakon majskih izbora 2012. godine da Srbiju izvuku iz provalije u koju su je gurali više od decenije. To, međutim, nije jednostavan posao što zbog nesigurnosti obojice da to jeste pravi put za našu zemlju, što zbog snažnog otpora koji prema takvom pristupu imaju najverniji Vučićevi i Dačićevi birači. Takvima bi bio dovoljan samo mig Tomislava Nikolića pa da krenu u akciju blokiranja takvog puta. Ništa nije izvesno u tom društvu. Otud ne bi začudilo ni kada bi se ovi akteri posle odavanja dužne počasti svom predsedniku Slobodanu Miloševiću 11. marta, narednog dana priključili šetnji za Zorana Đinđića. To je slika politike koja je u Srbiji dovedena do čiste praznine.

Uvereni da nam je upravo politička klika otela ideju da u svojoj zemlji možemo pristojno da živimo, veru u povratak takve ideje ne možemo da vezujemo za kliku. Umesto oslanjanja na veru u čiste namere članova naše političke klike, moje je mišljenje da bi građani Srbije trebalo da se usmere ka sebi i sopstvenim snagama, kao što je npr. bio slučaj u kampanji belih listića uoči izbora 2012. godine. Ta kampanja bi u idejnom smislu mogla da preraste u osnov novog okupljanja građanki i građana Srbije koje bi imalo tri cilja:

a)    nedvosmisleno usmerenje ka punopravnom članstvu Srbije u EU;

b)   uspostavljanje vladavine prava u okviru čega bi prvi korak trebalo da bude inicijativa za reviziju ustava i stvaranje novog dogovora o principima i opštim pravilima zajedničkog života u Srbiji;

c)    stvaranje ekonomskih uslova za obnovu i razvoj srednjeg sloja stanovništva koji bi igrao značajnu ulogu kao socijalni temelj demokratije u našoj državi.

Buđenje iz stanja anestezirane nade u koje smo bačeni moguće je uz novi pristup građana politici. Novo okupljanje oko ovako definisanih ciljeva bilo bi, po mom mišljenju, najbolji odgovor građana na skoro deceniju ničega što nam je ostalo kao političko nasleđe vlada Vojislava Koštunice i Mirka Cvetkovića i celokupne političke klike. Građansko polje je, uostalom, ono koje čuva poslednje mehanizme za zaštitu slobode i dostojanstva. Pravi je trenutak da se mehanizam pokrene.