Rubrika | Preporuke

Bojan Pajtić – odbrana ili poslednji dani

piše: Nebojša Milenković    –

Nijedna zastava što se vije, nijedna čaša što se pije naša nije.
Miloš Crnjanski     —

Višenedeljna nagađanja i razmena medijske vatre u vezi sa najavljenim datumom usvajanja Deklaracije o ustavnom položaju Vojvodine, odnosno njome inspirisanim mitingom Stop razbijanju Srbije, napokon su za nama. Prijateljima koji su me pred miting zapitkivali šta mislim da će se dogoditi – moj odgovor je bio: ništa. I tako je i bilo. Niti je Deklaracija usvojena – niti je pompezno najavljeni miting za obaranje Pajtićeve vlade rezultirao bilo čime sem političkom konfuzijom.

Ono što u čitavoj priči zabrinjava je povratak događanja naroda kao poželjnog sredstva političke borbe. Što se samog mitinga tiče – ne vidim ničeg spornog u tome da neko želi da organizuje miting povodom bilo čega. Sporno je međutim podgrevanje nacionalne patetike, zapaljive retorike i autobus demokratije koja, pamtimo dobro, ovde nikad ništa dobro nije donela. Događanje naroda nikada nije srazmerno proporcionalno događanju demokratije. Nepromišljeno revitalizovana ideja da se mitingom može rušiti izabrana vlast (bilo čija) predstavlja opasno poigravanje, koje legitimisanjem naroda kao sredstva političke borbe, odnosno naroda kao supstitucije izborne volje, vodi u opšti politički i vrednosni sunovrat.

Sa druge strane, nespretno izabranim tajmingom pokrajinska administracija učinila je lošu uslugu sebi, ali podjednako i ideji autonomije za koju se deklarativno zalaže. I nije osnovni problem tzv. Pajtićeve deklaracije taj što je njeno usvajanje zakazano na dan kada je osnivana NDH, jer teško da iko može poverovati u tezu o bilo kakvoj povezanosti ovo dvoje. Mnogo veći problem je to što pre njenog brzopletog puštanja u skupštinsku proceduru, pokrajinski DS nije ni pokušao da na razložan način objasni šta se Deklaracijom želi postići – odnosno zašto je njeno usvajanje važno danas, a nije bilo u prethodnih deset godina, kada je DS u svojim rukama imala sve raspoložive poluge vlasti potrebne da Deklaracija proizvede neki realan, po građanke i građane Vojvodine koristan efekat. Neko bi mogao da kaže da u Vojvodini ne postoji nijedan ozbiljan medij, pa da zato za ovo pojašnjenje nije bilo prostora. Bilo kako bilo, sve nažalost liči na jeftin populizam, sračunat na zauzimanje što boljih patriotskih pozicija pred izvesno raspisivanje (nekih) skorih izbora.

Bojan Pajtić Deklaracijom nastoji da zauzme što bolje vojvođanske pozicije (što dokazuje činjenica da se prilikom sastavljanja teksta nije konsultovao sa svojim koalicionim partnerima  SVM i LSV) – a oni koji njegovu Deklaraciju osporavaju nastoje da zauzmu što bolje nacionalne (srpske) patriotske položaje. I jedni i drugi su u tome imali priličnog uspeha – Pajtić se učvrstio na poziciji glavnog čuvara autonomije, a šaroliko društvance naspram njega na pozicijama čuvara države, nacije, teritorije, suvereniteta itd.

Peticija za smenu pokrajinske vlade takođe je legitimno sredstvo političke borbe – međutim, čini se da njena svrha nije tražena ostavka Bojana Pajtića (jer ona u ovom trenutku nije previše realna), koliko pokazivanje mišića njegovim koalicionim partnerima, sa ciljem da se u vladajućoj koaliciji izazovu rascepi i tako nametnu vanredni pokrajinski izbori. U istu svrhu ciklično se kao argument potežu i (navodne ili stvarne, svejedno) finansijske afere vezane za Razvojnu banku Vojvodine i pokrajinski Fond za razvoj. Poruka koja se šalje povezivanjem borbe protiv korupcije i eventualnih političkih zloupotreba sa zahtevom za raspisivanjem vanrednih izbora glasi: raspišite izbore ili ćemo otvoriti korupcionaške afere koje će dovesti do raspisivanja izbora.

Na delu je zaobilaženje institucija, kao i legitimisanje političke ucene (ili pogodbe), što je opasno po neizgrađeni demokratski poredak. Jednako razoran u već uzavreloj atmosferi je i aktuelni rat plakatima i grafitima mržnje, koji postaje sastavni deo vojvođanskog političkog folklora i koji se po identičnom scenariju ponavlja prilikom svake političke krize.

Opštoj banalizaciji pokrajinska administracija je doprinela i svojim pozivanjem na istorijsko pitanje – verovatno najspornije pitanje vojvođanskog identiteta – kao i time što se u očuvanju vojvođanske posebnosti kao ključno postavlja pitanje ko će imenovati direktore nekoliko javnih preduzeća. Nespretnom formulacijom pitanja o istorijskom pravu, rasprava o autonomiji prebačena je na teren poznatih nacionalnih frustracija vezanih za stalno fabrikovanje neprijatelja. Bez namere da se na bilo koji način rugam ljudima koji su na novosadski miting došli jer ih je neko ubedio da svojim dolaskom brane državu – razmere konfuzije koju Novi Sad ovih dana živi najbolje sublimiše upravo (navodna) izjava jednog od mitingaša: Došao sam u Novi Sad da srušim Pajtićeve mađarske ustaše što teraju Tomu da potpiše za Kosovo.


Vojvodina –
problem ili rešenje

Pitanje vojvođanskog identiteta nije istorijsko ili direktorsko, kao što nije ni etničko, odnosno etnocentrističko – već pre svega ekonomsko, kulturno, građansko i demokratsko pitanje, suštinski zasnovano na verskoj, nacionalnoj, ekonomskoj, jezičkoj i kulturnoj kompleksnosti Vojvodine kao evropske (a srpske!) regije. Pretvaranje vojvođanskog pitanja u tabloidnu temu, banalizacijama koje su na delu, ozbiljno se narušava deklarativna evropska opredeljenost same Srbije, jer se nigde ne mogu lakše razumeti principi na kojima funkcioniše Evropska unija nego što je to u pokrajini slučaj.

Vojvođansko pitanje otud predstavlja najevropskije srpsko pitanje – a razrešenje dileme da li će Vojvodina u budućnosti biti ustrojena kao moderna autonomna regija ili pak kao centralizovano namesništvo, uveliko se tiče unutrašnjeg ustrojstva same srpske države. Pitanje autonomije ne sme se tretirati kao dezintegrativno, već upravo suprotno – urušavanjem i poništavanjem vojvođanskog identiteta slabe se demokratski i ekonomski potencijali same Srbije, kao i njena sposobnost da razume principe na kojima funkcioniše savremeni svet.

Dvostruka nesposobnost u redefinisanju politike zapale u ćorsokak, što sa pitanjem autonomije svakako jeste slučaj, građanke i građane Vojvodine brine mnogo više od aktuelnog političkog folklora. Sa jedne strane, u prethodnom periodu vojvođansko pitanje je pretvoreno u unutarpartijsko pitanje (samo) jedne stranke – sa druge, imamo apsolutno nerazumevanje suštine ovog pitanja oslanjanjem na kompromitovane kadrove bez relevantne političke težine. Misli se naravno na trojac: Dušan (jedan je već platio) Bajatović, Maja Gojković i Igor Mirović. I dok Bojan Pajtić u Deklaraciji vidi šansu da sa pozicije neprikosnovenog branitelja interesa pokrajine anulira posrnulog Nenada Čanka – aktuelni trojac na temi autonomije traži priliku za vlastito političko vaskrsavanje.

Današnjoj pokrajinskoj opoziciji veći problem od toga da li će uspeti da sruši pokrajinsku vladu jeste nedostatak političkog i intelektualnog kredibiliteta onih koji Pajtića treba da naslede – posebno ako se ima u vidu da se niko od njih nije izjasnio kako vidi razvoj ideje autonomije u budućnosti. Stvar je upravo suprotna i utoliko paradoksalnija – braneći Vojvodinu (od Pajtića) najavljuje se ukidanje njene autonomije, čemu u prilog ide i mitingaško prisustvo zabranjenog (?!) pokreta Obraz i sličnih problematičnih organizacija, najblaže rečeno smanjenih demokratskih legitimiteta.

Otuda građanke i građani Vojvodine danas nemaju osećaj da se njihovim problemima iko ozbiljno bavi – to jest da Vojvodina opet služi kao moneta za potkusurivanje u političkim borbama između stranaka koje vode pokrajinsku i republičku administraciju. Nedostatak političke suptilnosti u pristupu rešavanju pitanja autonomije pojačava osećaj apatije i beznađa. Stoga jedan od aspekata koji ne treba da bude zanemaren jeste i demografski. Zbog blizine Mađarske sa jedne, odnosno Rumunije a uskoro i Hrvatske sa druge i treće strane, proces ekonomskih migracija stanovništva u Vojvodini neuporedivo je masovniji nego u ostatku Srbije.

Konstatacija da je Vojvodina danas najsiromašniji deo Srbije je tačna, ali to siromaštvo svakako nije uzrokovano viškom autonomije, već upravo njenim suštinskim odsustvom. Uostalom, od same Vojvodine danas neuporedivo više elemenata (i ingerencija) autonomnosti ima grad Beograd – pa opet prestonicu niko ne proziva za bilo kakav separatizam. Zanemarenost i zapuštenost vojvođanskog identiteta, osim na primerima Razvojne banke, Fonda za razvoj ili Elektrovojvodine, jednako su vidljive i u kadrovski i programski ruiniranim kulturnim institucijama koje bi trebale da afirmišu specifično arhitektonsko, umetničko, književno, jezičko, versko, muzičko ili gastronomsko nasleđe. Jednako prepuštene proverenim partijskim kadrovima, većina kulturnih institucija u pokrajini (kao i u ostatku Srbije) danas takođe predstavlja puku ljušturu bez suštine.

Na svakom koraku jasno je da se suočavamo s toliko puta viđenim sindromom neozbiljnih i nekompetentnih ljudi koji pretenduju da rešavaju ozbiljne političke probleme. Kao što vojvođansko pitanje ne može da se reši nepromišljenošću šarolikog društva ujedinjenog u nameri da sruši pokrajinsku vladu – tako ni dosad ono nije smelo biti tretirano kao unutarpartijsko pitanje Demokratske stranke. Kontinuitet suštinskog nerazumevanja vojvođanske kompleksnosti od strane centralnih vlasti – započet s Miloševićem a nastavljen s Koštunicom, Tadićem i danas Nikolićem – isuviše dugo traje da bi se na njegove posledice odgovorilo ravnodušnošću. Pored toga što postaje najsiromašniji, Vojvodina postaje i najmanje perspektivan deo Srbije. Zato svođenje priče o autonomiji na odbranu ili poslednje dane Bojana Pajtića predstavlja neodgovorno poigravanje ljudima koji u Vojvodini žive i sve brojnijima koji iz nje svakodnevno odlaze.

Iza priča o tobožnjem separatizmu, estradizaciji ili internacionalizaciji krije se suštinska nesposobnost društvene elite da pitanje Vojvodine redefiniše na zdravim, ekonomski i politički održivim osnovama. Na kraju, cirkus koji u Novom Sadu ovih dana igra svoju (nadam se) poslednju predstavu svedoči i o suštinskom nepoverenju koje Republika Srbija danas iskazuje prema vlastitim građankama i građanima.


Živeo Pajtić vs. Dole Pajtić

Konfuziju čiji konačni ishod trenutno ne može da se predvidi podgrevaju i mediji. Beogradski svojim senzacionalizmom i elementarnim nerazumevanjem problema – a novosadski vlastitom servilnošću i tradicionalnom sklonošću ka autocenzuri, koja je uslovila da u pokrajini danas ne postoji nijedan relevantan (ili čitan) medij. Otud brzina kojom se većina pokrajinskih medija – čak i onih čiji je osnivač Skupština Vojvodine – ovih dana nekritički okreće ka ovdašnjim filijalama stranaka koje čine republičku vlast. Mediji koje su koliko juče krasile tone panegirika posvećenih DS-u i Bojanu Pajtiću sada, u nadi da im to kasnije neće biti zaboravljeno, nastoje da se promene, reformišu, odnosno budu oni koji će istog tog Pajtića prvi zapljunuti. Sve još jednom pokazuje kako ključni razlog lančanog urušavanja DS-a nisu nikakvi beli listići – već upravo sputavanje (i nerazvijanje) slobodne, nezavisne i kritičke misli.

Lekciju koja danas tako skupo košta Demokratsku stranku, naravno neće naučiti ni Srpska napredna stranka. Nažalost, konačnu cenu uvek plaća društvo koje od ove vrste medijskog podaništva nema nikakve koristi. Zato između jučerašnjeg Živeo Pajtić i ovog današnjeg Dole Pajtić u suštini ne postoji velika razlika. Priča o Vojvodini danas priča je o Srbiji u kojoj su razlike nepoželjne, gde razlike brinu, plaše i podstiču na histeriju umesto da budu prihvaćene kao prednost. Naposletku – društvo u kojem ne postoje i nisu poželje razlike, u stvari i nije društvo već baruština, mulj i živo blato.

Povezani tekst: Prolegomena za drugu Vojvodinu

Peščanik.net, 17.04.2013.

Comments are closed.