Sahraniti devedesete

piše: Vladimir Milutinović       –

 Mislite li da bi devedesete napokon trebalo sahraniti? Taj period je simbol za sukobe oko kolektivnih prava. Skoro sve “nacije” i grupe tada su pomislile da je krucijalno važno da se ta kolektivna prava promene, da se neke države osamostale, a da se drugi izbore za autonomije ili odvajanje od tih država. 20 godina je otišlo u sukobima oko toga. Nije li danas vreme da shvatimo da je ta logika bila pogrešna i da devedesete kao takve treba da budu napuštene, negirane, “sahranjene” i u smislu slovenačkog  jezika u kome “sahraniti” znači “sačuvati” za istoriju i nauk. Devedesete treba da budu negirane kao model političkog mišljenja i kao referenca za političke događaje. Poslednji razvoj događaja oko Vojvodine izazvao je mnoštvo komentara o tome kako je to povratak u “devedesete” i kako je sve isto kao tada. Tu je pitanje jednostavno: dokle će sve biti isto kao tada? Mislim “isto” u našoj percepciji i našim glavama? Da li ćemo izbore 2016. godine – 25 godina kasnije od početka devedesetih – dočekati sa istim parolama, u kojima će nam “demokrate” govoriti da nas “naprednjaci” vraćaju u devedesete?

Čini se da bi bilo dobro da “devedesete” više ne proizvode bilo kakve političke posledice. One su tu samo onda kada, ili treba dobiti političke poene bez truda, ili kada treba nastaviti borbe oko kolektivnih prava. Devedesete bi, nasuprot tome, trebalo ostaviti u prošlosti u dva važna smisla: trebalo bi odustati od bilo kakve diskvalifikacije vezane za te godine u političkom polju i, takođe, trebalo bi napustiti sve projekte promene kolektivnih prava, projekte u znaku kojih su nam devedesete i prošle. Postoji život i mimo ove dve stvari.

Današnji naprednjaci i socijalisti zaista su naslednici radikala i socijalista iz devedesetih. To su ponekad, ali ne uvek, i isti ljudi. Međutim, obe ove stranke više nisu iste. Proces lustracije se formalno nije dogodio, ali su faktički ove stranke 5. oktobra bile potpuno počišćene. Svako iole pametan već tada je mogao znati da se neće moći vratiti na vlast bez velikih promena. Najvažnije su se dogodile relativno brzo: Dačić je najpre marginalizovao većinu starih slobista i otvoreno se okrenuo novoj politici kroz saradnju sa demokratama. Dogodile su se i konkretne promene u politici koje su rezultirale time da je danas on taj koji se zalaže za EU i kompromisno rešenje pitanja Kosova. Naprednjaci su nešto kasnije napravili još veći salto mortale, koji su preživeli i višestruko ojačali, ali po cenu da je za njih nacionalistička politika danas zabranjena. Obe ove grupacije prestale su biti klasične nacionalističke stranke, i makar se u mnogim glavama kockice nisu baš sasvim posložile, to je tako i dobro je što je tako. Smisao građanskog angažmana u toku tih godina mogao je biti upravo to: da te dve stranke, odnosno, taj politički pol, prestane da vuče u devedesete i ka nacionalizmu. Sada, kada su oni to uradili, kad su prestali da budu alkoholičari, u onom starom smislu Srđe Popovića, poslednje što bi trebalo raditi je tvrditi da oni ne mogu biti ništa drugo i da su isti kao pre.

Preduzeti to prevrednovanje važno je u još jednom smislu. Skidanje diskvalifikacije sa ovih stranaka pomaže stabilizovanju demokratskog poretka, jer sada “demokrate” više ne mogu da pretenduju na vlast samo stoga što oni nisu ovi drugi koji će nas vratiti u devedesete. Više nije dovoljno da kažete da su oni nacionalisti koji će nas zavaditi sa susedima, vratiti u devedesete i udaljiti od EU, pa da dobijete vlast na tacni, nezavisno od vaših kvaliteta. Još preciznije rečeno: ako ove stranke nastave da igraju na ovu kartu, neizvesno je da li će na sledećim izborima uopšte preći cenzus. Napustiti retoriku i praksu koja proizilazi iz uloga u podelama koje su proizvele devedesete, bilo bi dobro za sve.

Međutim, sahraniti devedesete još je važnije u pogledu kolektivnih prava. Ne treba podsećati šta su devedesete bile: Srbi su želeli da svi budu u jednoj državi, a i da Kosovo bude “njihovo”, drugi su se borili za vlastite nacionalne države, manje-više proširene ili očišćene. U toku tog perioda ideja koja je bila svakom nepodnošljiva bila je da bude “manjiina” u nekoj državi, a proces se završio tako što su mnogi postali pripadnici zadovoljne manjine u Kanadi, Norveškoj ili Australiji. Ceo taj proces završio je raspodelom kolektivnih prava kakva je sada. U Hrvatskoj ne postoji autonomija teritorija većinski naseljenih Srbima, sve je regulisano manjinskim pravima, u Bosni postoje dva entiteta, Crna Gora je postala samostalna država u kojoj za sad nema smene vlasti, Kosovo je postalo polu-priznata država, sa enklavama u kojima većinski žive Srbi a koje zahtevaju rešenje svog statusa, itd.

Po mom sudu, mi u Srbiji trebalo bi da jasno kažemo da nemamo nameru da menjamo ove aranžmane kolektivnih prava. Tako bi mogli da sporove iz devedesetih, kao građani Srbije, ostavimo iza sebe i zaista se okrenemo budućnosti. Prihvatanje ovog stepena kolektivnih prava značilo bi dve stvari. Najpre, da uviđamo koliko je pogrešno bilo ratovati oko granica i da se zajednički život može urediti različitim stepenima poštovanja kolektivnih i građanskih prava bez rata. Ali, isto tako, da odbijamo smanjenje kolektivnih prava pod navodnom prinudom “logike devedesetih” u okviru koje bi “Srbi” kao zvanično glavni krivci za te godine trebalo da i dalje uređenje vlastitih kolektivnih prava primaju kao nužnu “kaznu” za grehove iz devedesetih. To je jednostavno apsurdno. Grehove iz devedesetih napravili su pojedinci koji su bili na pozicijama moći pre 25 ili nešto manje godina. Mnogi više nisu među živima, a svima za koje se smatralo da bi trebalo da odgovaraju pred sudom u Hagu, tamo je suđeno. Sigurno je i da još uvek ima mnogo onih koji nisu odgovarali za zločine. Ali, sve je to pitanje pojedinačne krivice i primene pravde. Bilo kakva i bilo čija kolektivna krivica više ne bi trebalo da bude aktuelna, niti da bude argument za neku promenu kolektivnih prava.

Ako sahranimo ove godine na temeljan način, dobićemo šansu da nam se one više ne vraćaju. Mlade generacije koje su u značajnoj meri zahvaćene duhom starih bitaka, brzo će se okrenuti pametnijim i životnijim stvarima. A naša politika i javnost mogle bi se okrenuti zapuštenim prostorima privrede, javnih dobara i kulture.

Verovali ili ne, i tu ima nečeg zanimljivog.

1 odgovor ka “Sahraniti devedesete”

  1. admin каже:

    Natrag u devedesete
    (naslov komentara redakcije Danasa, 18.04.2013)

Pristigli komentari