Koliko je bilo u mojoj moći, više puta sam javno podržao Peščanik i E-novine, kao izuzetke u svojevremenoj totalnoj kontroli DS-a, a ni danas nisam promenio mišljenje. Još uvek se na oba ova internet medija može objaviti ono što ne odgovara vlastima i opoziciji. Ovde ću kritikovati poslednji Peščanik baš zato što ovaj medij ne smatram marginalnim, nego važnim, a i zato što mi nije ni na kraj pameti da poštujem običaj ovdašnjih zamlata da svoju ocenu neke pojave daju ignorisanjem koje bi trebalo da nam sugeriše da je gledano sa njihovih visina sve ispod njih, sasvim neznatno i ispod nivoa.
Naime, već duže se primećuje da je deo autora Peščanika izgubio kompas koji je nekad krasio Peščanik. Po mom mišljenju, taj kompas nije ni ranije bio sasvim besprekoran. Kredo Peščanika možda najbolje ilustruje način mišljenja Žarka Koraća koji je uvek bio na tragu striktne negacije srpskog nacionalizma, negacije koja je, i to je taj problematičan deo, vremenom pretvorena u lošu beskonačnost. Ta loša beskonačnost sastoji se u tome da se pomenuti nacionalizam vidi kao uzrok svih zala na ovom prostoru, da taj izvor zala nikada ne presušuje, a da je uloga svih vlasti i građanske javnosti i EU, uostalom, da ovaj nacionalizam suzbija. Nije bitno kako. Svako suzbijanje je poželjno i dobro, tako da je poželjno i dobro i tutorstvo EU ili proizvoljno umanjivanje kolektivnih prava “srpskih” zajednica na Balkanu. Dobre u ovom mišljenju bile su namere i ocena nacionalizma, ali je loša bila paušalnost i nepromenljivost ovih stavova. Ovo mišljenje nastalo je na iskustvima devedesetih, tada se okamenilo i od tada se nije promenilo ni za jotu. To se ovih dana dobro videlo u komentarima poslednjih događaja u Vojvodini. Za Pančića i druge komentatore, “sve je isto” kao 1988-me.
Moj problem sa ovim načinom mišljenja je u tome što ova poslednja ocena nije tačna. Mnogo toga više nije isto, i to mnogo toga bitnog. I čini se da se baš na poslednjem Peščaniku, na primeru nastupa Dejana Ilića, može pokazati da su se te promene dogodile i da slabosti njegove sadašnje pozicije predstavljaju nastavak slabosti od pre.
Pokušavajući da opravda okamenjenu ocenu stranaka sa istorijom iz devedesetih, Ilić se trudi da amortizuje argumente o promenama koje su se dogodile, a koje se ogledaju u tome da su SPS i SNS, sada već znamo, postigle istorijski sporazum na Kosovu i da će po svoj prilici dobiti datum za pregovore sa EU. Dakle, ovi “prevaranti” i “idioti” su uradili nešto dobro i korisno. Ali, Ilić zna zbog čega stara negativna ocena ostaje. Oni su to uradili pod prinudom, kao i svi autoritarci slušajući onoga iznad sebe, ali su zato svoje nacionalističko lice pokazali u unutrašnjoj politici. Sad se postavlja pitanje, kako to da im EU daje datum, ako su takvi prema unutra? Tu je spreman argument da je za EU jedino važno rešenje Kosova i da će oni rado zažmuriti na narušavanje demokratskog poretka unutar Srbije. EU je odjednom postala cinična tvorevina koju nije briga za nas. I tu se pokazuje slabost ove argumentacije. Kao što je nekada EU bila samo poželjni tutor koji duva u leđa demokratama i koji će nas, ako treba i protiv naše volje, naterati da budemo bolji – što je argument koji je ovih godina verovatno bezbroj puta ponovljen na Peščaniku – tako je današnja EU, sada kada hvali SNS i SPS, postala cinična zajednica koju nije briga za nas (Sonja Biserko i danas se drži prethodne verzije da je EU “jedini način da se Srbija ustroji u pogledu reformi”). Sagovornik Peščanika odjedanput se dosetio da je bitna istinska promena vrednosnog sistema i da to moramo uraditi sopstvenim snagama. Za Dejana Ilića sada je “ozbiljan problem da tražiš rešenje izvan društva, a da ga onda društvu namećeš”. Neće to da funkcioniše, kaže.
Na sličan način Ilić vidi i promene u domaćoj političkoj klimi. Slaže se da je nacionalizam poražen. Ali tu počinju i razlike. Ilić misli da SNS i SPS, pomenuti “idioti”, nisu ništa manji nacionalisti nego što su bili ranije. U međuvremenu postignuti sporazum sa Kosovom ne ulazi u tu vizuru. Jedino što se promenilo je to da taj nacionalizam “više nema resursa”, pa je zato benigan. Drugim rečima, Ilić smatra da je potrebno i moguće zadržati diskvalifikaciju sadašnjih vlasti kao da smo negde na početku devedesetih. Ništa se tu nije promenilo. I ne treba da se promeni ni ocena ostalih naših stranaka. Demokrate i LDP su još uvek naša jedina preostala nada. Doduše, nešto neće da slušaju, ali treba pritiskati pa će se to kad-tad dogoditi. Ilić ne vidi da, ako nekom diskvalifikujete političke protivnike, ovaj nema razloga da se uopšte trudi. To je kao da Đokoviću jave da je protivnik predao meč zbog povrede, a da on izjavi kako očekuje neizvestan meč u kome će morati da pokaže svoju najbolju igru. Ne mora da pokaže ništa. A ako je sa druge strane ništa, ne postoji ni potreba da se sadašnja vlast trudi. Ova građanska javnost ionako od njih “ne očekuje ništa”, tako da gore ne može biti, a ni bolje, pošto se ništa ne može promeniti čak i ako se trude.
Srećom, život, a i politika, ne rukovode se ovim okamenjenim merilima. Ako ponudite nešto u politici dobićete pozitivnu reakciju. I ova nemušta, ali nedvosmisleno prisutna, reakcija odobravanja na poteze novih vlasti u pogledu Kosova i korupcije nije izostala. Naš problem je u tome što se stidimo da pozitivne reakcije pokažemo. Još uvek smo pod uticajem onih koji bi radije da naše reakcije odgovaraju njihovim – uvek istim – željama i potrebama. I da ponavljamo da je sve isto kao devedesetih.
Problem je jedino u tome što ništa nije isto. Sve se menja.
„Sve“ u sve se menja ili „sve“ u sve je isto uopste ne moraju da oznacavaju iste pojmove. Nacionalizam je i danas jedna od osnovnih konstanti srpskog drustva, iako su okolnosti, akteri, manifestni oblici drugaciji. U Srbiji danas nacionalizam nema kapacitet prema spolja, ali ga zato itekako ima prema unutra. Nedavna demonstracija u Vojvodini je najsveziji primer. Zato mislim da je cak i „okamenjena“ kritika nacionalizma bolja od proglasavanja pobede nad njim ili amnestije zbog nekoliko dobrih poteza.
Po mom misljenju, uloga SPS i SNS u domacim zbivanjima ukazuje na njihove motive u briselskim pregovorima. Datum za ove dve stranke predstavlja glavni adut na sledecim izborima, a ne odraz zelje da Srbija postane drzava i drustvo po ugledu na evropske standarde. Demokratija i postovanje ljudskih prava, sekularnost drzave, postovanje autonomije Vojvodine za njih su, cak i ako ih upotrebe, ovo samo prazne izjave i dimna zavesa koja treba da prikrije njihovu pravu sustinu. Mada ne mogu da se setim da sam tako nesto uopste cula iz usta Vucica ili Dacica.
A EU me vise podseca na aparat za kafu koji funkcionise po principu zadatih koraka nego na nekog „cinika“ koji gleda cas na demokratsko cas na naprednjacko oko. Ako je za Datum bilo dovoljno postizanje sporazuma sa Kosovom, to ni u kom slucaju ne znaci da domaca zbivanja nece doci na red tokom pregovora.
P.S Oaze poput Pescanika, Dvogleda, Filozofije, Autonomije ili e-novina za mene su neophodan izvor multifasetiranosti misljenja i razlicitih pogleda koja treba negovati radije nego kritikovati.
Meni se čini da sve ovo što govorite važi u stvari preslikano za vlast Borisa Tadića i DS. To je kontekst odakle mi se čini da vi prebacujete to na ovu vlast. Zapravo, naučili ste, ali u isto vreme dopuštate da postoje neki koji to ne rade. Vaš zaključak bi zato trebalo da bude da ne postoji niko ko nije zarad svog rejtinga radio stvari, a ne da to pripisujete za glavnu karakteristiku ove vlasti.
Konkretno kad je sporazum u pitanju, tu sa rejtingom stvari nisu baš čiste. Postignuti sporazum je sasvim antitadićevski, ispostavlja se i antiđilasovski, potez jer se ne vodi time šta bi većina građana želela, nego istovremeno pokušava građane da osvesti da je taj politički potez dobar, iako mnogi od njih ne misle tako. Tu posle dugo vremena imamo situaciju da vlast uzima aktivnu ulogu da nečemu nauči svoje građane, a ne da vlada i povlači samo poteze koje većina odobrava. uostalom pogledajte incidente i pretnje koje sada dolaze od građana potpisivačima pregovora u Srbiji. Ovde bi trebalo da vam prestane argument o lažnosti i tome da je sve isplanirano i namešteno.
Sada dolazimo do Peščanika. Prvo, nikada ne bih pobrojane sajtove nazvao „oazama“ ako to znači da uzajamno ne smemo jedne druge da diramo. Sasvim suprotno, baš mi treba uzajamno da se borimo jer jedni na druge najviše utičemo. Peščanikova opsesija nacionalizmom kao permanentnom kategorijom, danas se to vidi bolje nego ikad, takođe utiče na to da Peščanik ne radi apsolutno ništa da taj nacionalizam obuzda, nego ga još više raspiruje. Kako? Tako što ako se priklonite ovoj ideologiji Peščanika, onda ste i sami deo toga da svuda vidite samo nacionalizam, mrak, bezizlaznost i ništa više. Tako je okarakterisan i miting u Novom Sadu. Iz vašeg odgovora vidi se da ste vi sasvim usvojili takav stav i da je zapravo sve u redu dok god imate nekih novih materijala koji i najmanje idu u prilog tome da novoj vlasti ne dozvolite nekakvu drugačiju klasifikaciju (rečenica u Deklaraciji da je Vojvodina samo čistim slučajem volje njenih građana u Srbiji zaista ima elemente separatizma). Ovo je direktna negativna posledica stavova Peščanika na građane i o tome govori i Milutinović.
U odnosu na novu vlast i na postignut sporazum, Peščanik nikako ne može da pređe u aktivističku poziciju i da počinje da menja svest ljudi, nego insistira na tome da se ona zatrpava nacionalizmom istovremeno ga šireći u pasivnom smislu. Taj medij tako uopšte nije imun i aboliran od atmosfere uzdizanja nacionalizma i za to treba konačno da podnese odgovornost. Pouzdano znam da su i sami primetili da deo njihovih gledišta direktno rasplamsavaju nacionalizam i desničarsko raspoloženje. Pitanje je sad samo da li oni to tako hoće da bi imali o čemu da pišu (u tom slučaju su svojevrsni sadisti), ili će da shvate da svojim pisanjem i emisijama direktno utiču na druge ljude (ja lično padam negde između depresije i besa nakon njihovih emisija) i da urade nešto po tom pitanju da zaustave negativne implikacije svog delovanja. Ne možete da ne budete svesni manipulacije kojom baratate. Mi smo spremni da prihvatimo odgovornost za posledice naših stavova i ne želimo više da unižavamo srpsko društvo nekakvim kolektivističkim obeležjem. Da li su i oni?
Da, kao i uvek – vlast dobro radi, nego, tamo medju pukom, postoje ljudi koji to ne razumeju, pa im valja objasniti… Sve sa pozicije „nezavisnog“ intelektualca.
Ne treba zaista trositi energiju na objasnjavanje onima koji ne zele da cuju, gubljenje vremena. Predstoji ozbiljan posao da se ukazuje na lose stvari u aktuelnoj vlasti. Posle perioda objasnjavanja nove „velike pobede“ verovatno ce probati da politicki profitiraju i zamulje bolne reforme ili ih odloze dok EU ne pritisne. Ako su se oni za koje smo mislili da su „najbolji“ ponasali onako stetocinski, kako li ce tek ovi za koje se tvrdi da su „najgori“? 🙂 Dakle: smislena kritika, korektiv i podrska za sve prave poteze, bez ikakvih sentimentalnosti i ljubavi (koja je uvek neuzvracena).
Neki nasi intelektualci izbegavaju saznanje, da je Sluzba ucestvovala u osnivanju gotovo svih stranaka. Kao i cinjenicu da u Savezu Komunista nisu bili samo oni kojima godine ne dozvoljavaju. NJima su u toj Partiji bili roditelji, ili babe i dede. Svi su isti, a nase je da cenimo samo i jedino rezultat.
Zelja za vlascu je cudo,uvek bilo,u srpskom visestranacju od kad postoji pa do dana danasnjeg.To je jedan problem,drugi povezan, je bezidejno stajanje u mestu,uz zelju da se ostane na politickoj sceni po svaku cenu.Treci sujeta-nepriznavanje uspeha,marginalizovanje,omalovazavanje…Mozda se zrelost.postenje intelektualne elite,sastoji bas u prevazilazenju ovoga navedenog,izmedju ostalog,a mozda gresim,jer sam po struci inzenjer.U svakom slucaju Pescanik mi pored retkih tekstova,postaje sve dosadniji i dosadniji,kao kad slusam Kostunicu,cak me ne nerviraju. Sami gase sebe,vec odavno istrajavajuci samopregorno u tome.