Rubrika | Preporuke

Slavoj Žižek: Hrabrost odluke

Na poslednjim stranama svog monumentalnog Drugog svetskog rata, Vinston Čerčil razmišlja o zagonetki vojne odluke: pošto stručnjaci (ekonomski i vojni analitičari, psiholozi, meteorolozi) daju svoju analizu, neko mora da preuzme odgovornost za jednostavan pa samim tim i najteži čin pretvaranja ovog složenog mnoštva u jednostavno Da ili Ne. Napašćemo ili sačekaćemo… Ovaj gest, koji nikad ne može biti potpuno utemeljen na razlozima, predstavlja gest Gospodara. Jer zadatak eksperata je da predstave situaciju u svoj njenoj kompleksnosti, a na Gospodaru je da je pojednostavi u jednu odluku.

Gospodar je naročito potreban u situacijama duboke krize. Funkcija Gospodara je da sprovede autentičnu podelu – podelu na one koji žele da se i dalje razvlače unutar starih parametara i onih koji su svesni neophodnosti promene. Takva podela, umesto oportunističkih kompromisa, jedini je put ka istinskom jedinstvu. Uzmimo primer koji sigurno nije problematičan: Francusku 1940. Čak je i Žak Diklo, drugi čovek Komunističke partije Francuske, u privatnom razgovoru priznao da bi maršal Peten, da su u jednom trenutku u Francuskoj održani slobodni izbori, osvojio 90 posto glasova. Kada je De Gol gestom od istorijskog značaja odbio da prizna kapitulaciju Nemcima i nastavio da pruža otpor, rekao je da samo on, a ne višijevski režim, govori u ime prave Francuske (u ime prave Francuske kao takve, ne samo u ime „većine Francuza“!) To što je on govorio bilo je duboko istinito čak iako je bilo ne samo „demokratski“ nelegitimno, nego i sasvim suprotno mišljenju većine francuskog naroda.

Margaret Tačer, žena koja nije bila za zaokrete, bila je takav Gospodar. Stajala je iza svojih odluka, u početku doživljavanih kao ludačkih, pa se njeno lično ludilo postepeno podizalo do prihvaćene norme. Kada su je upitali šta smatra svojim najvećim dostignućem, bez razmišljanja je odgovorila: „Nove laburiste“. I imala je pravo: njen trijumf je bio u tome što su čak i njeni politički neprijatelji prihvatili njenu osnovnu ekonomsku politiku – pravi trijumf nije pobeda nad neprijateljem nego kad neprijatelj počne da koristi vaš jezik, pa tako vaše ideje postaju temelj čitavog polja.

Šta dakle danas preostaje od nasleđa Margaret Tačer? Neoliberalna hegemonija se očigledno raspada. Tačer je bila možda jedini istinski tačerista – očigledno je verovala u svoje ideje. Danas neoliberalizam, s druge strane, „samo zamišlja da veruje u sebe i zahteva od sveta da zamišlja isto to“ (da citiramo Marksa). U najkraćem, danas je cinizam sasvim ogoljen. Prisetite se okrutnog vica iz Lubičevog filma Biti ili ne biti: na pitanje o nemačkim koncentracionim logorima u okupiranoj Poljskoj, odgovorni nacistički oficir Erhart odgovara: „Mi smo zaduženi za koncentrisanje a Poljaci za logorovanje.“

Zar isto to ne važi i za bankrot Enrona 2002. (kao i za sve naredne finansijske havarije), koji se može protumačiti kao ironični komentar na ideju društva rizika? Hiljade zaposlenih koji su ostali bez posla svakako su bili izloženi riziku, ali bez ikakvog izbora – rizik se njima činio kao sudbina. S druge strane, oni koji su shvatali razmere rizika i imali mogućnost da intervenišu (rukovodeći menadžeri), minimalizovali su sopstveni rizik unovčavajući svoje hartije pre bankrota – dakle istina je da živimo u društvu rizičnih izbora, ali neki (Volstrit menadžeri) biraju, dok drugi (obični ljudi koji plaćaju kredite) rizikuju.

Jedna od čudnih posledica finansijskih lomova i mera preduzetih da se oni zaustave (ogromne svote novca za pomoć bankama) bilo je obnavljanje interesovanja za dela Ajn Rand, najizrazitije predstavnice ideologije radikalnog kapitalizma tipa „pohlepa je dobra“ – prodaja njenog magnum opusa Ravnodušni Atlas ponovo je eksplodirala. Prema nekim tvrđenjima, već ima naznaka da se scenario opisan u Ravnodušnom Atlasu – gde kreativni kapitalisti štrajkuju – dešava. Džon Kambel, republikanski kongresmen, rekao je: „Ostvareni ljudi obustavljaju rad. Gledam na mikroplanu kako ljudi koji otvaraju radna mesta na neki način protestuju /…/ zauzdavaju svoje ambicije jer vide da će zbog njih biti kažnjeni“. Apsurdnost ove reakcije je u tome što ona potpuno pogrešno tumači situaciju: najveći deo gigantskih svota novca za spasavanje odlazi upravo randovski deregulisanim „džinovima“, čiji su „kreativni“ planovi propali i izazvali havariju. Nije da kreativni genijalci sada pomažu običnim lenjim ljudima, nego obični poreski obveznici spasavaju propale „kreativne genijalce“.

Drugi aspekt zaostavštine Margaret Tačer koji napadaju njeni levičarski kritičari jeste njen „autoritarni“ model predvodništva, njen nedostatak osećaja za demokratsku koordinaciju. Ovde su, međutim, stvari složenije nego što izgledaju. Današnji građanski protesti širom Evrope poklapaju se u nizu zahteva koji, u samoj svojoj spontanosti i očiglednosti, formiraju neku vrstu „epistemološke prepreke“ pravom suočavanju sa tekućom krizom našeg političkog sistema. Oni se praktično doimaju kao popularizovana verzija delezovske politike: ljudi znaju šta hoće, mogu to da otkriju i formulišu, ali samo kroz kontinuirani lični angažman i aktivnost. Zato nam je potrebna aktivna participativna demokratija a ne samo predstavnička demokratija sa njenim izbornim ritualom koji svake četiri godine prekida biračku pasivnost; potrebna nam je samoorganizacija mnoštva, a ne centralizovana lenjinistička Partija sa Vođom, itd.

Upravo ovaj mit o nepredstavničkoj direktnoj samoorganizaciji predstavlja poslednju zamku, najdublju iluziju koja treba da se rasprši, koje se najteže odričemo. Jeste, u svakom revolucionarnom procesu postoje ekstatični trenuci grupne solidarnosti kad hiljade, stotine hiljada ljudi okupira javni prostor, kao na trgu Tahrir pre dve godine. Jeste, postoje trenuci intenzivne kolektivne participacije gde lokalne zajednice debatuju i odlučuju, kad ljudi žive u nekoj vrsti permanentnog vanrednog stanja, preuzimaju stvari u svoje ruke, i ne vodi ih nikakav Vođa. Ali takva stanja ne traju dugo i tu „zamor“ nije samo psihološka činjenica, nego kategorija društvene ontologije.

Velika većina ljudi – uključujući i mene – želi da bude pasivna i oslanja se na efikasni državni aparat koji garantuje glatko funkcionisanje čitavog društvenog aparata, tako da čovek može da se na miru posveti svom poslu. Volter Lipman je napisao u Javnom mnjenju (1922) da masom građana mora da upravlja „specijalizovana klasa čiji su interesi širi od lokalnih“ – ova elitna klasa treba da bude mašinerija znanja koja zaobilazi osnovni nedostatak demokratije, nedostižni ideal „svekompetentnog građanina“. Tako funkcionišu naše demokratije – uz naš pristanak: nema nikakve misterije u tome što Lipman govori, radi se o očiglednoj činjenici; misterija je u tome što, znajući sve ovo, mi i dalje igramo tu igru. Ponašamo se kao da smo slobodni i da slobodno odlučujemo, i ne samo da prihvatamo nego i zahtevamo da nam nevidljiva zapovest (upisana u samu formu naše slobode govora) govori šta da radimo i mislimo. „Ljudi znaju šta hoće“ – ne, ne znaju, i ne žele da znaju. Potrebna im je dobra elita, i zato pravi političar ne samo što zastupa narodni interes, nego narod kroz njega otkriva šta „zaista želi“.

Što se tiče molekularnog samoorganizovanog mnoštva nasuprot hijerarhijskom poretku održavanom pozivanjem na harizmatičnog vođu, primetite ironiju činjenice da je Venecuela, zemlja koju mnogi hvale zbog njenih pokušaja da razvije metode direktne demokratije (lokalni saveti, kooperative, radnici koji upravljaju fabrikama), istovremeno država čiji je predsednik bio Ugo Čavez, slika i prilika jakog harizmatičnog vođe. Kao da je ovde na delu frojdovsko pravilo prenosa: kako bi pojedinci mogli da „prevaziđu svoje interese“, da iskorače iz pasivnosti predstavničke politike i angažuju se kao direktni politički subjekti, neophodno je pozivanje na vođu, vođu koji im omogućava da se izvuku iz močvare kao baron Minhauzen, vođu koji „treba da zna“ šta oni žele. U tom smislu je Alen Badju nedavno istakao kako horizontalno umrežavanje podriva klasičnog Gospodara, ali istovremeno rađa nove oblike dominacije koji su mnogo jači od klasičnog Gospodara. Badjuova teza je da je takvom subjektu potreban Gospodar kako bi se uzdigao iznad „ljudske životinje“ i praktikovao vernost Istini-Događaju:

„Gospodar je onaj koji pomaže pojedincu da postane subjekat. To jest, ako priznamo da se subjekat rađa iz borbe pojedinca i univerzalnosti, onda je očigledno da je pojedincu potrebna medijacija, pa samim tim i autoritet, kako bi napredovao na tom putu. Mora se obnoviti pozicija gospodara – nije istina da se može bez njega, čak ni, i naročito ne, u perspektivi emancipacije.“

Badju se ne boji da suprotstavi neophodnu ulogu Gospodara našoj „demokratskoj“ osetljivosti: „Ova glavna funkcija vođe nije spojiva sa dominantnim „demokratskim“ raspoloženjem, i zato učestvujem u oštroj borbi sa tim raspoloženjem (na kraju, mora se početi od ideologije).“

Trebalo bi neustrašivo da sledimo njegov predlog: kako bismo efektivno probudili pojedince iz njihovog dogmatskog „demokratskog dremeža“, iz njihovog slepog oslanjanja na institucionalizovane oblike predstavničke demokratije, pozivanje na direktno samoorganizovanje nije dovoljno: potrebna je nova ličnost Gospodara. Setimo se čuvenih stihova Rembove A une raison (Jednom razumu):

Jedan udarac tvog prsta po bubnju
oslobađa sve zvukove i započinje novu harmoniju.
Korak od tebe, novi se ljudi dižu i koračaju.
Okreneš glavu: nova ljubav!
Vratiš glavu: – nova ljubav!

Nema ničeg nužno „fašističkog“ u ovim stihovima – vrhunski paradoks političke dinamike jeste da je Gospodar potreban da izvuče pojedince iz močvare njihove inercije i da ih motiviše u smeru samoprevazilazeće emancipacijske bitke za slobodu.

Ono što nam je danas potrebno, u toj situaciji, jeste Margaret Tačer levice: lider koji će ponoviti njen gest u suprotnom pravcu, transformišući čitavo polje pretpostavki koje deli današnja politička elita svih glavnih orijentacija.
Slavoj Žižek, The New Republic, 17.04.2013.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 20.04.2013.

Comments are closed.